Stražilovo

3

са Суторинског игала ка Комбурском рту и за сами педаљ мора надједри. Па да видиш тек како »буца« по пшлоку, кад се новска лука од »мора« сва узвитла и набуји као ноджарени казан, а валови стану пропињати и загонити по морској површини, као бијесни хатови. По такоме времену нема тога парног брода, који ће се с котве дићи и пут Огатрога рта запловити, гдје је досле многом поморцу погибија пукла, ама хоће Аћимова »Латинка«, само кад су па њој, уза старог рибара још и његова два чувена пловидруга: Јаков Сурутковић и Илија Аскер. Та се стара три морска вука у младости својој бројаху међу прве мрнаре у Новској крајини, тако да су се око њих отимали најнознатији паши капетани, и то не само из Новога и његове околице, но из цијеле Боке, која је тад па гласу била са својих номораца. Аћим проведе на »невјерној стихији« пунаних четрдесет година, а Јаков и Илија сваки по иреко тридесет; на кад их обрваше године, а тврди поморски хљеб, на којему је, кажу, до девет кора, огврдну још већма за њихове крезубе десне, они се повукоше у своје' родно гнијездо и иосташе рибари;ама какви рибари, да их Бог обрадује! Треба само заћи у механу чика-Ј1азе Реметића, па да чујеш што се о њима прича! Еле дође доба да се људи смире и опочину; дође доба да се млађијема уступи »простраио царство вјетрова«. И то било, зла не било. Али да се мора одреку са свим .... е, то никад и ни по што! »Навигајући« понајвише као крмар, бијаше Аћим, од све тројице, најтежи замотуљак дома донио. У оно златно доба бокешке мрнарице мало се је који мрнар празнорук »из свијета« враћао, а капетани се често у завичај врате са читавијем иметком. То је било доба славе и тековине, а не као данас туге и певоље. Аћим, који дакле дође кући пунијим тоббцем, потроши један дио уштеде око куће и подворнице, а остало уложи у »Латинку«, за коју му на Корчули узеше сто и педесет дуката у злату. Илија и Јаков, које срећа не бијаше тако издашно послулшла, постану одмах по повратку његови ортаци у рибарском занату (јер му је и тако требало плаћати помоћиике) и од тога се часа њих тројица тако збратиме, да их је цијела крајина као једну душу у три одвојена тијела сматрала.

Ја сам их често од мила гледао, како се тромо и лагано спуштају низ врлетну страну, која са зеленичког хумка к мору води; па и кад би се »с рибе« враћали и по обали мреже растирали, или кад би са грозеће олује »Латинку« на крај извлачили, па је на жалу извртали, да јој хрптицу остружу и изнова пакленицом замажу. Ама што год раде, куд се год крећу, они су увијек заједно. Велико је дакле моје чудо било, кад сам једно предвече, шетајући се пиз крај са својим пријатељем Поповићем, угледао Аћима и Јакова гдје силазе низа страну сами, као да је Аскера збиља са земље нестало. —• Помоз' Бог, људи! јавих се старијем галебима, кад нам приђоше ближе. —• А куд вам се ђеде Илија данас? — Та маните га се, живи били! одврати Аћим. — Ону стару кароњу испробијао малко вјетар у крстима, па се пренемого, к'о премлаћепи кудров; занало му, вели, месо у кости, па не може животом да макне. — Па ви ћете кан'да и без њега? — Богме за невољу, шјор; сјутра је пост, иа нам је ухварпо да уловимо ако ће и мало ситнежи. Ама не ћемо далеко; мо:кда најдаље до испод Њивица. — А како би било, стрико Аћиме, да ти ја нађем Аскеру зам.јеника; па и два, ако је мало један? . . . — Хе . . . хе . . . насмија се старкеља . . . ви бисте ми можда нашли иатруна, али мени требају мрнари, мој шјор Маркиша! — Не шалим се ја, вјере ми, него ти озбиљио велим: хо'ш да ти доведем с ове сгопе два мрнара? — Па збиља зар? А ко ће то бити? — Ево ја и мој побратим Томо Крстов; оли ти можда нијесу по ћуди оваки момци? — Ха! ха! да краснијех ми помоћника! — Оли нас укрцат', стрико Аћиме? — Па оћу, ђецо моја, оћу . . . Алешта, Јакове, алешта! . . . Четврт сата кашње бијасмо се већ укрцали, истегли сидро, и »Латинка« се лагано одмицала од пристана. Аћим и Јаков дигоше велико једро, па га размоташе, уза шкрипу и трвење дрвља и ужета. На жалост, вјетра бијаше носве мало. Дувао је на махове, иејак и неодлучан, те морадосмо причекати док објача.