Stražilovo

484

љам, да се на мене морао згадити рођени мој отац и други људи, а сад управо и сам се на себе гадим . . .« Заклопи очи, окрене се поребарке и застења попут раздражена пса. Катинка је одавна већ спавала, а кад виде Стана, да с Милом нема разговора, изађе на поље, спотакну главњу у пећи, поврати се у собу, укреше свећу и легне на сламу, али није ока склопила. Пред очима јој био непрестано стари отац, који у истоме месту има и сина и кћер, који га љуто увредише и ожалостигае, самохран проводи ово вече, кад свој своме придолази, ма како удаљен био. 0, како ли је у души уцвељеноме старцу! »Али,« шапташе сама у себи, »надај се, бедни старче, сутра можда загрлићеш сипа, јер мислим е је дошао час, да се чује моја реч.« XXI Стари Лаза снуждио се у својој сиромашној ћелијици. На столу гори божићна свећа. Има ту и котарица с весељаком и житом свакојаким, има кухана пасуља и сухе рибе, има и посна гибаница с орасима, има и ковртањ, а биће сутра и чесница, има и бочица са замедљаном ракијом. Старац свега тога ни додирнуо није, тек ако је два три пута гуцпуо ракије, да ојача трошно тело и да растера суморне мисли. Али ко ће да их растера, када гомилама наваљују а туга прелила се срцем... Седи самохрани старац, одбија густе диме из земљане луле и тешко уздише. Први је ово Божић, што га ( проводи сам. Како ли га је пре угодно проводио с јединцем својим крај чашице вина, у лепу разговору дочекивао доба, када треба звоном огласити, да се правоверни народ скупља на молитву и нрославља рођење Спаса свету. Ох, како је сада старцу и нусто и празно, и тужно и немило! »Љуто је забраздио мој син!« говораше полугласно старац. »Он је пропао, за мене је на веке изгубљен Стана га пе ће обратити. Каква Стана, када га не гануше речи очеве, нити усколеба клетва моја! Тешко ли си ме ражалостио, Боже мој! Смилуј ми се, пошљи ми смрт, јер она ми једина може још помоћи. Већ ми је дотужио и живот. Једина ми је жеља била, да ми син буде честит, па кад није, више никакве жеље немам, него да умрем, да се на веке смирим. Какав ми је то живот, када немам никакве радости; једина ми се радост ускрати и сада ми је живот само на те-

рет. Погледај, Боже, на мене, смилуј ми се и ослободи ме ове беде!« Нека тама навуче се старцу на очи, малаксалост обузе тело, он се пружи на свој креветац а лаган сан сведе му очи. XXII На црквеном торњу забрујаше звона, њихов глас јекну ваздухом и одјекну у колебама правоверних Липовчана. Свако ти то, који већ није био ради кола отишао, поскочи на ноге лагане, да похрли у цркву и запоје тамо у славу рождеству Христову. »Устај, Миле!« зовну тихо Стана брата. »Први пут је звонило, хајдемо на јутрење.« Миле устаде тромо и онако бунован погледа по соби, притегну кајише на опанцима и рече: »Хајдемо!« »Да пробудимо и Катинку?« упита овлаш Стана. »Пустије!« одговори Миле једовито. »Што ће она у цркви, када и онако не схваћа, шта Србину Божић значи.« Рекавши то тешко одахну. На пољу владаше реска зима. Ведрина као стакло, снег под ногама шкрипи а на небу трепере сићане звездице. Миле затакао руке у рукаве лагана хаљинца и дрхтурећиЈ стуиа уз сестру. Чује се милогласно певање. И петли се умешали својим гласиим једноликим кукурикањем. »Миле брате,« пита га нежно сестра, »што си тако мучаљив и невесео? Знадеш ли, да је данас Божић, највеселији данак у дугој години ?« »Знам, сејо, знам, али ето спопала ме нека туга па ме сапиње и лишава сваке радости!« одговара сетно Миле. »Буди Бог с тобом, тако млад момак, здрав и свој, па одакле та невеселост.« »Одакле, одакле!« мрмља Миле. »Не знаш ли, сестро, да имадем оца, који ме проклео и тужан сам проводи овај благи дан. А пре?« Миле се загрцну и прекину говор ; али се брзо савлада и настави: »Љуто сам сагрешио оцу свом, неправедно сам му тугу нанео. Нре су ме само људи корели, а ноћас ми се у сну и покојна мати, Бог да јој душу прости! показала и спочитнула ми моје недело. Ето, какав сам ти ја човек, па могу ли весео бити . . . а невидим никакова излаза из моје беде.«