Stražilovo

482

уништи породичну срећу своју. Сима, дилбер њен, пригрли ју к себи и с почетка беше јој добар, али временом се проневаљалио. Она се отрезнила, али беше већ касно. Учињена погрешка није се више дала поправити, те јој није друго преостало, иего да трпљиво подноси своју црну коб. Отац ннје хтео ништа о њој да зна, а и брат је се клонио као невредна створења. У последње време настанила се са Симом у селу Кукуњевцу. Сима је ту чувао сеоска говеда а Стана је надпичарила, да од глади не умре, јер је Сима сву зараду своју пропио, а када му не би ни то достајало, морала му и Стана давати од мучне заслуге своје, ако је хтела да не буде батина. Те године, кад се с оцем састала, умре Сима. Њој бејаше, као да, јој се сињи терет с груди свалио, али опет се растужи, јер не имађаше никога свога, а од свакога беше презрена. Да јој се барем помирити с оцем, по мишљаше, било би јој некако лакше сносити невољу. Чула је, да је и Миле јако растужио старог родитеља, те иомисли, да ју сад старац не би од себе бацио, јер би могао рачунати на њену помоћ, да поврати себи сина. И договорила се с оцем, који јој, ако и тешко, опростио, шта ће и како ће. На две недеље за тим упутила се у Ј1иповац. Беше суморан јесењи дан. Сиви облаци нагањаху се небом, хладан ветар дуваше и скидаше жуто лишће с дрвећа. Стану обузели тужни осећаји. Ни честите кошуље нема на себи, а да је онда имала садашњу памет, могаше лепо проживети с венчаним мужем својим и изродити децу, која би јој у старости била леиа утеха и потпора. Не би се потуцала од немила до недрага, нити би сваку кору хлеба сузама квасила. »Али,« говораше сама себи, »можда ће мој пример поучити брата. Тешко детету, кад га стигну клетве очине! На то не помишљамо, кад треба, него тек онда, кад догори до ноката, бијемо се у прса. А шта то помаже? Не вреди ништа! Пропустиш ли једном срећу, оде за веке без трага!« Из далека још опази белу кућицу. »То ће бити двори мога брата. Саградио лепу кућу, али куку! — кад нема среће у њој. Брате, брате, тако си мио својој сеји био! Морам те спасти и скинути са тебе очину кле-

ТВ У? Ј е Р остане ли на теби, никада ти птичице запојати не ће . . .« Закуца на врата, но нико јој се не одазва. Уђе унутра. Крај пећи у закутку сеђаше њој непозната женска, обучена у одело, којим се одевају Чехиње. »Тојеона!« помисли Стана и лепо јој назове Бога. »Је ли то Милова кућа?« упита. »Да, то је!« одврати Катинка кратко. »Где је Миле?« »Не знам. Шта ће вам?« »Он је мој брат, дошла сам му у походе.« Катинка неповерљиво премери дошљакињу од главе до пете; али она се знала показати тако, да Катинка није опазила никакве прикривене намере »Миле ми није јопт рекао, да има где сестру.« »Јер се стидео рећи; увредила сам га, па нисмо ишли једно другом. Сад сам дошла да се измирим с њиме, а ето њега нема код куће.« »Ваљда ће скоро доћи; седите па причекајте.« Жеиске мало по мало удариле у све новерљивији разговор. Катинка се тужила на Мила, како ју неправо почео занемаривати, а Стана је опет признала, како је настрадала и остала саморана. Молила је Катинку да не пречи, нристане ли Миле, да се код њега пасгани само преко зиме, и обећа јој, да ће настојати, да Миле постане преме њој обазривији. Катинка се замислила. Говори ли та жена отворено, не би с горега било, настани ли се кући. Могла би стишавати разјареност Милову и тиме у њихов живот повратити пређашњи мир и спокојство. А ако не говори искрено? Та није могуће! Она је сирота без куће и кућишта, биће јој захвална, даде ли јој кутић један у кући, да склони главу. Катинка пристаде, а Стана јој рече: »Хвала ти, мила моја заовице! Знам, Милу је неугодно, што ти ниси нашег закона, и свет му то замера, али може оп бити и с тобом сретан, јер си ти, видим, марљива и добра домаћица. Не смета ни то, што нисте венчани, та ја сам с тога баш и настрадала, што сам била везана на писам могла да се спасем. Ја ћу гледати, да те омилим Милу и да му којекакве лудорије из главе избијем, па ћеш с њиме сретно поживети.« Катинки беше мило. Она загрли Стану. Тако јој још нико није утешљиво говорио, али