Stražilovo

206

дела ђ. Протић и начелник санитета др. Па- бра. Октобра 21 Сима поново пише министарцек 22 септембра СН. 1039. —• Намесништво ству побијајући писмо санитета, који није »на је усвојило мишљење санитета, о чем је изве- само исто питање ништа извеснога и решителштен Сима преко министарства просвете 9 окто- нога одговорио«. (Наставиће се) Тлор},е С. Т>ор1,еви11

Н Е М Ц И И € ("Нае VII Шилеру се не може пребацити, да је у Дон-Карлосу изоставио главну стихију. У овом драмском спеву има интрига, али је ова тако заплетена, да се писац у њој заплео, као оно сељапка, која је у сватовима у хаљини са дугим скутом. Дон Карлос љуби шпањолску краљицу, своју маћеху, која у потаји одговара његовој љубави. Марки Поза, пријатељ Дон Карлоса, љуби слободу, сања о независности Нидерландије и служи се Дон-Карлосом као оруђем, да би остварио своје сне Приацеса Еболи, дворска госпођа краљичина, прихватила је место ње нежне погледе, који се омакли инфанту, па, као и њена госпођа, опа се заљубила у њега. Над ове чегири личносги краљ Филип II лебди попут хладна и страшна бога, праћен двама сграшним арханђелима, војводом од Албе и фратром Домингом. То је положај, који износи први чин. У другом чину Дон Карлос, који је обећао краљици да ће је се клонити, добије по пажу писамце, укојем му једна незнанка даје састанак. Он лети онамо, надајући се, да ће наћи Јелисавету, па иађе принцесу Еболи, која му најпосле призна своју наклоност. Принц утекне, оставивши ову увређену заљубљеницу да подозрева на његову страст према краљици; у исти мах односи веома љубазно писамце, које је Филип II послао лепој принцеси. Ова се куне да ће се осветити, хита да се преда краљу и нроказује инфанта. Дон Карлос показује очино писамце Пози, који га подере. Две грубе мане већ гуше овај акт. На што пре свега уводити у сплетку заплет, који се одмах уклања? На што то краљево писамце, које ишчезне тек што се појавило? Дабогме да марки врло добро чини, што га упигатава; али на гато завезивати чвор, кад се каже после неколико минута, да га не мислимо употребити ? 'Али овај грех може и да се опрости На

Р А Н Ц У 3 И ,вак) против опширност, дата улогама Албе и Доминга, погрешка је од највећих. Ове две личности, нарочито на том месту, посве су непотребне. Оне само задржавају радњу кроз четири сцене. Они ираве политику поред интриге: они удешавају проиаст Дон-Карлосу; али кад се све узме у обзир, њихова магловита удешавања у томе ништа ие приносе, јер принцеса Еболи, она но себи и са свим сама, израђује све. И заиста, у који пар они долазе на позорницу, нринцеса је већ узела одлуку на наше очи у одсудну монологу. Филип II зна све: шта ће да регаи?... Положај је затегнут како са,мо може бити; срца у гледалаца стегла се. Ову прилику узима Шилер, да радњу на чисто задржи кроз сав трећи чин. Краљ почиње да се жали на своја два саветника, војводу Албу и Доминга. Они одговарају доносећи нове доказе; као да драматург треба у таквој прилици да се стара за умножавање доказа! Не би ли боље било, да се олакгаао притисак очекивања, да је Филип ма што решио после доказа, које већ има? Али ми се варамо. Филип II решава се, али на што? Он пречитава списак шпањолских грандова, па видећи име Позино, смисли да зове маркиза, кога никад није видео. »То је оригинал«, вели у себи, »који пикад пигата није искао од мене; он ће ми казати истину.« Марки Иоза дође; после толика трговлачења нешто ће да буде!.. . Али не: немачки драматург немилосрдан је спрам оних, који немају у својим жилама белу крв, као његови саплемепици. Кад марки дође, јаросни монарх, увређени муж, пугата да му »оригинал« ваздан разлаже своје теорије о слободи и о будућности света. Мирно затвори у своме срцу своју јарост и свој јад, да љубопитан слугаа лепе фразе овога сањала. Он је дирнут, удивљење га је обузело. Онда уједаннут сети се, да он управо није дозвао Позу, да се с њиме разговара о философији историје. Сети се, да би требало