Stražilovo

205

моновића у фрај.корским бојевима пало на 15 глава. Због чуме заиста је морао бежати отац Симин у Сарајево, јер изгуби шест браће; ту запази лепу Апђелију, унуку Пивљанииа Баје. Генеалогија Симиних нредака проиала је 1835 године. Те је године Сима отишао на Цетиње да посредује око измирења кнеза Милоша и Нићифора владике ужичкога, а своје хартије остави једпој својој рођаци на чување. Кад се вратио, није нашао ни хартија својих, ни куће рођаке своје — обоје пожар уништио беше! Године 1869 госп. Драгиша Милутиновић био је на Цетињу и том приликом дознао је, да у Драговољићима има на 50 Симовића, који славе Лучин-дан, славу Симину. У својој радњи на стр. 74—75 говорио сам неку о Симину смеру, да подигне водолечиште. По подацима, које сам онда имао, утврдо сам држао, да је С.има молио минисгарство просвете, да му одобри да отвори »водолечиште«, године 1842; али сам се у том преварио, што сведоче акта у министарству иросвете, која сам сада могао употребити добротом г. начелника Ст. Ловчевића и услужношћу г. архивара Луковића, на што им од моје стране срдачпа захвалност. Још 1 септембра 1839 поднео је Сима молбу министарству ове садржине: Високославно Поиечителство аросвешченија. Намерење и дужност како и моћ и тежење правога Иросвештенија неизоставља, неискључује и необилази ни тела неговање и васпитавање, које се и обоје а у кратко здравјем назива; а с тим више што и ово телесно здравје стоји очевидно и рукојатно у најближем и најтешњему сојузу са здравјем душевним, из којега тек јединога она чудесна соглашња срца и духа човечијега настаје, почиње, и различнима развијањима обојудносложнима, прекрасне успехе у делима својима донаслућују, производе, и довршују окруњавањем. За подржавање дакле телеснога здравља, како и за повраћање истога, кад се болешћу којом похаба, ослабне, или устрани до изгуба; овим и овди наводим с највећим усердијем намеру моју подићи једпо водолечиште у нашему Отечеству Србији, којега кратки план Високославному Попечитељству Просвешченија на благорасмотрење и скорашње одобрење представљам. У селу Вишњици (ниже Београда) имаде прекрасна чесма на уласку села, која је и својом воденом добротом и местом понајзгоднија за тога посла. Ту сам ја рад подигнути необходимо нужне квартире

за пацијенте и посетитеље, како и корита купатилна и за телесно правилно и уредно и соразмерно движење неку градаљку. На ово заведење неколики су трошкови нужни, који се акцијама скупити најлакше моћи могу. Је дна пак акција да коштује 10 ћесарски талира у тврдо. Позив акционара и примање акција и руковање отудашњега иовца на подиг овога водолечишта да би благоволело исто Попечитељство Просвешченија примити на се; а мени да остапе самога истога ле ишта озидање и лечебно употребљавање по мојега дознања основима. Но док се акције објаве, позову, и скупе, да би ми Високославно Попечитељство Просвешченија иретпоручило једну суму новаца, којом би одма посао предузети могао, а да се скорије и сврши тако да јопгг до мало времена и дејствовати отпочне. У Београду 1-г Септемврија 1839. Симеон МилутиновиЛ Сар. чиновник Срлски. Министарство је радо молбу Милутиновића прихватило, те и актом ОН. 1239 од 7 септембра 1839 Савету препоручује, да одобри. Намесништво се Лод 14 септембром ВН. 1169 обрати министарству унутрашњих дела за мишљење: оће л' оно сиреч на ползу здравља човеческог бити или не? Санитет свој одговор поделио је у три тачке: у првој говори »о самој системи т. ј. водолеченију«, пошто се не могу једним леком све болести лечити, то нз могу ни хладном водом као ни магнетизирањем; у другој »о водолечишту или заведенију« — оно је непотребно; сваки може код куће хладну воду употребљавати; трећа тачка намењена је Сими, т. ј. »водолечитељу или особи, која намерава ово заведеније иодићи«. Ево шта сапитет о њем вели: »Сваки ко.ји какову болест оће да лечи, треба да ис.ту болесг позпаје, а да би је тачно познати мог'о, мора се тиме учити. Нредлагатељ водолечишта иак, болести познавати никада пак учио није, следователно пе може и(х) ни лечити. Попечитељству се види и то за нужно, да је требало Проситељу приложити каково свидетељство, којим би осведочио, да се у којем водолечипггу бавио, и с лечењем управљао, јер Попечитељство без тога мисли, да се ои само једним читањем књига о водолечишту упражњавао.« На осиову свега тога санитет закључује, да је, »бесполезно водолечиште нодићи и ненужно«. Овај акт санитета потписа министар унуграшњих