Stražilovo

ш

>1, БРОЈ 28.

ч

К«./

ГОД. VII,

ВЛАСНИК И УРЕДНИК

Ј ° В АЕ Г

о

/ј

о

У НОВОМ ОАДУ, 10. ЈУЛА 1894.

ДА МАЈКЕ ИМАДЕМ...

а мајке имадем. боље би ми било, '0 Да мајке имадем, било би ми лако: Спустио бих главу у њезино крило Иа бих у потаји уздисо и плако. Мира би ми дало њено крило меко, Добра би ме рука у сан уљуљкала Ал јој ни за живот не бих никад реко Да ми једна мома раницу задала . ..

Да сеје имадем, ја бих стид савладо, Шапно бих јој тихо: Чуј, сестрице, мене, Кажи други твојој, моје срце младо За њом гине, сејо, и с љубави вене! Ал бих најволио, да ме цура мила Хоће барем једном само погледати Еј, срцу бих моме стеко лака крила Не би ми требала ни сеја ии мати —- •

Немам мајке, сеје, а лукава мома Не гледа на мене ил' ме само вара, Па чим снужден прођем поред њена дома, Она се насмеши па прозор затвара. КУД ЋЕШ...

Ленскш

уд ћеш, брајко, по пустари Еад ти умор ноге свлада: Пламен тишти, сунце жари А ни џбуна нити хлада. Пршти класје, сламке вите, А турчинак румен вене Еј, тополе поносите!... Где су густе сенке њене!. . . И док путник снагом пада, Шумица се тек укаже, Храм мирисни дивна хлада, Што уморне груди траже.

Трепти шума без ветрића К'о голема ситна кита Биће воде, хладна пића, Путник мисли, нога хита. Шума бежи, путник ближе, Путник кличе, она стане. А кад нога шуми стиже, Разлије се и нестане. И пред надом превареном Укаже се друга варка Ал ти стојиш под пламеном: Цвет немоћни, бедна стварка.

Ленскш