Stražilovo

330

заплакане очи. Опазио сам, да се баш навлаш окренула, не бисмо ли ми видели како плаче... Милан је ишао поред ње нагнуте главе, а није речи проговорио. Мало за тим у трену нестаде суза те поче кикотати, пренемагати се. »Допустите!« — рече најзад и одигну мало Миланову руку те се упи уз њега. Старац је гледао на њих двоје. Како је снег све јаче почео падати, то уђемо у гостијоницу. Ту затекосмо стару госпођу, која нас је лепо предусрела, али некако јетко погледала на Милана. Почесмо разговор о сеоским приликама. У одговорима посматрао сам Милана. Чудио сам се великој промепи на њему. Изгледаше скроман, миран, послушан, бојажљив Сав сиромах устрепће очима, када се Иванка створи пред њим, кад се исправи, на га погледа у пб зенице, а уз то се некако ђаволасто насмеши, као да би да рекне: Залуд се копрцаш ти меки, јадни створе . . . или мене, или никоју ... да! »Не могу да разумем . . . госнодин Милан је нешто нерасположен . . .« — стаде се мазити. »1Ја, сећате се ваљда, да сам такав био и при поласку овамо« — извињаиао се Милаи. »А, то пе; баш сте онда били јако расположени«. »Та, сада се баш не сећам, али, онако у опште — умеша се стара — господин Милан је са свим друкчији .. .« »Шта Ви мислите, господине?« — запита Иваика мене. »Нисам нознавао господина пре његова доласка овамо. Могу вам само рећи, да му се село јако допада. Па шта више, како нам изгледа, да наш начеоник не ће бити скоро репонован, то је господип Милан пакан остати овде бар годину дана . . . а после опет у котар. Знате добро је имати ираксе . . .« Берањијеви се згледнуше смешећи се, а после погледаше у Милана. Милан ме је врло добро разумео, шта сам хтео. »Је ли то истина, господине Милане?« »Верујте, јако ми се допада живот на селу. Док сам у вароши, свако вече у кавану, онде задимимо те седим у оном диму до но ноћи. Овде,, кад је ијоле лепши дан, може човек у пол>е . . . па дивота је то. У лов када хоћу, посла мало . . .« »Гле, гле, а од када се ви тако заљубисте

у живот па селу! Док писте овамо дошли, нисте се тако повољно изражавали о селу. А сада наједаред овако. Па од куда баш у овом селу?« еапита Берањијевица и погледа на своју ћерку. Стари Берањи је само гладио бркове. Сад се уплете и он. »Та се мисао и мени већ од дуже времена врзе по глави. Скоро ћу у пепзију. У вароши је тешко живети. Оно човек излази некако на крај, али, што но кажу, рука увек у џепу. На селу би се дало држати мало њиве под аренду, хранити живине, те би се живело много лакше. А и срце ме вуче на село, јер сам на селу рођен.« »Ах, то би било дивно, тата!« ускликну Иванка, а смежурани образи јој се испунише неким модрикастим руменилом. Сви троје погледаше у Милана са осмејком, који казиваше, како су га лако надмудрили. Ја сам ћутао, а и Милан неко време. »Само је питање, би ли ме виша власт оставила па овоме месту, или би послала кога другога« — рече Милан као за себе. Опазио сам, да је у Милану настала страшпа борба Погледаше немо у мене, као да би хтео моју пажњу да обрати на ово троје и њихово понашање, те.да створим суд о томе, може ли се из оваквих ноката избавити човек, а да не изазове буру. Видео сам, да је Милан неодлучан. А признајем, да сам, налазећи се у њихову друштву, некако и сам страховао, замишљајући себе у положају Миланову. Када сам иомислио на Марију, која је одавде у четвртој кући и па страх Миланов, да ће Марија ма кад шта дозиати за ову било ми је да бежим из села, док се ово одиграва. Једино сам осећао, да се то не може отклонити. Највише је говорила стара гоепођа. »Ах, знате, господине, ни рођена мати пе би тако пазила на господина Милана, као што ми то чинимо. Није ми суђено, да имам своје рођено мушко дете. Имала сам сестрића, који је био поверен мојој нези, па данас је човек. Па, замислите, даровит млад човек, али, када западне у рђаво друштво, онда, макар да је како снособан, вино учини своје. Господин Милан је млад човек, истина, плаћа нам нешто, али некако смо га ја и мој муж заволели као своје рођено. Ах, та пе бисмо дали да на њега и најмања сенка падне.« {Наставиће се) Стеваи Раднћ