Stražilovo

233

ђаше, »само ако вам путна карта и време допушта. Камо путујете?« »Данас до Инсбрука.« »Па онамо полазе данас још три влака од Куфштајна: један у три сахата и двадесет минута по по дне, један у девет, и један у десет у вече.« Путна карта ми је допуштала, а ни време ми не беше скупо, те се брзо одважим да останем до првога влака у Куфштајну. Дивном инском долином хтедох за дана проћи одавде до Инсбрука, па сам с тога посветио Куфштајну само толико времена. Поменути сапутник мој — сурадник једног монаковскога лисга, који је ишао да походи породицу своју у климатичном купатилу Кинбергу, близу Куфштајна, кад је у даљем разговору разабрао, из којег сам краја света, и да сад први пут путујем овуда, понуди ми се добровољно, да ми буде вођа, и стане ми живо сликати природну лепоту околине куфштајнске. У један сахат по по дне стигосмо к то.ј северној капији Тиролске. Иутпика сијасет божји, од којих велик део путовагне са париске изложбе, а сви морамо проћи најпре, са својим пртљагом, кроз пургаторију царинара, па онда истом јурити у рестаурацију и отимати се онда за који скуп залогај. »Па то све за двадесет мипута?« приметим своме вођи, полазећи у одељење царинара. «Иде то брзо. Ваши финанци нису тако ригорозпи према путницима, који са овим влаком путују, да им остапе пгго више времена, за ручање. Поклања се нешто пажње путницима« »И рестауратеру!« додам ја. Мој сапутник на то жмирне само па се лукаво пасмеши. И заиста је брзо ишло ирегледање пртљага. Финанци су необичном уљудношћу предусретали путнике. »Путујете из Париза? Шта имате у торби? Фотографија и других ситнарија за спомен, је л' те?« понављали су непрестанце, и не чекајући одговора, а међу тим су ша-

рали кредом по торбама, у знак, да су прегледаие. Ни у двадесету нису завирили. За мало стиже влак од Инсбрука. Рестаурација се колодворска за тињи час напупи тако, да се једва могасмо мицати у њој. »Не ћемо овде ручати; хајдемо у варош!« нредложи мој сапутник. Тако и учинисмо. Ручасмо у угледној гостионици, па се онда сместа кренусмо горе у тврђаву, куда само један једини нут води. Куфштајн је варошица северној Тиролској, на десној обали реке Ина, близу баварске границе. Леп железан мост је везује преко реке са колодвором, око којег се од новијега доба подижу угледне куће, те се тако Куфштајн сада и на леву обалу Ина простире. Броји нешто преко три хиљаде становника, а састоји се, можеш рећи, само из једне, али лепе и широке улице, не рачунајући овамо онај нови део на левој обали реке. Са обе стране улице, у коју спада и простраиа пијаца, подижу се велике куће на два и три спрата, са правим тиролским балконима, а на сред пијаце ромори хладан »железни студен«, над којим је саливен красан споменик Антона Кинка, који је унапређењем цементске индустрије стекао великих заслуга у Куфштајну и његовој околици. Становници се баве замљорадњом, индустријом и трговином, најобилнији приход пружају или творнице цемента, у којемје околина Куфштајна врло богата. Сама варошипа лежи у дивном савијутку прекрасне инске долине, закриљеном горостасним брдинама, а на југозападном крају варопшце подигла се у вис из саме реке стрменита стена, са које, као вазда будап стражар, иа све стране мотри стари градић Куфштајн, који је у току векова многе и многе војске јуначки дочегшвао и из богате инске долине посрамљене испраћао. С тога је Куфштајну приденут био у средњем веку дичан надимак »незадобиви«. Као најзанимљивија еиизода из силних опсада, којима је Куфштајн свагда јогунасто пркосио, забележена је ова:

(Наставиће се)

Милап Андрић