Student

Пољопривредно-шумарски факултет освојио је прво место у такмичењу културно-уметничких друштава

'Још фебруара месеца заказало је културно-уметничко друштво Медицинског факултета такмичење културно-уметничким друштвима ка Универзитету, по свим гранама културно-уметннчке делатности. Такмичење је обухватило читав комплекс питања која задиру у наш студентски културно уметнички живот. Оно је требаЈ<о да да импулс у развитку културио уметничког живота на Универзитету, да покаже како поједини факултети прилазе овом питању, најзад какав је општи културно уметнички ниво наших студената. Комисија, појачана са Миром Сањином и Олгом Сковран (за питања фолклора), композиторима Херцигоњом и Логаром (за питања хорова) одлучила је, озбиљно расмотривши читаву делатност наших друштава да прво место припадне Пољопривредно шумарском факултету. Даље сгеде; Технички, Медицински, Фармацеутски са Државним институтом за фискултуру (који су заједно учествовали), Економски и Правни факу/гет. Рад културно-уметиичког друштва Пољопривредно-шумарског факултета заслужује да се забележи. Хор броји 102 члана. Наступао је 12 пута са успехом. Припремљена је у току такмичења трећа и осма руковет од Мокрањца, песме: „Трактористи“ и „Песма Петогодишњем плану“ од Логара. Дупли октет овог најбољег друштва наступио је два пута. Хор је освојио прво место међу факултетима. Фолклор са 43 члана имао је седам наступа; 10 чланова рецитаторске секције узело је учешћа са 13 рецитација на пет приредаба, Литерарна секција радила је доста слабо: три члана, једно вече Мајаковског са око 250 гледалаца. Даље, 7 колектквних посета биоскопима (обухваћено 2500 студената) и 13 посета позоришту (обухваћено 1300 студената). Овоме треба додати гостовања у Панчеву, Рипњу и Пазови са уметничким програмом. Оно што треба подвући, што је непосредно допринело успеху, свакако Је добро руководетво, које је уз помоћ руководства Народне студентске омладине и пуну подрпжу свих студената једино н могло да оствари постигпуте циљеве. Успеси нису случајни. Рад се одвнја/о према плану, од кога се ретко кад агступало. Зато су непрекидна

активност у току целе школске године, искуства стицана у раду, исправљање грешака, значајни фактори успеха. Рад на Техничком факултету оживео је тек по објави такмичења. У месецу фебруару приступа се бољој организацији, озбиљном раду и успех није изостао. Уместо да такмичење које је кницијатива Медицинског факултета дела у правцу одражавања темпа рада, код њих се дешава обрнуто. Радио Је углавном хор, но нередовно долажења на пробе утицало је на смањење његовог квалитета. За већину наших факултета важи једно: кампањски карактер рада, што се одразило на резултатима. Од факултета коЈи нису поменути, најтипичнији је Ветеринарски. Са прве године, студе«ти су слабо учествовали у културном раду, а стариЈи такође нису долазили. Културно оделење Универзитета на време је указало на грешке, позивало да се оснује културно-уметничко друштво. Слабо и попустљиво румоводство такмичења, безначајна помоћ руководства Народне студентске омгадине фа-

култета утицали су на слаб успех рада. Код Филозофског факултета ситуација је још слабија. Узрок неуспеха је једноставан и тежак. Једноставан, јер је реч о нераду, тежак ради тога. што највећи део одговорности сноси руководство Народне студентске омладине.

Културно-уметничка друштва испољила су се као врло добра форма рада. Успех или неуспех зависио је умногоме од помоћи Народне студентске омладине, куЈ турног одбора и добре агитације. Тамо где су друштва каоније формирана, мање је било познатих резултата. Искуство нас даље учи, да је план рада необично важан предуслов успеха, логично, уз борбу за његоео извршење. То све говори о могућностима и потреби да се овај рад прошири. Пре свега да у следећој години број студената у културно-уметничком раду буде већи, затим, да се квалитет хора, фолклора, итд., непрекидно повећава, М. С.

ФИЛМ "БЕСМРТНА МЛАДОСТ"

Нает “црећи уметми!чкн фадлм гаретстаlвља, генералио посматрајући, успех у рарвоју наше кинематопрафице, о«, и поред ОВIOЈIИХ недосгатака, значи морак (нагцред у одаооу на наша прва даа уметничка филма. Ово се нарочито може истаћи јер је то дело сасвгии младог молектава, ковог филмског кашра за кога је овац филм први проаступ раду. Ооставка самог сценар!И(ја, у В(р*ем'енск(оlм сужавању раццње, у покуша|ј|у да се да уметгнги<чки алрав а|едног исечка велнке борбе у Дугослави.ји, ноон у себи већ најважније елементе успеха оааг фиима. Ово прокггорн(о и времен'Ско ограшичавање, избегавање хронике, приблмжавlање умегаиlЧк(olм приказивању, с једне стране, јесте озбиљан успех у решавању проблемагаке умет. НIНЧЈКОГ фиима код нас, али то је, с друге страие, постовшго пред ауггора сце»а|рија озбиљне тешкоће ксаде је требало решити. Оваквом једаом филму требало је дати »е само карактер борбе оасладине Београда и о.

младинског томрега к*о(д нас, већ ка(раlктер чиггазог устанка, којјим је руководкла Комунисшчка партеја. При томе се обим радње није смео гфКмширивати, требало је бигги доследно мотивисан, уопштен и типича«, не пасти у в|ул,гаризапЈИlЈу, у ,дваралмви|раlње” личносш. Војlислаш Нановић је то дел!иммч)нlo решто, а иелјимичмо иије. Наиме, нице решио пр®и и наатенот поблем уотшташње и типlиаац;и'ју. Ту се Војислаlв Нанонић вероватно оувише тонео личном историllом и иокуствима т сузио могућност обраде такве теме. Из тога је произишао о(Ок.О|В«и недостатак филма: нетачна слика о оомијалном састав!у наигег омладанског покрета, повођ-ење за случајевлнма, којгвс је бил)о, али моЈи миасаасо нису тмгшчгж. Мснжда се ово не б,и осећало као недостатак, можда би се тиме баш ина. гласио антифашистичми тер иаше борбе, да је у филму поред омлашЈИнаца ивразито израслих те крупнобуржоаомик или грађанских норосдица дат исто

тако изразит лик омладЈинца пролетерсмог порекла оа особинама реводуцнонарве класе ксцјој црипада. Запгим, у целокЈупноц режији и у одвијању радње ниј.е подаучена подрпжа грађанства Бвсграда, а борба омладинаца изгледа одвојена и изолована. Ткме је пропуштено да се да осаоана карактеристика наше борбе, наиме учешће, гводршка и л>убав ш(цр:оК)Их народн.их маса према њоц. Оно што је Војисла® Нановић свакако са најв!ише успеха решио то је приказивање процеса нарастања, изшрађив»ања, уздизања младих лцудн у покрету «оји брзо мења њихову физис НOМIЦЈУ и спвара нове људе. То се једано довољно не о.тражава на Вери, али не тсплиаоо збаг лоше обраде сценарија, колико због начина третнрања улоге Иваике Вељкошћ. Режнја је, у извесном смислу, у одиосу на ваша прва даа умети!ИlЧКа филма отишла налцред. У њој има мање далетантизма.

више филмске технике, добрих свеглосних ефеката, мање гаоаоришшг, доста укуса, али с друге стране, она није уввк ишла у дра&цу совјетс«ао«г реалистичког филма, већ често ка америчким ефектима и клишеима, (бекство и гоњење, сцена у вариегеу, ту. ча, задаршна сцена). Неке оддомке и поједине моменте режисер је реалистички дао (састанди на улнци, србоклубаши, и агеигги, партисми радни«), док је иеке, у тежњи за једаоставношћу и животношћу, баш с те стране невешто подвукао те ве делују истинито (долаоак Радетов код Мише после бекства). Млада глумачки колактив је као целмна постигао резултате не нзвајнредно внооке (што мм дажас у овоме филму не можемо ни оченивати) али ипак резуитате мајн оу у изв)еснlом с\*ислу уједначенм у смислу нашменично добрих, реалистичких сцена и сла&их, неубедљивмх код скоро саих глумаца посебно. Млад/и колектив је показао свкхјим првим филмом да је то кадар «а кота. после уморног 'рзш и стицања искЈуства, наша кинематографија може озбиљно рачунагш, да ће он бити један од сцубоеа даљег успешног развоја наше младе фш-мске уметностн. М. Н.

НАКАЗЕ

Шавасан Је налисао страшиу приповетку „Мајка наказа* о всеаи која је хтела да сакрије „срсх* н да уништи своје дете оре иего што се родидо. Родила Је чудовиште са спљоштеном главом, издужених удова и ногу као у паука. Власник вашарскот шатора откупио јој је «а-казу за пет стотина франака. Неочекивана зарада завртела је жени мозак. „Обузела ју је неодољнва жеља да изроди још наша, да скупл>а ренту као буржуј. Пошто је била плодна родил>а, намера јој се остварила и о«а се очигледно научила да даје својим накавама различите облике, према томе како их је притискивала за време бременитости_.“ Стварање савременог енглеског скулшора Хенри Мура и нехотице нас наводи да се сетвмо ове Мопасанове приповетке. Хенри Мур је „отац наказа" којима тргује са истом таквом вештином као и јунакиња Мопасанове новеле. Уосталом, он за своја чудовишта прима много више него та жена, а његова се дела не излажу по вашарским

шаторкма, него у музејима, галеријама, украшавају се и приватне збирке „љубитеља уметности“. „Мајку каказа" су сви проклињали, а Хенри Мура обасипају хвалама и почастима. Реч је о првом скулптору Велике британије о коме је у Енглеској написано веома много, Његове се изложбе сматрају ,догађајем“ у уметничком животу Бнглеске и САД. Један од ватрених поклоника скулптуре Алфред Франкфуртер, упоредиога је са Донатијем, Худоном и Роденом. Други критичар је надмашио Франкфуртера и ставио „великог Британца“ у исти ред са Микеланђелом. Кипови Хенри Мура су безобличне фигуре сличне грудвама у којима само усијана машта може да распозна човека. Ето, на пример, бронзана фигура „Породица": отац, мајка и дете. Наказа која претставља „оца“ је без главе. Врат се завршава рас-

пукнутом површином КОЈа крунише скулптуру. Мајка има место главе нешто слично тегу; очи се налазе на самом телу, а носа уопште нема. Ску/.птор је настојао да нз свој‘их фигура избрише све човечанско и мора се признати да Ј'е у томе успео. Израз маЈ‘чиног „лица“ убедљиво сведочи о његовој' дегенерисаности. „Деца“ су изгледа, наследила мајчине умне неспособности. И о тој' фанатичној творевини, кој‘у прожима животињска злоба према човеку, писала ј‘е енглеска и америчка критика, грцај'ући од усхићења, као о генијалном делу савремене уметности. Хенри Мур је писао у једном свом чланку о презасићености савременог друштва старом уметношћу и о потреби „здраве примитивности". Можда је баш

у име те „здраве нримитивности“ скулптор почео да препорађа „традиције“ каменог доба. У сваком случају новинари су изјавили да Хенри Мур, окренувши се од антике, изучава у британском музеју уметничке израде предисторискога доба. Ипак изгледа да ј’с укус савремених неандерталаца који станују у вишеспратним удобним „пећинама“ Лондона и ЊуЈ'орка много простији него укус њихових предисториских предака. Друго „ремек дело“ Хенри Мура Ј’е његов монументални вајарски рад „Три статуе коЈе стоје“. Овог пута је Хеири Мур претставио своје наказе у вертикалиом положају, ма да је обично волео да их ставља у хоризонталан или седећи став. У новој Муровој творевини нема савршено ничег људскога. Огромне, бесмислено испружене фигуре са птичијим глаеама, огрнуте су необичним огртачима. Та чудовишта немају чела. Је-

дно једино око смештено је тамо где би требало да се налази чело, а уста, или огромна чељуст, заузимају место које је природа одредила за нос. По наказности и безобличности ово дело Хенри Мура је скоро „најсавршеније" у његовом стварању. Огромна је породица наказа које је родио плодни енглески скулптор, наказу у лежећем положају, у седећем ставу, подлакћених глава отпуштених на бок или потпуно без главе, са страшно великим трбусима и дугачким надувеним удовима, разних гуштера и птеродактила који претстављају човека. „Стваралаштво" Хенри Мура препуно бесне мржње према духовној и физичкој лепоти човека, један је од јасних доказа потпуне дегенерације савремене буржоаске уметности. Та уметност може да рађа само наказе н ла тргује њима као подлац из Моласанове приповетке. (Литературнаја газета бр. 14, 1948 превела М. Н.)

ПЛАНИНО НАША, ПЛАНИНО...

Иланино наша, висока планино, село је на твојим тгадинама; у селу том играх се ко дете, трчећи бос по градинама. Планино наша, завичају наш, твоји су људи бујни и смели; такве л>уде одгаји ти и твоји облаци бели . Планино наша, немиру буне, убојна песмо устанка, ој» наша освето л>ута и пушко партизанка! Планино, наша, изворе бели, за жедне студена вода, ти нам и радост и надање, ти нам и сан и слобода!

Рајко НИКОЛИЋ

Брсцј 17

НАРОДНИ СТУДЕНТ

3