Stražilovo

290

26 М А Ј А")

(пуш^ин)

иће, чудни ти покдоне :^3а што си ми, рашта дан? Што те јад и беда гоне, Те си тако несретан ?

Ко ме дозва чудном влашћу Из иичега у свет, вир, Ко напуни дух ми страшћу ? Сумљом оте уму мир?

*) Дан рођења Пушкипова.

Ја пред собом немам мете Срце нусто, празан ум; На муке ме меће клете Монотони жића шум.

Ворис

М А Р И Ј А

Џ. руги дан Ускрса године 18.. отишао сам у госте своме старом пријатељу Ј. X. у II. Затекао сам код куће саму домаћицу, јер ми је пријатељ био у цркви. Домаћица ме лепо предусрете. Уведе ме у собу, запитасмо се за здравље и она се онда извини, да мора у кухињу да надгледа ручак, а мени даде албум са сликама, да се дотле забавим. Превртао сам по албуму, тек да се пађем у послу. Слике су приказивале старији свет, а већином су биле већ старе и избледеле. Хтео сам већ албум и да оставим, но чисто и нехотице иреврнем још једап лист. У трену се моје флегматично посматрање претвори у жудњу и особито интересовање. Преда мном се указала слика необично лепе девојке. Била је то ленојка, са јасним плавим очима, природно коврчастом косом нравилним нежним цртама лица. На уснама, ма и непомичан, лебдео је блажен осмејак, по којем би човек судио, да је девојана, кад се сликала, била особито срећна и задовољна. Премишљао сам, да ли сам је где видео. Нисам. Кад је домаћица ушла, запитао сам је, ко је та лепојка и од куда је? Одговори ми, да је из II., али је умрла пре три годипе. У своје време се о њој много говорило у месту и у околини. Ј. ће боље знати, јер је он у то време био овде. После ручка сам заподео о њој разговор. Пријатељ ми је био расположен за причање. Он ми је о лепој девојци и њеној судби причао ево ово: Марија! Да, да, тако се звала. Видео сам је одмах први дан, кад сам дошао у Г. Бра-

тић ми Јоца био је ожењен њеиом старијом сестром те сам одмах био примљен у њиховој кући као рођак. Отац јој је био имућан мајстор. Још за његова живота старија се сестра удала за рођака ми, који је био касир у Г. Кад је отац умро, остала је Марија сама, братић досели у кућу, те су живели заједно. Сећам се још и данас, врло се добро сећам, када је чисто улетела у собу са китом разнобојних ружа, да ју метне па сто. Сећам се, како застаде код врата, како обори иоглед а прстићима чупкаше листиће са оплетача, а није ни речи проговорила. Јоца ме прикаже, а она као да тражи речи, нромуца само »мило ми је«, а после оде у другу собу, те се није појавила до ручка. »Шта је Марији? Као да избегава пова познанства?« — запитам. »Та . . . сеоско... па . . .« — рећи ће Јоца у шали. »Таква је опа од увек . . .« додаде Јулка. »Да, да ... а пре код стрине попадије у Н.?« »Боже мој! Па мора се забављати, кад се нађе у друштву . . . Први пут ... па не иде то баш тако!« И збиља. За време ручка постала је разговорнија. Ја сам јој рекао, да нас нема у селу много те се не смемо туђити. Оиа ме је погледала погледом, који нисам могао никако да схватим. Опазио"сам неко устручавање, које ми је било загоиетно, јер сам дошао као неки рођак. Морам признати, да ми се њена појава на први поглед догхала. Висока, развијена плавуша, са кудравом косом, а плавим очима погле.