Stražilovo

511

од већега Гогоља, кога је социјално огорчење често завело до карикирања и чији се смех често ори као бесна вика У другој једној сличици, што се зове „Вањка", премешта се Чехов. пун унутрашње ганутости, у душу остављена и злостављена детета. Вањку Шукова, дете од девет година, дао је деда му у шегрте. Мајстор га зло туче а дете у невољи својој пише ноћу писмо свом деди на село. То је писмо пуно дивне пајивности: „Слатки дедице", ночиње, „а сад нишем теби писмо. Честитам Вам Вожић и желим ти свако добро од Господа Бога. Немам ни оца ни матере, остао си ми само ти. А јуче сам добио батина. Мајстор ме је за кике извукао у авлију па ме је кајишем изударао за то, што сам нехотице заспао, кад ми је ваљало љуљати његово дете, што је лежало у колевци. Ове ми је недеље мајсторица наредила, да оперем харингу. Ја почео с репа а она узме харингу па ме њеном главом стане ударати по лицу. Калфе ми се подсмевају, шаљу ме у крчму по ракију па ми наређују да од мајсторице украдем краставаца. Немам шта да једем. Слатки дедице, буди тако добар па ме узми одавде и одведи ме кући, иначе морам умрети!" Вањка развуче усне, прљавом песницом пређе преко очију па зајеца. „Рибаћу ти дуван, молићу се Богу, а ако буде што, што ти се не допадне, можеш ме истући. Ја сам већ пешке хтео да дођем, али немам чизама а бојим се зиме. Кад одрастим, бринућу се за тебе, а кад умреш, онда ћу ти дати парастос. А Москва је велика варош . . . Дођи, слатки дедице, па ме

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ — Две „Снохватице Змајовине", које доносимо на челу овом броју „Стражилова", извадио је уважени песник из збирке те нам их послао да их угледа ради саопштимо у „Стражилову". Змај је рад те своје „Снохватице" да изда у свескама од по четир табака, али ће ирва и друга свеска изаћи заједно Рукопис те две прве свес.ке послао је песник Матици Српској ради награде. Ми смо уверени, да ће красне „Снохватице Змајовине" извојевати себи и награду Матице Српске и еимпатију у читалачке публике. У то име добро дошле! — Са своје стране захвал^ујемо песнику на пажњи, кој} г је овом приликом указао нашем „Стражилову". Од другог издања „Целокупних дела Љубомира II. Ненадовића" изишла је и девета свеска, у којој су занимљива Љубина „Писма из Грајфсвалда". Крагујевачка гимназија на крају школске године 1893/4 штампала је свој „Програм ", у ком је крај школских

одведи одавде, горе ти живим овде него пас. Па поздрави ми Јелену, гуравог Јегора, кочијаша, а моју хармонику немој ником дати. Твој унук Иван Шуков. Слатки дедице, дођи". По што је свргаио писмо, дуто је још премишљао на онда напише ову адресу: „Дедици у селу". Почеше се за тим за уво надода: „Консгаитину Макарићу". Писмо онда метне у сандук па заспи пун слатке наде. . . Морао би човек исписати силне Чеховљеве скице све, кад би хтео да прикаже све фине ниансе његове мајсторске вештине. Ваља само још споменути ове скице: „Једаред у години", „Стругач Петров", „Удаје се куварица", „Код маршалове удовице", „Подушје", „Бегунац". — У свију је исги кратки, мајсторски облик, на крају фина поента, која каже све. Све Чеховљеве скице подсећају на красна мала Додетова „Писма из моје воденице". Чехов је такођер вештак прве врсте у извађању расположаја, али не мора кретати велик апарат, да V читаоца изазове свој расположај. У његовим причама нема никакве декорације, као што тај песник у опнгге не зна за позу. .Његова пластика нема много речи, тек само натукне штогод, само баци силуету па већма утиче него крештавим бојама. Исто је тако срећан Чехов и у психолошкој новели, ио изгледа, да је њу научио тек про-учавајући француске аналитичаре. По оном, што је до сад написао, спада Чехов међу најсрећније и најпоузданије таленте у европској писмености. Ђач Мадаггп [пг 1лШгаШг. С немачког. 88^ствари и расправа Јове Н. Томића „ Пре три столећа ", скице из историје српског народа у XVI веку. -)- Директор гимназије пожаревачке пггампао је у Г1ожаревцу објавл>ену већ раније књигу „ Сарајево од сво-г лосташа до данас 44 . У књизи има на 12 лепих слика и 100 сграна обичне осмине. -ј- Као тринаеста књига „Дјела Југославенске академије" угледао је света „ Задарски и Рањинин лекционар" . Оба ова рукописа приредио је за штампу Милан Решетар Они су сродни са Бернардиновим, који опет издаде раније Т. Маретић. Из немачког часописа „2екбсћг1Њ 1иг ^аћгип&бш1ие1-1Јп^ег8исћип^:, Ну$;5епе ип<1 Л^аагепкипсЈ.е" посебно је отштампан у књижицу од 9 страна чланак проФесора Бранка Ановића „ТЈћег (Ие сћешјесће Хизаттепбе^иип^ аНбегћГбсћег ипс! тасе(1оп18сћег Л^ете". „Дело" га је у кратко приказало.