Student

СЕЋАЊЕ НА 14 ДЕЦЕМБАР

У време кала је вашој земљв претшла опасаост од саољњег а еае aeher уаутрашњег аоробљавања, радннчка класа Београда У9 шшроку аотаору револуђшоиарие иателагенције а парочато студеаата Беотрадскот уашвердштета дштла је tao'i тлае. Ва улаце Беотрада 14 децембра 1939 тодаие авашло је ша хшљаде да • шоаетрааата. Влада је одтошоража плотуаама а бајоиетама, а ускоро после тата воопгтравањем Закона о суду да даштату дрштаве а увођењем коицештрацшонвх лотора. . Тот дава бало је рањеао око 50 студеаата а радашка а око 10 ]е аотшауло. Ала те жртве нису бале удалудше. Оае су маото учаавле аа подазању ешеста шародвах маса. Светлш лаковш Босе Мшлаћевак. Седлара, Луковшћа ш друтах оеталш еу као прамера аа шојама се дашас уче аове теаерацаје беотрадскшх студешата. Четршаестш децембар је даа славе а пошоса . И само студешата Беотрадскот уашверзатета, aero а целе радашчке клаее Београда. Ил „Даевашка” Владшмшра Дедијера доаосамо у азводу њетово еећање ша 74 децембар 1939 тодаае.

f Понедељак, 14 децембра Мотбцикл јури, граби преко Петровачког Поља, оштар ветар нас сече, ја сам се скупио у свој кратки капут и гледам у небо, у бистре звезде. Мисли иду својим уобичајеним током. Када сам год слободан од посла, од ствари око себе, излазе ми слике драгих другова који су изгинули. Излазе ми њихове слике и сећам се догађаја које смо заједно преживели. Вечерас се сетих Ђуре Стругара. Тачно на данашњи дан, пре три године, баш у овај час, 14 децембра у седам сати мање два минута, Ђуро Стругар и Мирко Томић повели су у демонстрације нашу групу адвокатских приправника, партијаца, кандидата и симпатизера било нас је око 40. Марко Трцта и Дакић руководили cv читавом манифестацијом. Они су бацили први поклик међу радницима, а од наших први је прихватио Марко Томић. Од „Врачара’ 1 одмах се зачула паљба. Главна маса кренула је Београдском улицом узбрдо. Нисам се одвајао од Ђуре Стругара. Бацили смо пароле: Доле империЈалистички рат! ■* Доле скупоћа! Испред Александрове улице неко ме је ухватио за руку. Митра је стајала поред мене и узвикивала пароле. Тако смо ишли заједно, руку под руку, Ђуро, Митра и Ја, све док Један студент, мислим да јебио Трша, није почео да говори. Кад је завршио, пошли смо ка Вуковом споменику. Из даљине су Јурили зелени камиони пуни жандарма. Били смо пред самим Вуковим спомеником, кад се Бора Ђорђевић одвоји од масе и уђе у једну побочну улицу. Таман се спремао један друг да говори, пео се на споменик, а први пуцњи су одјекнули. Жандврми су пуцали у нас. Наши другови су дограбили гранитне коцке за калдрмисање и прва од њих лупи усред отвореног зеленог камиона, из кога су искакали жандарми. Један метак прозуЈа изнад мене и Ђуре. Прескочисмо ниску ограду од парка и дођосмо до апотеке на углу Гробљанске. Један метак лупи у неки прозор и стакло се распршти по тротоару. Жандарми су били на десетак метара од нас, а за њима агенти. Ђуро и ја били смо на краЈу колоне. Главнина се ггроби према гробљу, а нас жандарми отсекоше, па се пробисмо у једну побочну улицу. Свуда пуца око нас. Улетели смо у Једно двориште, за нама жандарми. Срећом, двориште је имало два излаза, Пуцњава се чула и с друге стране. То су жандарми пуцали на једну групу наших другова, коЈи су од Славијепошли улицом Краља Милутина. Ђуроијаомо прошли кроз читав сплет малих уличица око Студентског дома, Били смо сами, пуцњава је за тренутак престала, само су се видели грађани како брзо претрчавају с једног краја улице на други. Оштре псовке агената и жандарма долазиле су из даљине. ОдЈедном зачусмо опет

наше пароле. То се главнина пробила из Гробл»анскв улице, прешла Александрову и почела да манифестује близу нас. Ђуро само потскочи: Морамо с друговима! Јурили смо полумртви улицама, рушили грађане који су нам ишли у сусрет и, наЈзад, стигосмо поворку. Ишли смо неком мрачном улицом, бацали пароле. свула наоколо разлегали су се пуцњи. Онда смо се приближили Једној грађевини иопред коЈе су наслагане цигле скоро затварале улицу. Одједном десетак метара од нас из бусије, сукнуше пламенови, грмнуше пушке. Један друг паде поред мене. Искочили су жандарми пред нас, пушке репетирају. Ђуро и ја Јурнусмо у једну побочну улицу. У ушима ми остаде узвик оног друта који је пао: Живео Стаљин! Ђуро је водио кроз улицу, пуцњи су се разлегали свуда наоколо, најзад смо се зауставили. То нам је спасло главу, јер смо иза угла наишли на вод жандарма у шлемовима. Неки официр иа челу жандарма дерао се: Сваког у месо! Ђуро ми стеже руку и рече: „Мирно”. Уситнисмо кораке минусмо жандарме, избисмо у Стишку. и после неколико минута били смо у Ђурином стану у НовопазарскоЈ улици. Чистили смо обућу, а Ђури-

на ташта нас Је гледала и чршила руке, Ђуро је имао осмејак на пицу. Тек сада може ла се сагледа сва величина 14 децембра, Био је то у Европи први излазак маса на улице, решених ла одлучио демонстрирају против Другог империјалистичког рата. Била Је то широка лемонстрација народа против рата, против скупоће. против петоколонаша Даладјеа и Чемберлена, против Мачека и Цветковића. То је једна од оних моћних река из које је створена ова наша буЈица која, ето. данас у поробљеној Европи пркоси Хитлеру. Без 14 децембра. без оних победа из 1938, без 27 марта 1941, не би било ни данашње борбе. То су били народу сигнали за узбуну које је слала наша Партија пред опасношћу која Је претила читавоЈ Југославији. У тим окршаЈима калило се Јунаштво из 1941 1942 године. Како Је Ђуро смело викнуо: „Морамо с друговима”, иако је те вечери први пут изложен куршумима, иако је издисао, остао Је веран својим речима. Не излази ми из сећања ни слика оног непознатог друга, на изглед обичног чиновника, коЈи ми је додао каменицу и рекао: „Удри их, дружеГ, када су први меци жандарма зазујали око нас код Вуковог споменика, Данашњи дан, када се наш народ браии од окупатора и његових слугу топовима и пушкомитраљезима које Је отео од непријатеља. Још Једном дубоко показују како је славанпут прешла наша ПартиЈа минулих година, показују зашто је народ уз нас, зашто се одазвао нашем позиву. У наЈсудбоноснијим тренуцима наше историје увек смо знали поћи оним путем коЈи нам Је налагала славна прошлост наших народа и светла будућност која је пред нама.

ОТКРИВЕНЕ СУ СПОМЕН-ПЛОЧЕ НАРОДНИМ ХЕРОЈИМА студентима Београдског универзитета

У оквиру прославе Дана републике празника Београдског универзитета на Техничкој великој школи, Правном и Природно-математичком факултету откривене су спомен-плоче двадесетседморици студената Београдског универзитета, који су за своје заслуге у народно-ослободилачком рату добили највише признање народа Југославије назив народног хероја. Спомен-плочв су откривене у аулама споменутих факултета. На прослави су говорили претставници школске управе и претставници На* родне омладЈгне. Откривању је присуствовао велики број студената. На Техпичкој великој школи је откривена спомен-плоча народном хероју Слободану Принципу-Сељм и Стевану Наумову. Бившим студентима Филозофског факултета, народним херојима, откривена је спомен-плоча у аули Природно-математичког факултета. У плочи су уклесана имена народних хероја; Жикице Јовановића-Шпанца, који је опалио први устанички метак на окупаторе 1941 год. у Велој Цркви, Крсте БаЈића, Драгице Правице, Радојке Лакић, ВасилиЈа Ђуровића. На спомен плочи Правног факултета налазе се имена: Нве Лоле Рибара, секретара ЦК СКОЈ-а и члана Врховног штаба НОВ И ПОЈ, Рифата Бурџевића, Буде Томшића, Баје Секулића, Махмуд Бушатлије, Ђуре Стругара, Мнлннка Кушића, Миладина Поповића, Бранка Крсмановића, Мирка Томкћа, Павла Горанина-Илије. Страше Пинђурова, Мирча Ацева, Шпнре Мугоша, Ратка Павловића-Чичка. Ратка Митровића. Кузмана Јосиповског, Бранка Десетића, и Владе Томановића. Спомен плочу је открио Декан Правног факултета Никола Степановић. У име Уииверзитетског комитета КПС за Београд говорио је Бранко Павићевић о улози и раду народних хероја студената Правног факултета.

Један дан у филмској школи

Било Је то у мају 1947 године. У једној вили, на падинама Дедиња, зашумео је жагор младих људи. Скупљени из разних крајева наше земл>е. понесени Једпом мишљу, ти људи су почели свој рал и живот студената Високе филмске школе. Отворена је као двогодишња школа, са оскудним средствима и малим бројем студената. У току 1947 и 1948 године све се више cneђуЈе, постиже све боље успехе. Прва генерациЈа њепих студената' прихватила се и стпорила филм „Барба Жваие". Сада је то трогодишња школа са стсецима режије, глуме и снимања и више десетина студената. tlo њеним дворанама и собама две генерације слушају предавања из режије, глуме, историје позоришта, филма, уметности, предавања из марксизма-лењинизма. Од јутра до касно увече они неуморно раде и спремају се за будуће глумце, редитеље и сниматеље. ,-КАДА ЋЕМО НАУЧИТИ?” У ходнику се чуло уједначено, складно певање. Пођосмо тамо. У углу школске дворане скупљена је група студената. Лево, за клавиром, седела је једна другарица студент, а испред њих стајао је наставник. Одржавао се час сценске речи. Beh безброј пута понављали су певајуђи три позната стиха народне песме; „Храни мајка два нејака сина” Вежбом. певаЈући сва три стиха једним предахом, треба постићи јачину, оштрину и чистоћу гласа потребну Једном глумцу. Зато су неуморно понављали исте стихове. Наставник, Томислав Танхофер, често их прекида и поучним гласом говори: Пазите на нос. Нека ваздух слободно пролази кроз њега. Он наЈвише повећава волумен гласа. Вежбање се наставља. Сваки студент настоји т примени оваЈ савет. После некелико тренутака студенти се растурају стварајући повећи полукруг око свог наставника. Сада треба певати снижавајући све више и више тон. У сали је одјекнуло громко певање, па је постајало све тише и тише... Али, наставник Је махнуо руком. Све је било добро до шапата. Он не ваља. Шапат Је говор без суделовања гласница саветовао је, опет, наставник. Морате певати шапатом, а да вас слушалац чује на 25 метара. Понавља се. Опет тешко. Није добро, Један студеит сам покушава и одЈедном стаЈе: Немам више даха, узбуђено проговори. Рад се настављао. Наставник прекида, поправља, даје упутства за држање тела, положаЈа руку. Једном га прекиде глас: Када ћемо све ово научити? Танхофер се на тренутак замислио. И тај тренутак Је био довољан да људи, коЈи треба да ступе на сцену, схвате шта би требао да буде одтовор У полумрачноЈ сали, скупљени око свог наставника, студенти су наставили упорниле вежбати, замонивши тим сваки одговор и свако питање.

„ГОВОР НА СЦЕНИ ТРЕБА УЧИТИ У ЖИВОТУ У другој просторији, такође, се ради. Час режије С Једие и друге стране дугачког стола седе студенти. Професор држи предавање по Мајнингену, његовом методу рада на позорници. Његове речи се пажљиво слушају и бележе. Од МаЈнингена, позоришта и редитељства његовог доба до филма и редитељства нашег доба пређен Је плодан пут. МаЈнингенов рад наставили су Лаубе у ЕнглескоЈ и Антоан у Француској. Антоан је рекао даље развиЈајући позориште: Говор на сцени треба учити у животу. Треба бити природан и Једноставан. Будући редитељи бележе ову мисао. Један застаде и наново погледа ове две реченице као да их је хтео дубоко урезати у главу. Други, замишљено гледајући у мутно прозорско окно, рече: Како Је дубоко и Једноставно речен велики закон за нас. Предавање се наставља. Око дугачког стола, повијени, студенти и даље бележе. У соби се чуЈе само уједначени говор наставника и лагани шум оловке и хартије. ,-СТОП! НАНОВА” ДубаЈић је ушао весео, протрљао руке и значајно погледао студенте који су седели у дугом реду. Затим je великом брзином пришао првом студенту и рекао; Опишите ми лето. Брзо. Студент истом брзином одговори: „Топло“. Други одмах настави описивање; „Топло, сиЈа“; трећи; „Топло, сија сунце“. Тако је радом сваки понављао речи претходног и додавао по Једну нову. До десете дванаесте речи ишло је прилично добро. А онда су се мешале, заборављале. Десетину пута ово се понављало. Описивали су школу, Јесен, учионицу. Са великом пажњом развијао је наш првак драме овај метод рада, поЈачаваЈући код студената пажњу и концентрациЈу. Затим се прелази на други део часа. Изводиће се неке сцене. У неколико тренутака намештена је

Д. Митић: Бригадир

Како се спремају будући глумци редитељи и сниматељи

позврница: два стола и на поду тепих; са страна треба замислити паторо врата. Дубајић објашњава: „Ово је штаб бригаде у једном омањем месту у које су скоро дошли партизани. У штабу раде: Олга, велика дама и ради ту само зато што мора, Јоцо, разочарани интелектуалац, и партизан Мики. Прво двоје се одликују лицемерјем и потајном жељом да дођу Немци.“ Интерпретација почиње. На позорници седе Јоцо и Олга. Он ради на актима и значајно погледа на врата да ко не наиђе. iep жели нешто важно рећи Олги. Она куца на писаћој машини не обазирући се на њега. Улази партизан Мики. Стоп! узвикује Дубајић, нанова. Не ваља како корачаш. Корак партизана мсра бити чврст, а ти поцупкујеш као да играш. Мики улази понова. Сада је већ боље. се са њима. Олга је према њему љубазна, али при изласку треба да га прати погледом презира. Поглед није успео. Сцена се враћа. Треба је боље извести. И тако теку интерпретације. Студенти су мењају са улогама. Дубајић их упућује, саветује, сам изводи поједине интерпретације, обилази око њих, даје знак за улазак или излазак личности. Долази тренутак ла уђе партизан Мики. Дубајиђ тре(Ја да да знак уласка. Он ђути и посматра Јоцу. Јоцо је извео свој део и чека; не ?.на шта ради и збуњено погледа у Дубајића. Тако неколико тренутака, па се онда осмели да кажег Друже наставниче, Мики треба да уђе. Дубајиђ му мирно одговори: Откуд ти знаш да он треба да уђе? Ти изводиш сцене из живота и може се догодити да Мики не уђе, јер га нешто спречило. Ја сам хтео да видим шта ђеш ти да радиш ако он не дође. Ниси се снашао. Ове интерпретације су извођене без много дијалога, а онда су почеде сцене са дијалозима, које су студенти сами на позорници стварали. Улазв, тако, два студента на позорницу, Једно је Мики а друго Олга. Он треба да прича о освајању непријатељског бункера а она да га прекида са потсмешљивим потпитањима. И причају, склапају речи, пропрађајући их покрстима и изразима. А с времена на време одјекне двораном дубок. продоран Дубајиђев глас; „Стоп! Нанова". Излазимо и са овог часа пуии утисака. Скоро he седам часова. Тада се завршавају часови али не и рад. И још дуго у ноћ по салама и собама Високе филмске шкрле чуђе се гласови. На једном месту смсjahe се, другом плакати, викати, лагано говорити, на трећем „хапсити** или „водити борбу“, причати о Мајнингену, Антоану, проучавати Стзниславског. На десетом, опет, месту студенти he дискутовати о филму свом животу и позиву.

Д. Ђоковић

ПРЕДАВАЊЕ ЛЕО МАТЕСА

Помоћник министра иностраиих послова, друг Лео Матес, одржаћо предавање за стулеите „О актуелним међународним догађајима“, у четвртак 8 о. м. у 20 часова, на Правном факултету амф. IV.

НАША ПРИЧА

(Наставик иј прошлог броја)

Јадним снажним ударом ликвидиралв су, у Острошком манастиру јазбину издаје у Црно] Гори, погубивши њен главни штаб ђенерала Ђукановића и пуковника Станишиђа са њиховим помоћницима и савјетницима, па су онда прешле на уништаваше окупаторске војске и њених помагача. Фелдкоманданту Кајперу требало је да што брже поради и на свом сопственом обезбјеђењу. Оружане снаге Рајха, разасуте по бојиштима европског континента, само су се повлачиле и трпјеле поразе, и на спољним фронтовима и унутар њиховог -.бедема европске тврђаве" а помоћ му »иоткуда није могла доћи, јер су све везе биле прекинуте. На брзу руку, на Цетињу је начинио иекакву „наРодну управу", састављену све од само овејаног издајничког олоша, којој је на чело поставио трбушастог паланачког адвоката Љуба Вуксановића, који је у доњем вешу умакао из Андријевице, да главу изнесе испред упада партизана, и тако ститао, лутајући планинама као прогоњена звијер. на Цетиње, гдје су му из Фелдкомандантуре издата два војничка ћебета да од њих направи себи одијело. У таквом одијелу, претстављајући се у њему као народни мучештк, Љубо Декица, како га тада назваше, примио је од КаЈпера „Народну управу Црне Горе и Боке“, и, заједно с њом, у присуству Црногорско-приморског митрополита Јоаникија. који је чинодејствовао на овој свечаности, положио заклетву на вЈерност РаЈху и Kajnepv. Одмах послије извршења заклетве, Кајпер je сазвао на окуп „повјеренике“ „народне управе“. јер их Још није хтио крстити министарским звањем, ма да им Је и то обеhao, и од њих је затражио да одмах

прелазв на дјела. да одмах учине крај комзгнистичкој опасности у границама Фелдкомандантуре, односно „Народне управе Црне Горе и Боке“. Они су се тога прихватили по заповијести, која је за њих била неопозива, и из сопственог рачуна: требало се и њима побринути за своје главе, које нигдЈе нијесу имале сигурна заклона осим иза леђа њемачке солдатеске и фелдкоманданта Кајпера. Па како су били немоћни да се обрачунају са оружашш народним отпором, стали су да се обрачунавају са голоруким живљем неколико поробљеких градова и варошица у Црној Гори и Боци. Жандармеријске и четничке јединице даноноћно су пуниле затворе, стрпавајући у њих сваког ко није мислио и радио оно што и оне. Тих кишних, сивих и сњежних новембарских дана и ноћи 1943* у окупираном крају Црне Горе нико није могао мирно да заспи: једни су се плашили осветничких хитаца, а други издајничке одмазде. Никада смрт није тако лебдЈела изнад људских глава, никад се више није на њу мислило, као тих суморних и за многе неизвјесних новембарских дана и ноћи 1943. У скровитој, уз стрме камене литице прилијепљеној варошици, РиЈеци Црно Јевића, кроз коју Је пролазила главна окупаторска саобраћајна веза од Цетиња за Подгорицу. ти дани и ноћи били су пуни стриЈепње и угушених, задављених јаута жена и л’рпе. Команлир жаилармериЈске чете. потпоручник бивше iy гословенске краљевске војске. којега је недавно четнички главни командаит Дража произвео v поручника —Тугословенске војске у отаџбини* 4 Андрија Лубзрда, вршио је претресе и хапшења ионако ратом прориЈе-

ђеног и опустошеног становништва ове мале паланке. Преко дана, опкољен петорицом својих највјернијих жандарма јер на оне што их је присилно узео у жандармерију није могао да се ослони распоредивши их тако да двојица иду испред њега, двојица са стране, а један позади њега, обилазио је терен, како се говорило, па чим би ноћ пала и згуснула се, да се ни прст пред оком не види у неосвијетљеној варошици, разашиљао је патроле од четири-пет жандарма да изврше хапшења оних које је он већ имао у свом списку сумњивих и непријатељских елемената, који је сваког дана, по доставама шпијуна, пунио све новим именима, ни најмање се не упуштајући ни у какво претходно провјеравање. Исте ноћи, кад је усред дана извршен атентат на претсједника мјесне општине Машана Сјеклоћу, жандармеријска патрола је, ударајући тупим батом по дугом низу високих сгепеница. закуцала на врата једне куће на крају варошице. Отварај, брже отварај! говорио је задебљали, храпави глас споља. Ко је? изнутра се одазвао дрхтећи женски глас. Отварај, жандармерија! Реза иза врата се ускоро помакла, а ручне сијалице продријеше у собу, у којој нијесу имале шта друго освијетлити, да би њихови власници могли да виде, осим једног стола и два кревета у два ћошка собе, на којима су спавали сикови жене што је малочас отворила врата и уплашена остала тако код врата а да није могла нијсдне ријечк да изусти. Прије него што је могла доћи себи, жандарми су већ журно подигли њене синове и једним ланцем спутали им руке. Дјечаци су покушали да се противе, али неколико удараца у леђа ућуткали су их. Ти, стара, ни ручак им не мораш доносити, они he код нас имати свега доста. А ако им и то буде мало, нека од онијех из главица траже да их помогну. Браћа су и они тамо и ови овамо, па нека сад ваљадну једни другима! вођа патроле подругљиво је добацио жени. изводеКи joi скнове из собе. Чекајте. да им покривач даи,

да ое рукујем с њима, на срећан пут иду, да их благослови мајка! тргнула се, испруживши руке пут њих, али је један од жандарма одгурну опет к вратима. Сад су они наши, нијесу више ни твоји ни партизански, а благослова им не треба, стара. они за попа и јевапђел>е не хају. Збогом остај, мајко! причула је глас са степеиица. Одвели су их кроз кривудави мрачни сокак, а она је .тшла од једног до другог кревета, падајући на њих, зарањајући главу у још топле јастуке, и утишано, грцајући јецала: „Несрећници, ђецо моја јадна... Несрећници”... У затвору, у подруму куће у којој је била смјештена жандармеријска станица, било је већ препуно оних који су ове и прошлкх ноћи похапшени. Имало је ту и постаријих људи, који су све мирно подносили, и младићи који никако нијесу могли да се скрасе између тмурпих затворских зидова, и жена које су стално кешто тајно причале међу собом, увијек страхујуђи од најгорег што је могло бити с њима свима. Сјутрадан је затвор остао празан. Њемачка колона камиона одвезла је све затворенике са Ријека Црнојевића на Цетиње. Iамо је над њима извршено крађе испитивање, а потом су их, премлаћене и измрцварене, пренијели у тамницу, у Богдановом Крају. Четничко-жандармеријски органи, у присуству два шемачка виша официра, старали су се да кишта не пропусто што би могло да умањи, ту, пред лицем својих господара, њихоау приврженост њима. Ускоро је услиједило и усмено им саошптеио признање фелдкоманданта Кајпе'ра за шихову ревност у служби. То му се, изгледа, свидјело као почетак. Али, за itera то још није било довољно. Он је од њих тражио вјерпост до краја. Ако му је ва самом почетку не укажу, он им доцније неће вјеровати, па ма шта потом урадили да му угоде. Они су и сами тога били свјесниЗа то им »ије требало давати подробнија упутства. То што им ie он додијелио своја два виша официра, оии су схватили и као потребу контроле њихова рада и као знах

нарочите пажње која им се указује са надлежног мјеста. А то што Кајпер тражи још доказа вјерности од њих, у томе су они сигурни да га неће оставити на празно. Заиста, ускоро га и не оставише. Сивим облацима заграђено неоо изнад Цетиња притискало је таму испод себе, не пропуштајући ни зору ни сунце да се помоле. То јутро се ни по чему није разликовало од ноКи која се сасвим иеосјетно некуд повлачила, осим што је киша пљуштала по цементном тамничном крову и уском простору затворског дворишта још јаче него што су то прошле ноћи затвореници могли да примијете. Испред рдздањивања све су их извели и постројили у тјескобно двориште, у којему су се, прокисли и од новембарске студспи • ничим незаштићени, затвореници један уз другога, тапкајући у мјесту по локвицама воде, све док су их четници и жандарми пребројили и раставили у двије групе. Онда су се с њима упутил« пут Хумаца. Тамо их je чекала једна чета њемачких војника и неколико официра, који су постројавали војнике с једне и друге стране од ископане повеће рупе. Из мутног неба немилице су се циједили свјежњеви кишних прутова, брзи планински потоци су силовИто скакали низ ловћенске падине, стичући се у цетињско поље, а љесковине на Хумцима шумориле су на пљуску, огол>еле и кржљаве, шумориле су, звиждале у облачном нове?.гбарском јутру тако тешко и тронуто, као да су кишне капље ударале по неком осјетљивом инструменту, по његовим жицама које би изводиле тужне акорде, а не по такким љесковим прутовима, по голом и кржљавом жбуњу на Хумцима. Мртви са Хумаца, кад би нешто могли устати. најбоље би знали да кажу својим новим друговима, који he ускоро доћи код њих, шта значи овај тужан шумор љесковина, зашто тако јечи љесково грмл»е. Овако, нека сами, о«и који то чују, схватв о чему се ту ради... Мању групу, од дванаесторице затвореника псставили су испред рупе. док су остале склонили по страни. Погледи два брата нг у том часу нијесу растављали. У њиховим очнма тдда су заискриле су-

зе. Дишко му је, кроз осмијех на блиједим уснама, рекао: Ђоко, ако ти останеш, кажи мајци да ме не жали. И кажи јој да сам и ја њих убијао, па ми je сад лакше. Нека и њој буде лакше... А Ђоко није могао ништа да му кажв. Ћутао је, блијед и нијем, и погледом очију хтио је да му каже како he и он за њим истог часа доћи, како сада не треба да мисле на смрт, већ, као и до сада, на оне који he доћи да их дигну из те рупе, који he растјерати и уништити ову мрску дружину звијери и издајника. Нијесу се само браћа загледала, нијесу само они поруке дијелили; то су радили сви изнад рупе са онима ко}и су ту, према њима, мрки и као оловом заливеки, стојали ћутке. Група од дванаесторице затвореника наједном је подигла свезане руке и повикала, закликтала под тврдим небом које их није штедјело од кише, врескала гњевно и пркоено, док је рафали не оборише. Пали су, очима устремљеним у замагл»ена брда, а љесковинама се разлегао одјек испаљених куршума. Иза тога су четници и жандарми наредили осталим затвореницима да затрпају стријељапе, да рукама набацају влажну, расквашену земљу на њих. А из рупе су се чули још гласови, дозиви, повиди; чак су неки, полумртви, покушавали да устану, да се бране. Браћо, не бацајте земљу на нас... Браћо, другови, осветите нас... Брате, кемој... брате... О ономе што је даље било не могу да пишем, јер оно што се ту тада дешавало човјек не може гледати, нити слушати да се о томв прича. Само је небо било покривено мутним облацима, из којих је киша непрестаио падала, и љесковине су упорно, тужно шумориле.

Михакло Ражнатовић

(Крај олломка)

ПЏП РППИИ^.

3