Stražilovo

362

роди, све је више напрезала машту уобразиљу, да га сачува у оном облику, у којем јој се у срце урезао. Почела је веровати у снове. Наравно да није било ни једне ноћи. а да није о Милану сањала. Ја сам одлазио чешће до ње те сам покушавао, да јој читањем одвратим мисли од њега. Али сам се редовно уверио, да није ништа слушала. Многи нросиоци распитиваху за њу. Она је одговарала, да јој пико не може заменити Милана и да ће он већ доћи. Почели смо се бојати за њено здравље. Више нута би плакала, а није ни једном речицом одала узрок. Дала се најзад и у враџбине. Ово не ћу нигда заборавити. Био је Божић. Дотле сам већ био узео Јелицу, али се договорисмо ја и Јоца, да заједнички код њега проведемо бадње вече. Шта нисмо чинили, да и Марију мало развеселимо! Али она би само онда била расположенија, када би се иовео разговор о Милану. Чудновато! Говорила је, како јој Милан пише, али поштар из злобе уништи писма. 0 томе, да је он ожењен, није хтела ни да чује. Знао сам за обичај у Н., да девојке врачају у очи Божића. Оду на пример до дрвета у дворишту те му говоре: »Дрво, немо дрво, проговори сада, да ли ме мој драги љуби и реци ми његово име!« На неколико минута пред поноћ поче Ма рија бивати све узрујанија. Непрестано ме гштала: колико је сахата? На пет минута иред дванаест устаде. Запламтела у лицу изиде у двориште. Ми смо знали шта хоће. Полако пођосмо сви у ходник, од куда се видело цело двориште. Јасна месечева светлост одбијаше се о снежни плашт, који је покрио земљу. Све зграде у дворишту, неме и непомичне, као да нас посматраху. На средини авлије стајала је багрена а тек по који сув листак са врхом окренутим земљи висаше, очекујући ваљда бујпи живот пролећа. До те багрене пође Марија, озарепа месечевом светлошћу. Изгледаше као дух, који се у глухо доба ноћпо тетура по стазама, којима је негда у животу ходио. Кад је дошла близу, застане, погледа па кулу црквепу на стане ослушкивати. Мене обузе нека језа и страва. За моји леђи чуо сам јеца-

ње и плач њене сестре. Но брзо је ућуткасмо, јер смо хтели, да се Марија разувери. Настала је тишина, тек само чусмо наше дисагве, а кроз уши нам је зујала убрзапа циркулација крви. Дан, дан, дан . . . поче проламати ноћну тишину прквени сахат са куле, оглашавајући, да је поноћно доба, да је дванаест сахата. Марија приђе багрени, полако је обгрли те поче питати дрво, да ли је њеи драги воли и да каже његово име. Није се чуло ни гласка. Оиазисмо, како Марија поче клецати, а пооле се усиљаваше, држећи се за дрво, да пе клоне. »Милане! Милане! Одзови се !. . .« повиче мало гласније, као да је он ту иа не ће да се одзове. »Милане! Јави се! . . . Ти знаш да само тебе волим! . . . Милане! Милане! . . .« Пронлакасмо и потрчасмо до багрене, поред које је Марија као без свести лежала. Сестра је поче викати и пребацивати јој ту лудорију, а она је само ћутала и не мичући се дозвољавала, да је упесемо у кућу. После је тихо јецала. Сутра дан није устајала из постеље. Била је бледа, мирна и озбиљна. Говорила је полако, не спомињући ни једном речицом ноћашњи догађај. Од тада није ни устајала. Нагло је венула, а појавио се и кашаљ, кобни знак, да нестаје телесне снаге. Од нређашње њене лепоте остала је само сенка. Кад бих ја дошао, ухватила би ме за руку те говорила: »Све ми се нешто предсказује, да не ћу још дуго. Па и боље је да умрем. Видим да њега нема, па сада и верујем. И боље је да умрем. Живот би ми био само патња.« После би опет: »Кад би шогора куда преместили . . . али далеко, далеко, јако далеко . . . па да ми се уклонити од ових погледа ... Ви то не можете схватити, колико ми јада задаје иоглед које сел^анке, кад ме походи . . . знам пгга мисле . . . Разумете ли ме?« Гледали смо, да јој докажемо, да то није ништа, што је он долазио у кућу, али то није помагало, јер га она љубљаше, те наше речи не бејаху мелем. Шта није Јулка радила, да јој докаже, какав је он сад, само да јој га избрише из успомене!