Stražilovo

293

»Али ја опет нисам као оне варошанке. много је лепше оно, што је природно. Вама Оие имају свега, гато улепшава ... а ја бих и онако није потребио, да то чините. Вама би пропала у земл,у, да се онако удесим.« све то било сувишно, а што је сувишно, није »Видите, некоме се баш то допада; али лепо.« Стеван Радић (Наставиће се)

ШАШЕШ Ш:Т1ША

НОВЕЛА ИРЕБЕО ПЕТА "^Журиду Мака, син госпође Нунције, био је ^р^ислужио солдачину. Сваке недеље шетао се пијацом пред црквом у свом бесаљерском оделу и црвеној капи. Девојке, које су преко главе умотане ишле на службу, све су га гутале очима, а деца су га облетала као муве. Носио је и лулу, а на лули насликан краљ како јаше, па изгледа као да је жив; сумпораче је кресао о панталоие, а уз то је дизао ногу, као да хоће кога да удари њом. Но при свем томе се закупникова кћи Ј1ола не показиваше тш на доксату ни на служби. Она се била заручила с неким из Ликодије, који казиваше, да је кириџија и да има у штали четир мазге. Из прва, кад је то дознао Туриду, хтео му је утробу да раскине, том из Ликодије! Али не учини ништа, него искали срце тиме што је певао свакојаке подругљиве песме, кад год је пролазио под лепојчиним прозором. „Шта ли је то само том Туриду," питаху се суседи, „те по читаве ноћи иева као самохран врабац?" Најзад једног дана сретне Туриду Лолу, баш кад се враћала са славе код мајке божје <1е1 Репсо1о; кад га она угледа, нити је поцрвенела нити пребледела, баш као да је се цела ствар не тиче ништа. „Благо сваком, ко вас сретне!" назове јој он. „А, браца Туриду; а ја чујем да сте ви већ од првога код куће." „Ја опет са свим друго нешто чујем," одговори он. „Је ли истииа, да сте ношли за кириџију Алфија?" „Кад је тако Вог хтео!" одговори Лола, и привеза јаче под вратом мараму око главе. „Та ви удешавате како ви хоћете а не како Бог хоће! Бог је хтео те сам се ја морао тако из далека вратити, да чујем тако немиле новине, сињора Лола!" Покушавао јејадник, да се бојаги прави миран, али му глас промукиу са свим. Њој беше од срца жао, што га је тако ражалила ; али није смела да му ласка слатким речима. — „Чујте, браца Туриду —," рече најзад, „одох

Ђ. ВЕРГЕ V БОГДАНОВИ1 ја опет са својим другама. Шта ће рећи они тамо у селу, ако ме виде с вама?.. ." „Тако је!" одговори Туриду: „сад, кад се удајете за Алфија, а он има четир мазге у штали, сад не смете дати, да они у селу с вама испирају уста. А моја мати, јадница, морала је продати нашу мрку магарицу и парче винограда, док сам ја служио. Но то је сад било па и није, ви се више не сећате, како смо се на вашем прозору разговарали, како сте ми на растанку поклонили своју мараму, у коју сам ја бог зна колико суза лио, кад сам далеко, далеко био одавде. А сад с Богом, сињора Лола, сад смо разрачунили, и наше се пријатељство свршило." Лола се удала за кириџију. Недељом је седела на доксату и држала руке у крилу, да покаже свету оно силно прстење, што јој је поклонио њен војно. Туриду се пође опет шетати горе доле улицом, са лулом у зуби, а руке турио у џепове; у себи је све пуцао од једа, што Лолин муж има толико злата, и што се она чини, као да га и не види, кад прође покрај ње. Баш преко пута Алфију становао је Кола, а тај је трговао вином и био је врло богат, бар тако су људи говорили. Туриду му дотле није дао мира, док га тај човек не узе у службу. Тај човек је имао ћерку те Туриду, чим дође у кућу, поче девојци слатке речи говорити. — „А што ви те леие речи не говорите Лоли?" одговарала је на његове речи Санта. „Е, Лола је велика госпођа! Сињора Лола удала се за краља с круном на глави!" — „Ја, да богме, нисам тако сретна!" „Ви вредите стотину Лола, а ја знам човека, који би баталио и Лолу и сав свет, само кад је близу вас, којој Лола није достојна ни да одреши ремене с обуће." — „0 хо! Руке себи, браца Туриду!" „Та ие бојте се, не ћу ја вас иојести?" — „Не бојим се ја ни мало друкчијих делија, но што сте ви!"