Stražilovo

357

Дама Леп није, ал' је пријатна лика, Види се да је дарског порекла. (Нов иар) Дама Кад ћете у бој? Кавалир Кад каже царевић, Ми смо готови; ал' пана Мњишек Канда ће и нас с њим заробити. Дама Пријатно ронство. Кавалир Јест, кад бисте ви . . . (Разилазе се, еобе ее мало по мало испразне) Мњишек Ми, старци, више већ не играмо, Гром музике нас више не вуче; Дражесних руку не љубимо више.... Ал' старих шала радо се сећам!. . . Ал' сад тог нема, што је пре било! Ни младеж није више ватрена, Нит' је лепота тако дражесна; Све је то, брате, већ изумрло. Него хајдемо, њих оставимо! Сешћемо где год у кагсав кутак, Отворићемо травом обраслу, Стакленку старог угарског вина, Пијуцкаћемо тај сок мирисни То густо уље жарко, слађано —■ Онда с' и зборит' о свачем даје. Хајдемо, брате! Вишњевецки Право, хајдемо! ЧЕТВРТА ПОЈАВА Ноћ. — Врт са фонтеном. Узурлатор и Марина Узураагор (долази у врт) Ту је фонтена: ту ћ' она доћи. Рођен сам — мислим — а за страх не знам: И смрт сам близу пред собом гледо Па дух ми није од смрти презо. Грозило ми је вечито ропство, Гоњен сам био — ал' нисам клоно, Смело сам ропству утеко срећно. А што ми сад се дихање стеже? 1Пто ме страх хвата неодољиви ? Да л' је то потрес од жарких жеља? Не, страх је! Цео дан сам чеко Тајни састанак овде с Марином, Размишљао сам, шта да јој кажем;

Како да свладам надутост њену ?! Како царицом да је газовем ?! И ево час је -— ја се не сећам Речи, што сам их био спремио; Љубав ми машту сву оковала... Но, шта то шушну?... 0, лакше. лакше Не, то ј' месечев махњиви зрачак, Ил' поветарац шали се само. Марина (долази) 1 ^аревићу! Узуриатор Она је!. .. Сва ми крв је застала. Марина Димитрије, јесте ли ви? Унуриатор (за себе) Чаробни, слатки глас! (Иде к њој). Ти ли си једном?! Видим ли тебе На само са мном у тихој ноћи? Како је споро дуги дан теко ! Једва угасну вечерњи зрачак! Дуго сам овде у мраку ноћном. Марима Часови лете — време је скупо. -Заказала сам овде састанак Не за то, да ти љубавне речи Слушам. Не треба речи. Верујем У твоју љубав. Чуј: решила сам, Да с твојом судбом, злом или добром, Сјединим своју. Ал', Димитрије, С правом од тебе једно захтевам: Откри ми тајне наде свог срца, Иамере кажи и бриге своје, Иа ћу ти смело пружити руку, Да живим с тобом —- не слеио као Робиња мужу лаганих жеља, Ил' наложница, игго ћутат' мора ; Већ као жена тебе достојна И помоћница московског цара. Узуриатор Ох, пусти само на један часак Да заборавим на бриге своје! Сама, Марина, сад заборави Да царевића пред собом видиш! Сиог љубавника у мени гледај, Свог избраника, ког један поглед Твој срећним чини. Ох, саслугаај ми Љубавне ваЈе, срце ми тоне! Да ти искажем, чим срце гори! Марина Није сад време; ти, принче, чекаш, Нестаће вере у пријатеља; Сваког је часка опасносг већа,