Stražilovo

381

И одиста, једва ако има која варош на свету, која је претурила толико промена и, као што смо видели, толико пута изменила свој спољашњи облик, као Београд, који, тек што постаде, би разорен, тек што васкрсе, опет мораде згинути насилном смрћу. У свим тим ратовима и бојевима, којима је Београд био позорница, ништа се пије поштеђивало, ништа није остајало. Ватром и мачем пустошила је уништиља, нештедице рушећи сваку драгоцену архитектонску успомену на далеко, часно време.

Немојмо се дакле чудити, ако Веоград Данас ништа друго не уме да покаже до ли оно, што наука из земљине утробе вади римских старина и што даје садашњост, која одговара само практичним нотребама тренутка и модернога живота, ма да га варош за собом има велику и славну историју. Не би ли та славна историска основа, на којој почива престоница васкрсле српске краљевине, била залог за тако исто лепу, као славну будућност, коју Србији и њену народу желимо од свег срца! т. Ст. Виловшш

ВЛАДИМИР К0Р0ЛЕНК0 ОД А. СИРКИНА

Руски је роман од вајкада имао тенденцију, да прикаже и читаоцу иред очи изнесе тип јадника и потиштеника, који је жртва наших социјалних и политичких неприлика. Достојевскога роман „Понижени и увређени", из чијег се натписа већ види тенденција пишчева, приказује у свом главном јунаку Мармеладову тај тип пониженога и потиштенога, који није ни свестан те неправде, што се њему чини, те без роптања сноси тешки јарам, који га притискује. Истим правцем особито радо полази и Некрасов, у његовим се песмама једнако враћа јадни, иотиштени сељак, који ради у зноју свога лица а нема права, који је са свим несвестан своје беде и невоље те стрнљиво сноси све, што дође на њ. „Потиштеници" Достојевскога и Некрасова не дижу протесга против својих угњетача, долазе до пајнижег ступња несреће и беде, но са усана се њихових никад не сиђе ни један јаук, несвесни своје беде савијају се све дубље и дубље, док се немоћни не сурвају. Са грофом Толстојем руска књижевност у погледу на нриказивање типа „бедника и потиштеника" ступа у нову фазу. Толстој нроповеда пасивност човека према злу, његова изрека гласи: Не брани се од зла! Срећу не треба тражити у спољашњем свету, не у боље уређеним социјалним приликама, него извор срећи лежи у самом човеку, у хармоиији душе, у моралној чистоти и у поштену раду. Потиштеник је у Толстоја свестан до душе своје беде и свога иоложаја, но ипак је куд и камо јачи од свога угњетача и управо заслужује, да му овај завиди. Толстој, баш као и јунаци његових ро-

мана, који припадају вишим сталежима а имају материјалних и умних добара, осећају, да су они, који на социјалном степену много ниже стоје, куд и камо јачи од њих те уживају много већи квантум праве среће. Они су сами телесно слаби, сумњама мучени и понајвише сити живота, а у бедника и потиштеника има физичне и моралне снаге, вере, једноставности у животу и јединства у погледу на свет. Од друштва на беду и невољу осуђени с поносом и презором гледају доле на богаташе и великаше и не ће се показати склони, да своје стање замене стањем оних, који су боље ситујирани. У Толстоја слаби јакому импонује својом мирноћом, својом једноставношћу и својом поиоситом самосвешћу, потиштеник се у Толстоја не осећа понижен, шта више је вредност његова живота према богаташима и моћницима много виша и сума његове среће већа. Геалнији је и правом животу више одговара тип бедника и потиштеника у онако ванредно особенога рускога књижевника Гљеба Ивановића Успенског,*) на кога је наишла страшна несрећа умне тмине. Ту нам код Успенског излази на сусрет даља фаза социјалиог и економског развитка Гусије; лица из нижих народних слојева, нарочито пак руски сељак, јављају нам се у са свим другој светлости, него у популарних руских белетриста пређашњих деценија. Сељак Гљеба Успенског савија се до душе пред „ианом", спахијом, и сгоји пред њим исто тако као и пред сеоским писарем гологлав, али је већ често свестан своје надмоћности. Зна за фи-

*) Види „Стражилово" од год. 1892, бр. 37.