Stražilovo

624

тог, што је онако похвали „Србобранов", и поред свег тог, што је оиако покуди „Венчев" критичар. На другу књигу тога дела — а тим књижевним методом могли би се на основу ма како мршаве грађе нанизати силии томови — ми смо радознали. О Дучићевој историји међу тим може се озбил>но говорити, и ако је и у њој пуно недостатака. У њој је до душе изнесено доста резултата историског испитивања домаћих и страних радника на том пољу, али често непотпуно, иовршно и несистематично. Доста је међу тим и научних резултата, који нису наведени. Унутрашњој историји срнске цркве није иоклоњена готово никаква пажња, а то је важнији, поучнији и занимљивији део. Истина је, да је унутрашње стање срнске цркве у прошлости слабо расветл.ено, оскудевају извори, али је требало бар познате употребити, а изоетавити ствари, које не спадају овамо. Што да се у историји сриске цркве у засебним заглављима говори н: пр. о крунисању краља Гадослава, о протесту угарског краља нротив проглашења српске краљевине, па — опет у засебним одељн,има — о бугарској нрвој архиеиископији у Преслави, о првој и другој патријаршији, о раздвоју хришћанске цркве на источну и западну, о јересима, из којих је постала богумилска и т. д., кад то спада у српску политичку или опћу црквену историју. Добило би се у простору и тим, ако би се у опису живота и рада св. Саве изоставиле непотребне ситнице из житија светитељева, кад се не би цитирали говори, који ће пре бити да су измишљени, реторски украси, тако мили писцима житија, него поуздани историски подаци, кад би се избегла понављања, којих је доста, и изоставила нагађања и реФлексије, које нису увек најсретније (гл. стр. 17, 151 и т. д.)» Тај би се простор могао испунити н. пр. тачнијим (а не овако ништавимј ирегледом културних и религијозних одношаја у животу словенских народа пре примања хриигћанства, а то не би било тешко после радова једног Крека, Маретића, Нодила и т. д ; темељнијим чланком о богомилима, тумачењем чланака у Законику Душанову, служећи се радовима Рачкога, Крстића, Новаковића и т. д.; потпунијим прегледом српске црквене књижевиости и тако даље, јер не могуће је изређати, шта би још ваљало додати у појединим одсецима, заглављима и реченицама, а доста би вал>ало. Грађа уз то није како ваља сре1јена. Писац не иази ни на иримитивни хронолошки ред, којега је предузео да се држи. Већ у првом перијоду говори о догађајима, који спадају у трећи. Исто тако слаб ред у мислима чини нека заглавља те су збркана н. пр. служба у сриској цркви на старословенском језику (стр. 12). Недостатак је даље, што иисац не цитује извора. Ако се у предговору није хтео одужити другим радницима на овом пољу, требао је са захвалом споменути бар име Е. Голубинскога, којега се Очерком црквен.е историје бугарске, српске и румунске и он послужио, као тпто ће се служити и у будуће историчари српске цркве, јер нисац не беше кадар да се користи свима врлинама тога дела и да га антиквира. Невешто по нешто вадећи а по нешто изостављајући пада у непотиз^ности, које шкоде угледу рада му, н. пр. на стр. 52 иочиње Историју српске православне цркве у Босни тим, да су Срби, који се настанили у њој у VII веку, и сада верски подељени на троје, а не каже, како је било у времену, о ком хоће да говори (као Г. на стр 567). Па и у појединим деловима требао је писац бар на оним местима цитирати изворе, где се износе у науци непризнате и непотврђене ствари н. пр. на стр. 21—22 наводи писац, да је папа Вигилије иризнао автокеФалност од цара Јустинијана основаној архиепископији Јусгинијане Прве и да су то иотврдили и његови наследници, на име Грмгорије Велики. На основу чега тврди то иисац? Нама је познато, да је Вигилије признао архиепископији првојустинијанској „заступништво свете столице", а и остале папе, па баш Григорије Велики, гледали су на архиепископе првојустинијанске као и на остале митрополите своје и вршили су над њима патријарашку јурисдикцију. Осим тога досга је омашака и у материји и Форми, али овде у појединости не можемо се уиупггати. Међу

Формалнима можемо истаћи погрегиЕсе у цитатима из класичких језика: махна већине београдских писаца. Оне остају и у исправци штампарских погрешака. Ако су за то ту, да демонсгрирају незнање старих језика наше прекосавске браће, боље их. је изоставити. <Жао нам је, игго ни у Дучићевој историји српске цркве не добисмо дело, које би како вал>а одговорило својој намени.

0 М Е 0 Ж Ц Е (Афоризми о уметничком стварању.) Пре две године изангла је на немачком језику књига с натписом „Уох ћитапа", у којој анониман писац износи своје назоре о многим веома занимљивим предметима. У десетом одел>ку говори о стварању и о том међу осталим вели овако: Ко се око какве ствари онако баш из основа намучи, тај брзо опази, како је мало света, који се одиста труди. На питање, кад човек обично ствара, одговара тај анонимус овако : Кад се крене ветар и вали, узбурка се дно мора те изнесе горе, нгго је било доле: шкољке, траве и камење. Тако је и с душом. По дугој омари, у којој је посматрала, осећала, купила, крене јој огледало ма какав доживљај, пут, узбуђење, бол, те сад наједаред изађе на видело, што је лежало онде доле и што је расло у мраку. Ту онда .није чудо, што душа сад не зна већ игга ће од тешкога стварања. Све то не ствара се управо тек сад, све је то већ иостојало и само га је бура ускомешала те дигла горе. Но онај, који ствара, сав изненађен гледа то благо, за које донде ни сам није знао. Часи стварања јављају се напрасно, неједнако; то су кратки изливи, у којима се нагло излије оно, што је одавна било застало Подозриво је стварање оних, који себи у свако доба могу да нареде да стварају, који сваки дан у одређене часе стварају, који никад не ће најпре да се приберу, никад не ће да се одморе. То није никакво стварање, њихови су створови без живота, умешени од иловаче. Часе стварања мора човек стрпљиво дочекати, јер не може ниигга учинити да их пожури. Друго је то, довршити, истесати, дотерати створове; ту има много муке, много дурашна, нравилна труда, много заната и лупања камена. Ту не треба часова одушевлења, ту не треба Бог да нам је близу. Ко нема тог труда, тај не ће створити ништа савршено Ко хоће да ствара, мора самоћу звати у иомоћ. Док човек још купи, снаша, грађе тражи, мисли преврће, дотле слободно нека лута по свету, нек одлази међу свет, нек распитује за све нове и најновије, сгаре и најстарије ствари. Но је ли му дух накупио доста и предоста мисли и осећаја те сад хоће да ствара, онда се мора прибрати и паметно ће урадити, ако се сам самцит затвори. Што сигурније затвори све отворе, на које би се могао излити дух и снага, то се оци све силније тискају до часа, кад ће избити у стварање, то се они пуније, бурније излију, чим се отвори тај један вентил. Уметници, који стварају, ваља да умеју и уметност спавања, као најбољег средства за накнаду потрошене снаге, -иначе ће се истрошити сувише брзо. Оно су највреднији људи, који најслађе сггавају. — О плодовитости се анонимус изражава овако: Многи песници мисле, да у уметнос.ти зачетак и рођење морају пасти у исти дан. Сувише су нестриљиви а да би девет месеци носили у себи заметак. Кад им замеримо што прерано рођеној деци, они се онда иозивају на Калдерона, Л!опе-деВегу и друга чудеса тропске плодовитосги. Бране се тим, што веле, да њима много писање мора много лакше пасти него онима, који за пробираче слушаоце морају да пишу у китњастим сгиховима. А данас — но па довољно је познато, да човек мора бити немаран, ако хоће да се допадне те да се за стил и облик не мора баш прекомерно бринути. Па зар онда, веле, није неправедно, пребацивати њима плодовитост, којој се у других дивимо ? Но само кад њихова плодовита журба не би рађала тако слабуњаву децу. Пишите ремек-дела па ће вам се опростити, ма их за један дан створили.

САДРЖАЈ: Песништво: Орлу *. Сан. Шкврца. Дневник једне жене. — Уметност: Ђоакино Росини. — Књижевност: Грил парцерова „СаФа". Књижевна полемика: Којег је дана године 1848 био први нанадај на српски стан у Сентомашу? — Ковчежић: Књижевне белешке. Смесице.

Издаје књииарница ЈЕуке Јоцића.

Срп. штампарија дра Св. Милетића.