Stražilovo

361

»Немојте се претварати , . . ја то осећам, а верујте, више сам познала свет за ово неколико даиа, него за све време до сада. Па се и сама пред собом осећам да сам крива. Осећам, да се не могу пред светом одбранити, ма шта чинила. Је не смем пред свет! Ја ћу пре умрети од стида . . . Милан ! Милан ! Ако ја стојим на путу његовој срећи . . . пека му је благословено ...» Савлађивала је сама себе. . »Шта то би?« — зачу се шј небуха Јоца на вратих. — »Ми очекујемо у општини Милана а у место њега дође други. Дошао је Имашевић, да настави истрагу . . . Ја мислим, да Милаи није требао захваљивати, ако му је овде било досадно, већ . . .« »Шта? Шта?« — запита Јулка. »Данас око три сата дође ми у канцеларију, прикаже ми се и рече, да је изасланик у место Милапа. Јулка!« — рече жени »ако је по вољи, да и овога иозовемо, и он је момак . . . шат . . .« »ћути . . . молим те !<• »Но, но, та ти си и онда наваљивала, па као велим . . .« »Шогоре!« — рече Марија ббно. — Ја вам до данас нисам ништа учинила, чиме бих заслужила ваш прекор па вас лепо молим, да се бар ви тако не изражавате . . . доста је са улице . . . Донустите, да бар у ова четир зида имам мира . . .« Јоца погледа Марију, па видевши како је бледа, уплакана, пежно је загрли и рече: »Шалим се, шалим . . . Хтео сам само да њу мало наједим. Волим, што си ти много паметнија од ње, па си и томе господичићу показала, да ниси мупгица, која слепо налеће на свећу. Таква девојка као ти наћи ће себи увек пара . . .« »Престани о томе! Да, да ће наћи ... ма да није онако смежурана као она вештица . . . Чули смо све, шта се десило у гостијоници. . . на част му . . .« — љутила се Јулка. »Не тако, снахо! Може бити да није он крив, и да није све тако, како сте ви чули,« приметим ја. »Маните се тога: Није крив ! Не знам, ко би натерао момка да узме девојку, коју не воли ?!...« Марија је само ћутала. * *• *

ГТрође прилично времена а од Милана ни гласка. Већ сам ночео сумњати, кад једнога вечера добијем ово писмо: Драги аријатељу! Знам да Иеш се чудити, што ме долаиим иосле онога мога иисма. Ма да нисам онде код вас, оает осеИам, шта се догађа. Моја је савест чиста иред Богом и иред људма. За сада ие смем ни иомислити, да бих могао исиросити Марију, јер ме из овиж демопских шака нико избавити не може, нити има на земљи места, на којем бих се од њих сакрити могао. Када бих Марију исаросио сада, уироиастио бих и себе и њу за навек. Па то разочарање од стране, њене када би дознала за све, иа још аред олтаром!... Не бих могао то иреживети. А и како бих изгледао иред њеним, анђеоским иогледом ? !.. Био бих ионижен, а тим бих изгубио све . . . Знам, осеЛам да сам иотауно невин, али ко Ке разуверити цео свет ?! Ови су се овде аостарали, да цео свет дозна, како сам намислио исиросити Иванку — а свако верује у то. Шта Ие бити са мном, за сада не знам. Марији желим издржљивости — а иначе сваку срећу! Поздравља те твој Милан. * *• * Пролазили су од тога дана дани и месеци. Видео сам Милана ожењена. Узео је Иванку. Када бисмо се састали у А., он ме је избегавао. Јако се променио. Очи му подбуле, лице поцрвенело. Одао се пићу. Трезан није нигда долазио у своје огњиште, своју кућу. Зуцало се, да му жена није много пи марила за то, шта више, волела је, кад је што дуже остајао. А Марија? Пред њеним очима лебдео је само он. Када смо јој рекли, да се оженио, није веровала. И она се променила. Вигпе пута би се замислила па би као за себе говорила, да то све није истина и да су само сплетке одвратиле од ње Милана. Никуда није излазила. Гласови, који се разносили по селу, нису је више узнемиривали. Бар тако је изгледало. Шта више, мени се чинило, да јој годи, кад би поново чула, да се њено име спомиње уз Миланово. Природна је била, па је тако и љубила, да са том љубављу и у гроб легне. Свој идејал иосила је у срцу, а чезнећи за њим у при-