Stražilovo

477

љубав у млађаним срцима. На граници оној, кад им ваља склопити брак на основу љубави, она треба да идејалише само чисту, здраву љубав, јер на жалост за сачување здравља и свога и деце своје против те несретне болести има једно средство — профилакса, да крв буде имуна, да је кадра одолети нападају болести. Да крв осгане чиста у породице, треба знати, да се сушица преноси са колена на колено. Мешањем крви у браку оплемењује се или се квари род Сушица се преноси са мушком и женском лозом. Она се појављује у разну облику на потомству: у костима, на кожи, па свима унутарњим органима. Је ли та крв имуна, не може та гљива ухватити места, као што се на многим биљкама многи паразити не леие. А како је у данашњем свету, на и у нашем народу, та болест кроз породице испреплетена! Како је мало здравих и имуних породица, баш за то, што се при љубавном одабирању слабо на то пази. Један ногрешан избор, заблудна мисао, па повлачи за собом читав низ зала, јада у животу, и грозно се свети грех на потомству — а »тешка је то клетва, која и на невине пада!« Највеће благо оставити могу само здрави родитељи деци својој, јер им остављају снажан организам, који је кадар одолети и напорима у борби живота и навалама болести. То се благо не да исплатити! Колико разних појава дечјих болести своде лекари једино на наследство од родитеља, док јадни родитељи на све начине тумаче, али ни најбољом пажњом и негом не могу надокнадити оно, што су погрешним избором једном пропустили. Главни разносачи те болести, то су те болесне породице. Истипа је, да се оне у здравијој, горској атмосфери Дуже одрже, не иропадају тако брзо, али трагови на деци и ту избијају. Далеко пре нестају под нездравим поднебљем, у лошијим нриликама. У далеко мањој мери бива, да се та болест самоникла појави у имуномном организму, као ено, што узмимо, да је био онај слунај у ђалскога приче. Но ту можемо рећи, да грех не пада на невине, ту се болест не преноси на даља покољења. И ту се мора бити на опрезу и лекар ће знати рећи истину. Знам да ће ми многи читалац замерити, који стоји под утицајем ваздушних теорија идејалне љубави срца, и помислиће у себи: прво,

ко ће знати тај имунитет сигурно установити, а друго, ко би се заљубљивао по шаблони и по правилима науке?! Ко је то видео, да љубави и срцу може заповедати памет, кад љубав не зна граница, кад је она слепа и треба да је така, кад не слуша разум, или што је још лепше, кад је то љубичица, која мирисом својим испуњава свет, цветак с неба, рај на земљи. На прво се може рећи, да се увек, ако човек хоће савет науке да послуша, у конкретиом случају може установити имунитет организма против једне болести, а на друго, да је и то шаблона и предрасуда пренета на нас, да се у љубавном одабирању не тражи други разлог, до ли инстинкт. Ми видимо у свагдањем животу, да недагози стављају своје услове на будуће родитеље, социјалогија опет своје, и чујемо резонирања заљубљених, који према своме схваћању налазе идејале у разним правцима, а лекар ће рећи целом свету, да му је идејал здравље, и ко љуби против разума нездраво тело, тај мора да сноси последице несрећу у браку. И он ће захтевати од лепе књижевности, да таку љубав не шири, да јој не иде на руку, да не уздише за њом и да не да, да се неправедним јадомором квари уживање другог опрезнијег света, јер кад се за узор ставља болесна љубав, разорава се и трује друштво. Рекосмо, да нас силие приче сушичавих заљубљених примораше на ове ретке. А примора нас и то што видимо тај јад у лепој књижевности и тај јад у друштву: дегенерисање и изумирање интелигентније класе и старих и добрих кућа по свуда. А у многом је то илод тих љубавних по шаблони старој написаних болесних »чувствителних« приповедака. Треба отворити очи омладини, која није, стручна, да јој принцин тај у крви науком буде већ укорењен. Па као што родољубива књижевност може подстаћи на родољубива и витешка дела у животу, тако ће и идејалисање чистог здравља у књизи донети са собом здрав подмладак у друнггву нашем. Продирање здравих принцнпа о чувању здравља, о профилакси, створиће здравији нараштај. Хигијена ће вршити своје, али лепа уметност не сме кварити. А ко сме рећи, да енглеска или немачка литература није хигијеном здравије појмове у своје земљаке уцепила и ко сме рећи, да начин живота тих народа не одговара да-