Student

ти имаш чисто срце. Од сада у борбама има увек да будеш крај мене. За три дана, разумеш, бићеш ти прави борац.” Сни младићи се још више замислили. Он се окрете па као да их ооомиње, да неби неком пало на памет да га после састанка дира, настави: „Он није кукавица, само је неискусан. То треба сви да знате. Он је овде пред другове, пред све вас, изнео своју грешку зато је често потребна много већа храброст, него да човек полети кроз куршум.”„ Завршивши чича Јанко је ускоро повадио одела из апарата. Л>уди су се разишли по својим троспратним крввешма са својим на дама, бригама али прилично сигурни у себе. Чича Јанко се превртао, шмрчао у кревету и немогавши да сакрије нешто у себи о чему је мислио, окрене се Антону који је лежао на суседном одвојеном кревету; Знаш. Антоне... Нисам хтео пред људима, помислиће, ето старац се хвали. Знаш, командир то је мој Милан... мој старији син. По боји гласа, по честом шмрчан>у Антои је осетио да су старцу потекле сузе низ лице. Велико срце куца под његовим маљавим о* седелим грудима. Старац је много живео, много света видео, много научио у животу. Антон је гтрема н»ему осећао синовљу љубав и захвалност. Али откуда старцу таква снага? Да ли је чича Јанко комуниста? Ове вечери, лежећи покраЈ рвзнеженог старца, то питање које

је често поставл»ао Антон је и гласно изрекао. Ко? Ја, комуниста? поскочио је чича-Јанко. У његовом гласу читало се велико изненађење, али и осећање љубави и поноса које старац није ни покушао да сакрије. Е, роде, таман посла. Само још ја, овако матор и грешан требам Партију. Ми смо старци прошлм своје, ми немамо толико срца и љубави за човека к*о што Партија тражи. Пасји живот нас је искварио... Али тачно је ми се не предајемо. Сгара кост може још да пос.тужи и то добро да послужи. У одреду нећу да се хвалмм, понекад дође комесар, заменик комесара. Веле, чича Јанко тако и тако, Ти си из овог краја. Шта ти мислиш? Или ме позову код њих. Тако, роде, а твом чича Јанку је то доста... доста за цео живот. А у Партији... а у Партији је место моме Милану. Па млађем Вељи, нашем Свети из логора, па теби... само да изађемо одавде... Кад је старац завршио, Антон Је с поштовањем мислио на њега и дуго није заспао. Ујутру га Је пробудило опште уста Јање Напољу Је било видна Чило је скочио. Човек и не види како у пролеће зоре ране и ноћи постаЈу краће. а кад Једном то запази, чини му се да се то

изненада, такорећи тога јутра догодило. Идући дани нису се разликовали. Месец мај је Антону тако протекао у топлој нади. црипремању и чврстој решености да мора побећи. Негде пред крај месеца постао је мало нестрпљив, али ту је био чича-Јанко који је умео да скрене човеку пажњу од брига које га море, исприча нешто лепо ° друтовима у одреду а шта ниЈе лепо кад се говори о одреду утеши га и умири... НаЈзал 1е дошао и тај дан коЈи су сви узбућено очекивали. Једна већа група затвооеника из логора, задњих дана маlа месепа пребачена Је на Тилва Мику. Сви који су се спремали за бекство шзешли су у њу. Група је радила у друтој смени. Било је поподне, маЈски дан сунчан и богат прозоачним плаветнилом. Терасе на Тилва Мики степенасто су се пружале Iедна преко друте. По завоЈима рили су багери. с хуком се Је ронила и котрљала руда из њихове чељусти које су ненасито грабиле. Локомотиве су хуктале у свим правшша. Доле, према нижим терасама и великоЈ гропи, врило 1е као у чравињаку. Нр Iедноl од наlвиших тераса радили су затворенипи. Многи су били нервозни. Антону се често пре него што Је и подитао. просула за-

хваћена лопата. Ни другима није било боље. А како би и било. Кроз сат, два, а можда и за ко!и тренутак, само док озго са косе. одјекне уговооени хитац. отпочеће припремано бекство. Затвооенипи су плашљиво гледали стоажаое; они су, не слутећи ништа. лоемали на мајском сунцу. Понекад су скакали, лупили понеког кунлаком и поново утонули у доемеж. Мотоона композициlа малих натоваоених вагонета скоенула 1е са шкрипом по новом колосеку. ЧичаЈанко је обоисао ооошено чело од умооа и ишчекивања и спустио се н а РУДУ. Потражио Iеоком Антона. Он је стајао у близини наслољен на дршку лопате. Био 1е блед али срећан. Чича-Јанкс 1е погледао у његове ципеле. коlе му 1е Iутрос Iош за моака. обложио копом подеоане кошуље и споља опшио и завезао жицом. Позвао га 1е себи. Антон приће и хтеле да седне, али погледавши нагло негле устрану, дохвати стаопа за мишицу и скочи заЈедно с н.име, Iео баш у тај мах одlекну издалека хитац. Светин глас промукло се чуо. Напоед доугови! Бачена лопата забубњала је У празном вагонету. Дошка се високо усковитлала. Један од бегунаца, збуњен. потрчао је поема месту где

се оставља алат, али нагло пребледевши, одбацио је лопату и потрчао у брдо колико га ноге носе. Неки неупућени заообл»еници склонили су се за вагонет. С друге стоане композиције трчала су тоојица у истом реду. Старац је благо одгурнуо Антона. Поред њега полетео је један затвореник са натученом капом на очи. Антон 1е потрчао. забацујући високо ноге. Одјекнули су хитци. Немци су почели да пуцају. Машинка 1е задобовала. Антон 1е јурио из све снаге и преститао човека са натученом капом. Ту 1е престајала теоаса. почињала Је блага падина бода. Један Немац је искочио са пушком поед чича-Јанка и клечећи опалио. Био 1е добар стоелац. Затвореник иза лећа Антона посрнуо је и свалио се. Стоашно узвикувши, Немац 1е убацио нови метак и нанишанио на Антона. Узбуђен чича-Јанко се бацио на Немца. Претурио се поеко њега м држећи се за пушку. откотрљао се са Немцем низ насип. Јелном руком успео 1е да се ухвати за коак пруге и да се тако задожи. Бесна погледа. поитрчао 1е други Немац и дугим оафалом машинке, сасвим изблиза поесекао чича-Јанка. Бранко ПЕТРОВИЋ

НАША ПРВА ФИЛМСКА БАЈКА

Последње дело наше филмске уметности, филмска бајка „Чудотворни мач”, ма да је неоспорно једно од најбољих остварења наше ки_ нематографије, није у потпуности оправдало наша очекиваша. Редитељ и писац сценарија Војислав Нановић писао је свој сценарио по познатим народним приповеткама „Баш челик“ и „Златна јабука и девет пауница“. Успевши да сценарио доведе у динамичну и узбудљиву целину, Нановић је, несумњиво, доживео почетни али не и крајњи успех. Покушај да се од овог сценарија оствари добар филм успео је само у почетним и неким каснијим сценама, да би доцније био пун режиских грешака. „Било је то пре 1.000 година а можда и више. Нико више не зна кад и у ком крају наше земље“. То су речи Војислава Нановића. И одиста почетне сцене нам живо и уверљиво дочаравају та далека, дав но заборављена времена, тако да између гледаоца и онога што се одиграва пред њим, нестаје не само клапа, филмско платно или камера која их дели, него и раздобље од 1.000 година. Појава младог Небојше, његов растанак од деда Ивана са доласком у прастару и опустелу тврђаву, где у језивим и моачним подрумима, пуним тешких паучина. крај фантастичног кладенца окованог у бурету налази Баш челика, успела је да занесе гледаоца. „Забога, брате, дај ми још једном воде. Умрех од жеђи“. „ Не смем. Па ти ниси деда Иван”. Изванредна је та сцена сусрета у којој заробљена фантастична сила са гласом пуним молбе и претње, слабости и силе, тражи помоћ од наивно збуњеног детета, Глума, речи и њихова дикција, сценографија, музика која подвлачи напетост тих момената, високи врхови јела са њиховим „помози роде“ и најзад успели снимци срндаћа и пса сви ти лепо изабрани и међусобно повезани моменти остварују тајанствену и узбудљиву атмосферу бајке. Слични фактори се осећају и у оној сцени када се Баш челик први пут појављује пред народом. Војислав Нановић као редитељ успео је да у овим сценама води радњу сигурном руком, да у сцене унесе темпа и ритма а типове пластично прикаже. Али се ту атмосфера бајке прекида. Гледаоц је таман почео да се уноси у бајку, да живи са њом и машта, а одједном га из тог далеког света филмска радња уводи у реалан свет у коме угњетени народ најзад подиже устанак против тираније. У филму постоје два Баш челика: један фаптастичан, а други реална владајућа сила. У моменту када отима Виду, Баш челик је одиста неодољиви див из бајке. Отмица је пропраћена претходним писком и звиждањем. Бацањем шала у очи Небојшине онемогућена је свака одбранбена делатност женика. Виду одводи први Баш челик, надприродна, фантастична сила.

Али Баш челик доцније постаје обични тиранин-ритер лишен свих надприродних својстава која су му дата у почетном делу филма и опире се само на силу свога мача и мачева својих људи. Гледалац преварен у очекивању да ће да види бајку кроз коју је могла симболично, али не упадљиво да се провлачи нит борбе народа за истину и правду, напушта представу под утисцима двогубе, међусобно неповезане филмске реализације, Гледалац сумња да је видео филмску бајку. управо поставља питање да ли је видео филмску баlку или не. Ова сумња је први пораз филма „Чудотворни мач”, јер је он намењен за Филмску бајку. Глума главних личности, са изузетком Вере Илић-Ђукић је далеко природнија, изведена са много више успеха, него у досадашњим нашим филмовима, ма да се у њој још увек осећа дах позорнице. Радивоје Марковић је неизвештачено тумачио лик Небојше, паметног и неотесаног пастирчета, које израста у неустрашивог момка грациозних покрета. ЛИчност ковача Марка, ви талног и на око грубог човека, али и човека који уме да се одушеви и жртвује, реално и убедљиво је приказао Љубиша Јовановић, Код деде Ивана слабог и осећајног стар_ чића запажа се више него код осталих главних личности непотребна позоришна патетика. Није успела сцена у којој се он опрашта са својим унуком Небојшом, спремним да пође у свет у потрагу за чудотворним мачем. Вида је најблеђе приказана личност у филму, Вера Илић-Ђукић је своју улогу изразила без осећајности и уживљавања потребног за тако сложену улогу као што 1е Видина. Остали глумци тумачили су своје улоге дилетантски, са неуживљавањем или мање више урођеним статистима. Неке сцене су непотребно убачене и извештачене. ~А где је Грицко”. Оваквим отегнутим питањем. Iедна статисткиња на гозби приликом венчања. сасвим очевидно се обраћа публици, вероватно да би Iоl показала своју допадљивост. Тако намештеним сценама филм губи од сво.lе уметничке вредности. Народни плес на венчању је био неприродан за ону оредину у којој је изведен, То 1е био пре плес из „Али бабе" или плес балета Веоградског народног пооооишта, него игра раздраганих поднапитих сеоских сватова. У народу 1е игра у таквим ралосним моментима ненамештена. спонтана. темпвоаментна и од српа искрена. Поједине сцене изгледају као да су исечене из совlетских филмских бајки: „Василиса прекраснаја” и „Кошић Гр6оњјА” или из филма „Александар Невски”. На пример, претварање Небоlшине раге у прекрасног коња. Свакако да је утк>треба стечених туђих искусгава и

техничких новитета корисна при компоновању сцена и кадрова. Међутим, то не значи да 1е потребно неку успелу спену напросто отсећи из књиге снимања тућег филма и прилепити је у своју кшигу снимања. Услед недовољно развиlених техничких средстава камеоа спутава фантазију редитеља и постаје непокретна. У овом Филму се запажа да је низ сцена прекинут без икаквог постепеног поелаза. Такво прекидање имамо у сцени Грицка и Виде у Баш челиковоl кули када камера са соедњег плана прелази у гро-план Виде и Грицка. па затим обухвата унутрашњу одаlу са претходним наглим прекидањем приказивања сцене. Осим тога камера се у поlединачним и масовним боlевима могла ла послужи вариоленчом чиме би допринела динамичном и пластичном изгледу сцена. Музика Крешимира Барановића складно повезана са Филмском радњом у Iединствену пелину. појачава дејство филма на гледаоца. Као посебан проблем .запажен у свим нашим досадашњим филмови ма, па и у филму „Чудотворни мач”, поставља се питање учешћа позорииптих глумаца у филмској уметности. Услед разлика које постоје између филмске и позоришне уметности. догађа се да њихова глума не одговара у погпуности филму. НиЈе ли боље поћи оним путем коЈи 1е одабрао италијански режисер Виторио де Сика у филму „Украдени бицикл”, тl. путем проналажења одговараЈућих типова и талената у народу. Зацело ,би се они у једном милионском народу као што 1е наш поонашли. Апдрија Милошевић студент филозофског факултета

Дубровачки фестивал

Белешке студената Историје уметности

У нашој историји Дубровник је имао врло важну улогу. Дубровачка република је била мали део територије на Балкану, која је током векова, док је читав Балкан био под турским ропством, одржала самосталност. Самосталност која је откупљивана високим данком, али захваљујући којој је било могуће развити трговинске, а затим и културне везе у првом реду са Италијом, а и са читавом Еврк>пом. Резултат те политичке самосталности била је високо развијена књижевност и уметност; у овом граду оне су се развијале упоредо са књижевношћу и уметношћу на Западу. Дубровник је, у неку руку, био настављач уметности, која је цветала у нашим крајевима у ХШ и XIV веку. Разумљив је велики интерес који је постојао како код љубитеља тако и код историчара уметности. Нарочито смо ми студенти историје уметности са пуно наде очекивали да ћемо на Дубровачком фе-

стивалу ренесансе моћи да видимо и научимо много тога што у предавањима на факултеу не добијемо, Доиста смо много видели и научили. али не онолико колико смо очекивали. Јер... РЕНЕСАНСА БЕЗ КАРНЕВАЛА „Дубровачки фестивал далматинских казалишних игаоа од XVI и ХУШ столећа као и остале умјетничке и културне приредбе, како стоји у предговору публикације „Дубровачки фестивал” које ће се за вријеме фестивала олржати у Дубровнику имају сврху да У већој манифестацији прикажу једио од највреднијих културно умјетничких раздобља југословенских народа ... Овогодишњи Дубровачки фестивал ... представља смотру наших најновијих напооа на оживљавању ренесансног и барокног културног раздобља.” Чак и кад се са наlвише благонаклоности гледа на Дубровачки фестивал тешко се стиче утисак да је организовање фестивала сасвим успело ма да се много размишљало. Временски би одговарало да је фестивал одржан у пролеће. Уосталом и Марин Држић ( а њега са пуним правом можемо сматрати врло компетентним да о тим стварима да одлучујуће мишљење) у проло гу „Дундо Мароја“ каже да је „... бријеме од поклада... од старијех нашијех одлучено на танце, игре и весел>а“. А „бријеме од поклада“ пада као што је познато, у пролеће. Али ствар која ме је највише разочарала а не само мене је да је фестивал ренесансе прошао без једне од највећих манифестација весеља ренесансног доба без карневала. Карневалом су у Дубровнику и околним селима завршаване покладе до пре неколико година. Да ли се и до данас тај леп и забаван обичај одржао не знам. У сваком случају, у дане чији је живот требало да осетимо и доживимо за време фестивала, карневал је претстављао значајан догађај у коме је учествовала огромна већина грађана. Карневал са претставама пред Дуждевом палачом и са „Новелом од Станца“ поред мале Онофријеве чесме... Ни тога није било. Позоришне претставе су одржаване на летњој позор-

ници, лепо саграђеној, са великим бројем седишта, али неприкладној за дух ренесансе. Зар се претстапв нису могле одржати тамо где су игране пре неколико векова? И зар се концерти ренесансне музике одабрани монети Ивана Лукачича, дакле, црквена музика нису могли одржавати у једној од дубровачких цркава, уз пратњу оргуља, онде где су они извођени када је та музика настала? « • • Културно историска изложба У кнежевом двору је, свакако, имала за цил. да нам дочара атмосферу старог Дубровника. Поред изложбе Државног архива, која је смештена у прву од соба на спрату одређеном за изложбу, ту су још три дворане: барокна, рококо и Луј XVI. Из назива дворана види се да ренесансне дворане на фестивалу ренесансе није било. Но ни остале дворане се нису одликовале нарочитом инвентивношћу поставке и воштане фигуре, обучене У другој дворани у тоге кнеза и сенатора, а у трећој у одела властеле са краја ХУШ века, и слике по зидовима, и намештај све је то деловало музејски хладно; заправо, хладно као у слабо уређеном музеју. Јер музеј треба да пружи слику живота у једној епоси. Свакако, нв лак и једноставан посао. Неки детаљ у намештају, каква песмарица или кшижица, лепеза то често много доприноси оживљавању духа и атмосфере времена.

Кнежев дворац

Завет

\7 васиони *■* што ва крв мирише узалуд ветровк светионик бију ... Столетњи храст ни бура ве збрише, и облаци узаман светло да скрију... А земл>о части! Поносва У болу и сама у бури, насред океана ти си осмех зоре, застава на јарболу, радост будућих веслућених дана... ТЈек’ дажда лажи ■*•■* са свих страпа пада пролеће земље моје израста из снова. .... А дође ли једпом поново до рова, груди ће наше бити барикада...

Раде НИКОЛИЋ

МЛАДИ ПЕСНИК О МЛАДОМ ПЕСНИКУ

„Орао над жицом``

У Сарајевском издавачком предузећу „Полет“ скоро се појавила друга збирка песама Слободана Марковића. Мотиви револуционарног усхита, диктирани унутрашн»им песниковим императивом, изражавају и у овој другој књизи песама покретачку снагу нашег времена. Изразите црте Марковићевог песничког поступка: његова приврженост племенитим животним стремљењима, која су нашла одраз у истинитим лирским преживљавењима, смелост у изналажењу изражајних могућности наћи ће присни пут до читаоца. Централни нерв ове поезије је лиризам. У оквиру у коме је дао истински садржај, забелешку о стварности, један њен вид он се у свакој песми ангажовао да да искрене акценте и онда када пише „Записе давног дечака“, као и онда када пише из рата и изградње. У првом циклусу „Записи давног дечака" елементарну свагу даје свежина описа кроз успешно изражене емотивне изворне тонове, Али приликом описивања свог детињства (када евоцира успомене „Једног далеког пролећа", „Мај“, „На св. Стефана Дечанског", „Пет километара" итд.) има свој манир поетског причања, који га одводи до рутинеркжих играрија. Ту се може говорити о процесу превирања, пу-

Слободана МАРНОВИЂА

ту поетског сазревања, ма да Марковић има лакоће у владању поетском материјом. Марковић Је у овом циклусу показао више квалитета тамо где су песме структурално простије. Мотиве из свог детињства Марковић преживллва искрено, кроз интимност својих лирских преокупација и не даје их шкртим изражајним средствима. По оркестрацији речи, по фактури стиха, по укусном тону нарације, готово сликарском контрастирању у опису потсећа на поезију успомена из детињства Н. Шопа или Драгутина Тадијановића. Песме „Тополе" и „Под орахом завичајним*' имају у овом циклусу највише лирске звучности и гипкости стиха. Идејни стожер циклуса „Орао над жицом" чине мотиви саткани доживл>ајима песника из времена фашистичке окупације. Марковићев добар песнички инстикт и овде одржава на висини лирски динамизам. Има нижих болних медитација уметнички оснажених лепим квалитетом језика („У освит", „Малој сестри", „Једном кад сам у логору сањао воденицу"). Циклус „Са слободом у срцу" изузев неких песама као „За два мала друга" и „Курир”, углавном је најпросечнијег квалитета. Лишене обраде ове песме делују сирово и немају довољно животне убедљивости. Сти-

хови су развучени. Бољи су они лирски записи кратког даха у којима се може наћи по која прегршт зрелијих зрна. Наравно, овде не искључујемо неоспоран уметнички квалитет песме „Девојка са далеког раскршћа", Циклус „Грана над језером" има скоро романтичарски вео („Слика у књизи", „Девојчица из библиотеке“, „Једној виолинисткињи” итд.). У њима свет и природа не служе као декор, већ као саставни део нашег човека, те сви ови интимни поетски разговори имају шире значење. Циклуси, „У метохиска зрела јутра” и Скеле под сунцем” баве се углавном тематиком изградње. Марковићева поезија узима богату садржајност у нашој стварности. То непрекидно тражење живота непреображеног каквим „е-стетским" мерилом у идилу, искрено дато с безграничним поверењем у народну виталност све то сусрећемо у језгри Марковићеве поезије. И ако у овој поезији има генералних. апстрактних расположења и штимунга фрула и лугова (само, разуме се, много мање него У његовој првој збрирци „После снегова"), овде истински поетски уверљиво пулсира живот са специфичном бојом епохе.

Владета Вуковић

ИЗЛОЖБА СЛИКА

Свакако је изложба слика дубровачких мајстора најзначајнија од изложби одржаних у дане фестивала. Све изложбене слике су, што је потпуно нормално за време у коме су настале, религиозне садржине. И то религиозно на њима јо најмање интересантно. Оне су у неку руку (као и свака добра слика) отворен прозор кроз који гледамо у свет оног доба у коме је слика настала. На тим сликама религиозне садржине интересантни су баш они нерелигиозни детаљи који су илустрација савременог ж*lвота. Изложена је. поред осталих, и велика слика „Благовести“ Николв Божидаревића. За Божидаревића каже Бранко Ковачевић, сликар и директор Дубровачке галерије, у чланку о дубровачком сликарству: „Дјела Николе Божидаревића значе врхунац достигнућа. Она су у својој бити реалистичка, ликови су обичних људи, које је Божидаревић сретао у животу (низ портрета, који делују као стари рибари, заустављени у свој својој једноставности и мисаоности). Ту нема ничег што би било сувишно изнесено. Ту је само најбитније У свој својој једноставности али с ликовним рафшшаном који запањује...”. Божидаревић се и потписао на тим „Благовестима** (као што се потписивао и на другим сликама) и оставио је запис о донатору за кога је слика рађена: Блаж Колендић власник брода даде направити овај олтар у част благовести. И Колендићи и Скочибухе и сви остали грађани правили су рачуницу, пазар са црквом и богом ја теби олтар, ти мени срећу у пословању. Чист рачун дуга љубав! А испод главне композиције, иа централном делу предела. насликао )е Божидаревић и брод Колендићев. Тај брод мени много више говори о Божидаревићевим савременицима и њиховим схватањима него ли сама централна композиција, Почињући свој развој под јаким утицајем византиске иконографије, у своме развоју временом и под захтевом домаћег грађанства ово сликарство пада под утицај италијанских мајстора, али никада не губи своју вредност. До краја су дубровачки мајстори задржали свој израз, свој начин обликовања ликова. И пред овим сликама, пред коЈпма сам једино у дане ренесансног фестивала у Дубровнику могао да осетим ренесансу ренесансу Држића и Менчетића, Чубрановића и Ђорђића, спонтано сам се присећао стихова Марина Држића из „Тирене“; Липота згар с небес, вишњега прилика, на сај свит дана је за радос чловика. А ту ~липоту“ ,дану за радосу чловика" на осталим изложбама / приредбама у Дубровнику тешку било видети и осетити. 7

Миле КУЈУН|/