Stražilovo

Л, $' БРОЈ 35. , 0Г^О=сОи^Л9

^ 0 8 А В Г Р^

,*п с^к ГОД. VII. 'ар С ж$ОГ-т81®х©$гЛГ> У НОВОМ САДУ, 28. АВГУСТА 1894.

Ј Е Л К А

н'јему поноћ, кад зв'јездице бледе По небу сипљу сноје зраке бајне, Свемиром даљним чудни гласи сљеде И летом блуде посред ноћи тајне. Час су к'о звуци, који прате срећу Веселе дружбе и другова мили', А час се болно кроз тишину крећу К'о уздах душе кад на судбу цвили. Од куда лећу ? ПГта их тако буди 11од тихим крилом самоће и мира? Вију ли с' они из људскије груди Или су чеда далеког свемира? Онамо, ђе се с небом љуби гора И оро кликће са нлавих висина, Урвине стоје порушених двора К'о н'јеми спомен минулих давнина. Кроз пустош њину само в'јетри лећу, Нутника тамо совин поздрав срета, Око њих гране бршљана се сплећу, Дивља ружица и купина цвјета. К'о бисер капља, што у рујну зору На њежно цв'јеће са љубављу пада, Некада давно у овоме двору Живљаше Јелка, властелинка млада. Мирис, што с њених дизао се власи, Лахору бјеше од ружица дражи, А њене р'јечи, њени меки гласи Бијаху мелем, што клонула блажи.

Мале пак руке бјеху љиљан они, Што тихо цвјета сред долина бујних, Ни пјесма славља, гато кроз поноћ звони, Не бјеше слађа усана јој рујних. Једнога дана, кад у крило снова Тоњаше сунце са неба бескрајна, Тамо из горе из веселог лова Враћала се дому властелинка бајна. Около ње су копљаници били Под тучним шлемом, што од стреле брани, И лепа кита другарица мили', Цветови красни на ружиној грани. У тихој доли, што одсјева чаром Прољетњег дара — чобанче је стало, Његово око горило је жаром А небом среће лице му је сјало. Под благим крилом вечерњега мира Његове фрујле дрхтали су гласи, Слатки и мили к'о звуци свемира, К'о свете харфе чудесни уздаси. А кад му поглед у гору се оте И виђе лице властелинке бајне, Срце му плану огњем од милоте И светим жаром љубави бескрајне. Ох, у том часу, да је мого само, Лахором тајним био би жељно посто, На њене груди одлетио тамо Издахно, мино и ту в'јечно осто.