Stražilovo

ш

ЗАЉУБЉЕНИ АНЂЕО

Д|_а крилу снова, што ми душу хране, ^"Прешо сам свјетлост далеког свемира, Около мене кроз небеске стране Врујали звуци анђеоских лира. Весела јата небеских висина Пјеваху нјесме звјездицама сјајним, Ал' један анђо пун св'јетлих милииа Стајаше немо са болом бескрајним. „Зар и ту. ђе је живот тако мио, Зар и ту туга кроз свјетлост се буди?!" А бл'једи анђо шапнуо ми тио: „Немо је срце, које вјечно жуди: Гле зв'језде ове, гледај лица мила, Како су љупка, како благо грију! Ал' једна, што је међу њима била, Свјетлошћу својом надмашује свију.

И ја је љубљах; моја лира чиста Њојзи је химие, њојзи славу вила, А њена слика, што чедношћу блисга, Моме је духу драга св'јетлост била. Ал' једног дана сав ме покој мину, Следи се радост, гато је срце буди: Та мила зв'језда чаробно се вину У крило св'јета, на ком живе људи Како си сретан, ој смртниче млади! Јер она зв'језда најљепша од свије', Пољупцем светим сада тебе слади И тебе миљем свога сјаја грије. Узноси небо, што ти срећу д'јели! Крај св'јетле зв'јездице, крај богиње мира, Влажено пјевај; радуј се, весели Најљепшим даром божјега свемира!"

Ти си то, чедо, што те анђо воли, Небеска слика најљеиша од свије'! Богиња, којој душа ми се моли, Најљенша зв'језда, што божанством грије!

Алекса Шантић

„Још мало па Божић, па Ускрс, па испит. Је ли како брзо, брзо лети време! Једва чекам лето. да нам опет дођеш..." Писала си мени ... Заборављен бол ми на груди се свио Па ми кида срце, ране моје старе, Кад се сетим, селе, мој животе мио, 0 како ми брзо, брзо лети време!

Лети, лети, лети! Ал' је бржа боља Не слушам, ал' чујем твоје речи неме Раскинула, срце, што љубити знаде, Па и живот хтеде, мило јој је бреме. Можда ти је тешко на земаљске јаде Па си хтела да се испред нас украдеш? Ил' си живот миила санком да замениш ? Занела те жеља, да претекнеш време?

Ил' си анђео хтела да анђеле тражиш, Јер је земљи тешко да их свете носи?.. Затрептала самрт па блеђаном лицу, Зажелела клета, да ти живот скоси. Зар си могла мнити... Не слушај ме, Мило, Ове пусте речи моје туге иеме. Насмеј се. Што ћутиш? Та и Ускрс дође! Зар ти збиља брзо већ не лети време? Нови Сад, 11 априлк 1894. Светислав

-лтд ОЈТААУ СЕОЧ Г\ЈМ\Г Ј\Г лгл.