Stražilovo

569

зује њихово међусобно понашање. То је понашање предусретљиво, чак и нежно, ма да је на њему жиг неке особене туге. Ја и не желим да продрем у ту тајну, која ме се слабо тиче. За мене је најважније то, да идемо. Иризнајем, преденила сам своју смелост —• ње више нема... Од како су отишли господа с1е Уа1пе8ве и њихове сестре, понајвише сам била сама са двоје верених; ја сам била ведар и расположен сведок њиховим састанцима, њиховој љубави, њиховој срећи — ведар и расположен но и очајан сведок. Љубомора је страшан осећај; не само да нам раздире срце, него нас и понижава. Човек осећа не само муку пего и понижење. Рана није чиста, није здрава; увређен понос, мржња и завист продиру у њу па је трују и каљају. Нема зацело страсна срца, које не би ма у какву кобну часу могло осетити тако недостојан осећај; па заслуга и не лежи у том, да човек тога осећаја не може осетити, него у том, да га се грози и да га угуши. То сам ја с божјом помоћи гледала да урадим; но радујем се, што одлазимо. Обећала сам Сесили, да ћу се вратити у њене сватове, ако се буде венчала овде; но ја мислим, да ће сватови бити у Паризу, а то би ми било много милије. Господин с1е Еоиуегсу није јутрос доручковао с нама а не ће ни вечерас доћи на вечеру. Као да је озбиљно оболео. Одиста сам ја већ од неколико дана опазила, да изгледа изнуренији него обично. Жао ми је, што морам отпутовати а не ћу га још једаред видети. Т1о свој прилици га не ћу нигда више ни видети; та он никад не иде никуд од куће а ја се надам, да се више не ћу вратити амо. Кукавни господин <1е ГЈОиуегсу! Никад му не ћу заборавити, што је учинио мене ради. XVII .9 августа Да зле ли ноћи! До једнога сахата по по ноћи била сам на ногама, пазећи да ми се све спреми. Баш сам отпустила била своју собарицу тта сам хтела да се свучем, кад ми ее наједаред учини, да на ходнику неко отвара врата, што стоје преко од мојих; за тим сам разабрала шум лаких корачаја, пуцкање дрвећа и шуштање хаљина на степенима неко се у потаји силазио низа степене. Изненађена и обузета ни сама не знам каквим страхом, отворим лагано моја врата те доле на најдољњем степену опазим слабу светлост; у исти мах чак до мене до горе допреше испрекидане промрмљане речи и угушени уздаси. Нагнем се преко ограде те видим да је то госпођа с1е Боиуегсу; стоји у ходнику при

земљи а у руци јој свећа; чело паслопила на врата свога сина па пазкљиво слукти. Наједаред отвори врата с највећом предосторожношћу па уђе у собу. Два или три минута стојала сам, чисто не дишући, кад болан, силан глас, из женскога грла, допре до мене кроз тишину ноћну. Као махнита похитам низа степенице па се за час нађем пред врати, која је госпођа с1е Гоиуегсу била само притворила. Врата су та водила као у неку облачионицу, која је била улаз у собу господина Де Гоиуегсу. Облачионица је била са свим мрачна; но кроз портијеру, која ју је растављала од собе, провиривали су погдекоји зраци светлости. Тада ја. стадох слуктити а срце ми силно стаде ударати у грудих. Госпођа с1е 1лиуегсу ушла је била у собу. Час по па зајеца а по гласу јој се видело да иешто моли и нреклиње. Није јој одговарао ни клет гласак. Мене спопадне ужасан страх; помислим, да се није десила каква несрећа. Скоро непромиптљено пођем напред неколико корачаја па без најмањега шума отшкринем мало портијеру. Преко од себе опазим господина с!е Гоиуегсу; седео је блед и непомичан као аветиња те гледао укочено, без иједне речи, у своју несрећну матер, која је са склопљеним рукама пред њим лежала на земљи а главу своју наслонила о његова колена. Видела сам и велико запечаћено писмо на столу а поред њега дугуљасто сандуче, у које се обично мећу скупоцени ништољи. Најзад промрмља господин <Ге Гоиуегсу мукло, са падраженим гласом: ' — Жан би био паметиије урадио, да је ћутао. Жан је био некад његов момак, сад му је највернији слуга. — Еј, сине мој! зајеца госпођа Де 1лиуегсу. А ја, зар ја нисам ништа . .. баш ништа за тебе? Он је још оклевао; но ја сам видела, како се сагнуо те матер пољубио у чело. — Опрости! рекао јој је. Овај час лудила прешао је ... са свим је прешао, ево ти моје речи! — Обећајеш ли ми .. . обећајеш ли ми одиста, слатко моје дете? Обећајем ти! Само нека она отпутује.. . да је више не видим. — Да... да... то је већ удешено, та ти знаш... отићи ће сутра . .. још данас! — И да никад ништа не дозна! —■ Никад, зацело, никад! — А ти иди, мати, па спавај без бриге . .. Задао сам ти поштену реч... кунем ти се . . . кунем ти се! Понеси пиштоље, ако хоћеш ! Док су њих двоје стајали загрљени, ја сам брже отишла; нопела сам се уза сгепеница па отишла у