Stražilovo

џ

БРОЈ 19.

8 А Н Г Р ч

У НОВОМ САДУ, 8. МАЈА 1894.

ПОВРАТАК ИЗ ПОЉА

тежаче, прежи хате, Махни њиву, оштар плуг За равницом тихо тоне Сјајног сунца полукруг; Сен дрвеће пољем шири, Трава дише, роса мири, У даљини тамни луг. Хлад вечерњи струји са родних усева, Рујне сенке слећу на уморни свет, 'Ганки прах се злати, бела мома пева, У песми јој сребро и за косом цвет.

На починак, вредни људи! Ноћ ће да вам одмор да. 0, лепе су слике рајске У криоцу тихог сна, Јер Бог снове с неба тресе А за мене не брин'те се, И тако сам срећан ја .. . Скривена у селу крај црквице оне, Где јоргован цвета, дрењина и глог, Моја кућа мала међ јелама тоне, Над њом тихо бдиста месец виторог.

На сусрет ми не ће доћи Мајка мила, бабо стар, Али ће ми у самоћи Пољубаца слатки жар Дати моја млада жена ГТре пет дана доведена А ја песму њој на дар ...

Ленскш

Н А В И К А

е замери ми, ако се забуним IIа те зар кадгод ословим са „ти" Пишући тајне песме свикао сам Том слатком речју теби тепати. По немачком.

11а згрешим ли ти још и миого грђе, Пољубим ли те... прости чак и то! Из дивних снова тому се научих, — У сну сам тебе често љубио. В. Бранчић