Stražilovo

623

6) Ваничек у „ВресГа^евсМсћ^е (1ег МШШг^гепие", Беч, 1875, IV део, стр. 205, ио прилозима за историју петроварадинске крајишке регименте; 7) Др. Швикер у „Сгевс1исћ1;е с1ег об^егге^сНвсћеп МШШг^гепие", Беч и Тегаен, 1883, стр. 326; 8) Др. Тим у „!)('']та^уагогзха«' оиуес1е1т1 ћагса 1848—1849-ћеп", Сомбор и Будимпешта, 1887, стр. 105, по „Кб21опу"-у за 1848 г., бр. 40; 9) нокојни шајкашки капетан Јаша Добановачки („Наше Доба" за 1894, г., бр. 64), који је био у свима бојевима у Сентомашу 1848 год.; 10) и сам покојни капетан Тодор Боснић у својој „Ке1а1;шп ићег сће ип1;ег с1епг Соттап<1о <1е» Сге1ег1;1§1;еп вШ^еГипЛепеп СгеГесћ1;е ће! ипс! ит 81 Тотаз т Васвка 1т Јаћге 1848", као што је г. Мојо Медић у „Стражилову" за 1894 г., бр. 26, стр. 415, саопштио. Напротив пак, да је први нападај на српски стан у Сентомашу био већ 28 јуна (10 јула) 1848 год., читао сам до сада само на 30 и 53 страни књиге „Ег1ећ1Тве етев к. к. ОШшегв е4с." (или „ И :гб живота едногх ц. к. официра и т. д.") од г. мајора Ј. Стефановића Виловског, а сад и на 23 стр. „Успомена" г. Новака Голупскога, иначе нигде више. Као извор за оно, што је г. Ј. Ст. Виловски о Сентомашу написао, били су му податци Пере Биге („Стражилово" за 1894 г.. бр. 28, стр. 446). Но може ли нам и у овом питању бити Пера Бига одлучан извор? Ја мислим да не може, јер он није био учесник и очевидац тога догађаја. Морамо се, дакле, пре придржавати очевидаца и оновремених писа их извора. Још мање можемо се ослонити на г. Голупског, ма да је он очевидац. Као што сам у приказу његових „Успомена" у овогодишњем „Летопису Матице Српске" навео, г. Голупски је у овим својим „Успоменама", што се тиче хронологије и датума, на више места замрсио и помутио своје причање, јер он није водио редован дневник о оновременим

догађајима. Он је, шта вигае, као што то на 3 страни сиојих „Успомена" и сам признаје, те успомене и догађаје побележио тек после свога повратка из бежаније 1849 г. у Сентомаш. Није, дакле, никакво чудо, ако .је он и датум овог догађаја заборавио те га је, у оскудици и других извора, из споменуте књиге г. Ј. Ст. Виловског у своје „Успомене" пренео, не разбирајући, је ли баш тако. Ја држим, да је г. Голупски могао нре иа датум прве одбране Сентомаша заборавити, него ли ц. к. капетан и народни пуковник Стеван Сурдучки, кад је свој званични извештај о овом догађају већ 20 јула (1 августа) 1848 год., дакле само на осамнаест дана после тог боја, писао, а то важи и за Друге моје писане изворе. Са обзиром на ово не може се нико ни томе чудити, што г. Голупски није споменуо, да је на дан прве одбране Сентомаша ту био и Сурдучки. Овај је ту био сам,о један дан, а Боснић читаво лето. Са г. Јов. Ст. Виловским велим и ја, да би у овом спорном питању требало да подигну свој глас и сами Сентомашани, који су у овом боју учествовали и још живи, а не да се оно расправља међу Бечом и Прагом. Али морамо бити доследни. Кад верујемо другима нашим јунацима из онога доба, да је оно истина, што су они као очевидци сами написали, за што онда да не верујемо и нокојном Стевану Сурдучком? А он је сам рекао, да је на дан прве одбране Сентомаша био у овом стану и да је та одбрана била 2 (14) јула 1848 год. Иначе бисмо морали рећи, да је његов извештај од 20 јула (1 августа) 1848 год. на српски главни одбор лажап, а у такву тврдњу —• мислим •— не може се нико упустити. Ако се не би Сурдучком веровало, е онда нам се не би могло замерити, кад би и у друге очевидце сумњали те рекли, да се и на њих не можемо ослопити. Онда се у опште не би могло ништа веровати. У Прагу 6 септ. 1894 А. г Букић

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ — М. Ј, — У деветој књизи књижевних радова архимандрита //. Дучића иаишла је његова Ивторија срлске православне цркве. Као што је оно славни кондомски епископ Босије у другој половини XVII века васпитао Француског доФена и написао у ту сврху историју света у црквеном духу, тако је и нашем архимандриту Дучићу пала у део част, да предаје историју српске цркве, српском краљу Александру.

Та иредавања пружио је он у сажетом оисегу као Историју српске православне цркве, и наменио је у предговору српским богословима. У српској књижевности од давна се осећа потреба добро написане историје српске цркве, али се до најновијег времена не нађе српско неро, да је напише. Лане међу тим доб.исмо прву књигу Историје српске цркве Н. Ружичића, а пре кратког времена угледа света и Дучићево дело. Ружичићева историја међу тим није добра поред свег