Stražilovo

пречцима, прсну куд који, не толико да изнесу главе, колико да се снасу од Господареве. Ми се приморци нађемо иа муци, те да сачувамо чанре, оставимо благо, побацамо са себе нешто терета и полетимо за осталијема, спуштајућ се низ оне стравичне врлети, као дивље иачке. Међутим иоћера осу на нас неколико гроздова; први пут у своме вијеку осјећао сам како ми танад зује око ушију. Ипак нас добра срећа и овђе нослужи, те сви здраво умакнемо, осим некога Гљујића, кога једно зрно погоди у десну слабину. Авај, браћо и господо! Увијек ћу се тога несрећника сјећати. Кад виђох е посрну, притрчах к њему, да га упр тим на раме. — Ала си стока! — викну на ме Суљо Што се мучиш са том цркотином? Мани га се и немој лудо изгубити главу; та пропао је свакојако! Не шћех ипак да га послушам, но пођох даље, носећи увијек оног јадника па леђима; ал' у неко доба стадох од умора, те га за час спустих уз једну хридину. Суљо приђе — да га Бог убије —• и опали кубуру у рањеникову главу. — Желио бих виђети онога, који ће га познати! — рече, гледајући у размождену лубању, коју сикија бијаше разнијела по оволнијем стијенама. Ето вам, господо, како сам дивно живовао. Сјутрадан, осврћућ се при хладној свијести на онај грозни нризор, жаљах у велике, што и сам не бијах уз оног невољника заглавио, да даље душу не гријешим. Уз то ме сјетно и забрипуто лице ђулићево увијек на моје пријеступно живовање подејећало. Сирота цура бијаше грдгго опала и у лицу смледнула, те би се чисто клонила да ме у лице ногледа, а неђељом у цркви, кад би нам се погледи сусрели, упирала би прстом у распеће над великијем жртвеником, дајбуди да ме опомене, е Бог све види и биљежи. Мени би ударила сваки пут крв на образе, а срце се једанак укочило. Па би ми падала на ум она изрека оца Саватије: »Треба дати цару царево, а Богу божје!« И ја бих озбиљно мозгао да се махнем проклета заната и повратим на људско живљење; било је часова, кад сам се лијепо сам од себе стидио и своје неваљалство живо осјећао. На жалост, те би се благородне мисли као облак распрсле, чим бих се опет састао с Еа-

лабрезом, који вјешто знађаше да нодстиче моју грамжљивост за лакијем добитком; сјем тога, ону честиту жицу, те у мени не могаху да утамане зли савјети, настојао сам да забашурим пићем. Отприје не могах ни да сносим жестоко ниће, а сада ми се пус,та дроиуља низ грло омицаше као сурутка: зао биљег кад младу чоеку ракија ослача! Само се каже, да сам у потоње вријеме старог попу сваком приликом избјегавао. Ипак једног јутра наиђем на њега крај манастира Савине; бијаше суботњи дан, те се старац враћаше с Новск >га пазара на своме отрцаном кљусету. Кад ме виђе, усгави коња, погледа ме до у дно душе, па ће ми очински: — Аћиме, ти не хће да ме послушаш, по се на зли пут даде! Е ради, синко, што ти драго, на твоју ћеш душу маћи . . . само пази, болан, да те снађе какво грдило: нијеси сам на овом свијету! Не имадох образа да му шта одговорим, но се скуњих и сав збуњен приђох његовој жуткастој руци. Мислим, да су ми у тај час сузе на очи бљунуле. Два-три дана за тим, на саму годишњицу очине ми смрти, пођем у сеоско гробл,е, као што је код нас обичај, да му се иомолим за душу. Кад али гле пенадне! Над чедном очином раком затечем ђулића, ђе клечи у трави и премеће бројанице. Од онога немилог ината у вођиној кући не бијасмо се јопт пикад на само састали. Она ме у први мах не спази, те се нехотице уставих, да је ишно промотрим с леђа. У томе се цура окрете, па ме угледа за собом. — Аћиме, рече нотмулим гласом, дошла сам да се за те Богу помолим, за ову хришћанску душу. И ако сиромашак, он је честит чоек био . . . Аћиме! Ти не хће да његовијем трагом пођеш, но ме љуто уцвијели . . . еј, да си ме искрено љубио, не шћаше то тако проћи! И младица одмахну руком и побјеже главом без обзира, а ја остадох дуго ту на очиној гробници, обезумљен и сатрвен оним тужним ријечима, које су ми непрестано у ушима зујале. Ко би могао исказати што сам у тај мах осјећао, која ли ми се горчина по срцу разли; тек толико знам, да ми се крупна гука у грлу скупи и хоћах чисто од јада да свиспем. Шта бих вам крио? Укротих се као јање,