Stražilovo

546

Ал' тајне сузе поплавише груди И сјетно глава малакса и клону, Његова дугаа премире и жуди А брзе мисли у недоглед тону. И од тог часа све више и више Његово лице тоњаше у таму, Још ништа слику не може да збрише, Што свето блиста у душину хрдму. Далеко тамо од св'јета и људи Ноћу и дању блудио је н'јемо, Уздахе боне из рањеиих груди А сјетне звуке са фрујле је спремо. Ал' јоште никад не ускрсну нада Нит' сину око у пламену среће, Његовим срцем хладна пустош влада Блажена слика вратити се не ће. * * * Мјесец је сјао. Кроз поноћње крило Славујске пјесме једали су гласи, Крај плаве р'јеке чобанче је било Бљедо, к'о цв'јетак када се угаси. Пред њиме р'јека шумила је лако А он је свиро са тугом и жуди, Његове фрујле сваки глас је плако Е'о тајни уздах што по гробљу блуди. Он није чуо ни вјетриће, што су Около њега лелујали цв'јеће, Он није виђо ни бисерну росу, На меку траву што нечујно слеће. Он није чуо ни шаптања мила, Што цв'јећу шаље тиха р'јека бајна, Његова душа далеко је била У недогледу простора бескрајна. Али к'о из сна он се трже, стаде, К'о да му с груди сињи терет мину: Чаробна слика властелинке младе У плавој р'јеци заблиста и сину. Ох, какво миље кроз душу се буди! Ох, како туга престаје и гасне ! Он с нова гледа оне л'јепе груди, Он с нова види оне очи красне.

Пред њиме бјеху отворена врата Милине, раја, блаженства и дражи, Над њиме рајска запјеваше јата Он ништа више нит' жели нит' тражи. И као синак на мајчине груди, Ког љуби миље и покоја зраци, С осмјехом тихим, што га срећа буди, С обале цв'јетне у р'јеку се баци. И бистри вали раширише њедра И љубав-жртву однесоше летом, А једна зв'језда преко неба ведра Мину и клону у бескрају светом. И поноћ прође; кроз маглице крило Пурпуром горе зоричине груди, Ал' њеног знанца више није било По цв'јетној дољи само стадо блуди. Многа су љета протекла од тада И бурни дани склонише се летом, А тиха поноћ кад на земљу пада И росу ниже травицом и цв'јетом; Кад славуј пјева и звјездице бледе По небу сипљу своје зраке бајне, Свемиром даљним чудни гласи сл'једе И летом блуде посред ноћи тајне. 'Го нису гласи, који прате срећу Веселе дружбе и другова мили', Њих свети боли шаљу и покрећу, Са њима љубав трепери и цвили. То пастир млади по бескрају светом С уздахом буди своју тугу тајну, И душу шаље даљином и св'јетом С трепетом кличућ властелинку бајну. А тамо, ђе се с небом љуби гора И оро кружи са плавих висина, Урвине стоје властелинских двора К'о н'јеми спомен минулих давнина; Кроз нустош њину само вјетри лећу, Путника тамо совин поздрав срета, Око њих гране бршљана се сплећу, Ружица дивља и купина цвјета. Алекса Шантић