Stražilovo

147

Докле би са нама њена тетка била, Она. беше нема, тек је за се знала, Али чим би тетка нрата затворила, Она би, од туге, у ме погледала. Још би ме, са јада, узела за руку Па би је држала огњеном јој руком, А носле би лице скрила у јастуку, Пусгивши ми руку, с уздахом и хуком. Часом ми изгледа, да бежати хтеде; Часом ми изгледа, да се нешто боји; На ме с тешком муком погледати смеде Тешко јој је било са погледа моји'. К'о да хтеде рећи: „остави ме сада Сумњам ти у љубав и у страсне очи!" Па ми тешко иаде терет њена јада, А срце, чини се, хоће да искочи. Већ ми јасно беше. да је тишти с меие, Па јој је сад криво, што се помоћ пе да Мучно ми је било, што тако да вене, Те ми жао беше, да се судби преда.

Можда, мишљах, испит наноси те јаде, Па се већ одлучих, да јој блажим ва,је, Те ми, у тренутку, молба с уста паде: Не тужи ми, душо, стишај уздисаје! У том чудном часу ја не зпађах за се, Ндејале, жеље, све, покрај ње, бацих, Мишљах само на њу, не мишљах ни на се, Прошлост и будућност далеко одбацих. Скидох с руке прстен, што од оца осто, Узми, рекох, Тано, овај прстен с руке! Од како те видех, твој сам само посто Мани пусте бриге и испитне муке! Хоћеш, душо... реци... хоћеш ... поћи за ме ? Хоћеш да ме љубиш, као друга свога? Она, пуна суза, диже очи на ме, Па рече: „Ил за те — или ,ни за кога!" Боља јој умину, на груди ми паде Ја јој, сав узбуђен, прстен на прст ставих. Са душе ми туга са теретом спаде, Па се, у свом миљу, тек о њојзи бавих.

Запет нисам чуо, кад је ушла тетка, Да нас нуди слатким, по свом обичају, Љубљах уста, очи, па опет с почетка, Те нас тетка заста баш у — загрљају. (Свршиће се)

Нл. М. .Товаповић

0 ПРОСЛАВИ БРАНКОВА „ЂАЧКОГ РАСТАНКА"

Јутрос, баш у разданак, Буди ме галама: Славе „ђачки Растанак", „Песму над песмама". Јутрос, баш у разданак, Зла ме слутња слама: За што „ђачки Растанак" Песма над песмама? Заноси л*вас горски хлад Оног Стражило; а, Где се Бранко зелен, млад, Жића наживова? Или вина пуни „ћуп", Или „цура мала"? Или оно „опа цуп"? Све је то тек шала.

За коло је големо Срце вам запело, Што га игра колено Душаново цело. Што вам је угодио Ни то није порок, Ал што је погодио, Што је песник пророк! Погледајте около И десно и лево, Дивни сан се доконо ПЈто га Бранко снево. Србијанци исти ти, Псти „огањ живи" — На кров ће им избити!" „ТСо им се не диви ?"