Stražilovo

500

се играмо с њом. тад нас она понижава. Али моја љубав није невјерна, она је чиста и свијетла као роса на прољетнем цвијету, она мене понизити не ће! 11 а нека сав свијет збори о мени што му драго, моје поштење прстаће свијетло, моја љубав, света љубав, не ће мене Срикињу понизити, јер Српкиња љуби часно и ноштено! И она диже руку и ухвати за браву на вратима, која је дијељаху од њепа најдражег блага на свијету. Врата се лагано отворише и она уђе у собу. Занесени млади Чех тргне се. Његови прсти на тананијем жицама стадоше и звуци умријеше... Он шћаше клекнути и молити се свето и нобожно пред сликом богиње, са које исијава најљепши зрак мира божјега, за којом толико гине и умире; која му је отела срце и мисли; која је учинила те се разбуктио пламен у његовој души и која његовијем осјећајима постаде краљица. Он није знао шта да чини. Зборио би али ријеч застаје а усне дрхћу. Он би јој полетио да је загрли, али она бјеше тако света, е му се чињаше, да се он грешник не смије приближити томе небу. Његова прса дисаху у неком нејасном страху, као у грешника кад целива свето распеће Мученика Човјека и Бога. У колебању своје душе осјети на једаред бијелу врућу руку, како му се око врата свија. Осјети на распламћелијем грудима лаки терет њене миле главице. Чу свети и бескрајни уздах ђе се изви, као птичија молитва у сјајном сунчевом зраку. Два свијетла ока, двије блиставе звијезде гледаху га и шаитаху му : Љубим те . . . Јесте, њежно и лијепо дјевојче пало му на груди, загрлило га, гледа га, не збори ни речи. Он бијаше тако блажен, тако утјешен, као трудни морнар, кад иосље тешког бјеснила буре и олуја стигне у мирно пристаништте. И полети ријеч са његових нијемих уста: — Ковиљка! За тим је загрли грчевито и њихове се усне спојише и плану први слатки пољубац, а младо дјевојче кроз сузе радоснице прошапута: — Је ли, нас двоје се не ћемо никад растати ? •—- Никад, Ковиљка, никад! Ми смо створени једно за друго и нико ми те не ће отргнути. Ми ћемо заједно живити и умријети. .. Снаситељко моја! Спаситељко, да, јер си ми вратила све што сам сахранио: наду, снове и

покој душе ноје и ја те немам чиме другим да наградим, до ли вјерношћу срца мога.. . Али једна мисао, као отровна гуја, иије моју крв . . . Твој отац . . . твој отац . . . зар ће он допустити, да пред олтаром гледа своју једипицу са странцем, са сиромашнијем умјетником. Дјевојче се трже, и нехотице се са њепи малени усана- оте ријеч: »отац!«.. и заћута замишљено .... Али с нова јој око сину светим жаром одрјешите воље и њене анђеоске ријечи забрујаше: — Док сам била малеио и лудо дијете, размажено чедо родитеља свога слугаала сам га у свему. Његова воља била је моја воља. Сваки миг његова ока испуњавала сам послушно и бојала сам се да га у чему не увриједим. И сад, захтјева ли нослушност од мене, све ћу му испупити, све учинити но његовој жељи па и живот свој на очев захтјев жртвоваћу, али се од тебе растати не ћу. Отац има право нада мном али никад над мојим срцем, над мојом љубави и душом. Бог је људима дао срце, да њиме осјећају слободно и да љубе. Љубав је као птица, лети и пане онамо, куд је жеље воде. И мени је Бог дао љубав, а она је изабрала своје мјесто у теби. Ох, ја ипак не сумњам у доброту његову. Он мене воли као живот свој, он ће моју жељу исиунити. Пашћу му пред ноге, љубићу га и молити, да нас благослови. Не хтједне ли, нисам га дужна више слушати, а тада пека не куне мене, за то нека куие небо, које нам је дало срце да по својој вољи љуби и осјећа. Али једну ми жељу мораш испунити; ако ме љубиш, ако ти је моја срећа мила, обећај ми у овом најмилијем тренутку, у првом пољупцу нашем, да ћеш увијек мој мили српски народ љубити као свој ; да ћеш га браиити и вјерно заступати као његов син и поштовати га, као што поштујеш своју милу Чешку, која је и мени света и драга. Ти и народ мој највиша сте ми светиња. То ми обећај и бићу срећна и бићу твоја! 0, како је божанствено било виђети онај усхит, пгго затрепери на лијепом лицу младићеву! Њезини гласи били су му звуци чиста херувима, што облијеће пријестоле вјечитога Бога... Он је пригрли јаче" а са уста му са,ђе глас: — Хоћеш ли живот, даћу ти. Хоћеш ли крв моју, пролићу је за те. Ово срце из својих груди ишчупаћу за твоју вољу. Колико си