Student

УЗ „КЊИГУ ПЕСАМА" ФЕДЕРИКА ГАРСИЈА ЛОРКЕ

ПЕСНИК ВРЕЛОГ ШПАНСКОГ ПОДНЕБЉА И НАРАВИ

Када су ј Гранадн, на Тргу Кармел, на великој ломачи коју су запал;кли фашистн, изгорсле кљиге песама Федерика 1 арсмјл Лорке, био је то чудовишан покушај да се уништи дело највећег саврсменог песника шпаноког народа. Кратко време пре тога, песних је стрељан. Чудовишиа шпа-нска жандармерлја, о којој јс написао своју познату пе-сму, тражила је шегову смрт. И оии, за које је рекао да не плачу, јер имају лубање од мислили су да ће, када оловом пробију срце пајвећем шпапском пеашку слободе, задати шпанској револуцији један од оннх удараца који су пеизлечивп и делују смртоносно. А смрт је 1 арсија Лорку још внше веззла за револуцнју и слободу и његово песпичко дсло учипила бсомртним. Федерико Гарсија Лорка, велики пссник шпанског народа, уплетен је СBOЈИМ ЖIШОТОМ и својим делом у сложеиу драму жнвота «аше епохе. Као песнмк он је из те драме п изрзстао. Кзо и други велики песници наше савременостћ и он је из живота понео немир који карактеркше нЗшу епоху. Није тај немир само ствар његовог нндивидуалкстичксг темперамента, како су га тумачили сии који су поезију Гарсија Лорке хтели да одвоје од прогреснвних смерова револуције којима је нада> нуто његово дело. Гледана само са формалне страие, поезија 1 арсија Лорке припада скстремном модерпи?му грађанске поезнје последњнх деценија. За оне којн у поезијн траже слаложсност с"&лан»а и мисли и који разтоветност стила поставњају као ОСКОВ.НИ »валитет поетског из,ражавања, пеони-чка уметност Гарсија Лорке никада иије била довољно разумљива. Потребно је присно осећати живот којим је «адахну’та ова поезнја, пуиа јаких, али понекад г.сдоречених мисли и у којој- сзмо једна слика често има да сугерпра јелан дубоки доживљај. Свакако да има нешто што Лорку издваја из мноштва његових савременика у еврошжој литератури. То ;е снажна везаност овога песника за живот његовог наlрода и његовог реиолуционарног времена и његова лубока гариврженост традицији шпан ске народие поезијс. Утицај шпанске нтродне поезнје «а Лорку био је велики н видан. Сам он говорио је да јс наролни пеоник и иародни човек, ..иародни човек у нарочитом смислу И заиста, поезија Гарсија Лорке, ма колико била са формалне странс модернистички екстрем,на, н#расла је из шпзнског народа, из његовог менталитета и из поетоке традиције његовот стваралаштва и претставља израз његовог живота- То је допринело да многе песме Федерика Гарсија Лоркс, нарочито њ&гов познати циклус „Цкгански романсеро“ буду прихваћене од народа и да се певају као народае лесме. Али тражећи реч, рнтам и звух хојкма ћс да изрази осећања и мисли модерног човека који дуббко осећа проблеме своје епохе, Лорка је учио и код великих модерних песнггка из светске литературе, код Витмена и других, и у-

својио свс тековине модерне технике пескичксг изражавања. Он јс свој песнички дух богато оплодио утицајпма ј/оЈи су му помогли да раззије пркродне мегућпости своје обдарености п дд кзбсЈЈе у врхозе модерне еВропске пое.зпје. За поезију Гарсија Лорке рсчено је да јој је оснссни мотив љубав која нсма грани д, која се ни на чему не згуставља. која се на све протеже и све обухвата. Са таквим осећањима света Лорха је у далшма граћанскаг рата у Шпанији морао да стане иа стралу напредннх снага својс земље. Ве.тики пеоник љубави према сзету осетио је у тим трагич-

ншм данима од куда долази опасиост слободи сзета. Као песник напрсдних снага, надахнут идејама револуције и људског братства, Лорка је у Шпанији одиграо улогу сличну оној коју је ммао Мајаковски у Октобарској револуцији. Нзегове песме излазиле су уг т-блккатцлјама народног фронта и ширене у великом броју прнмерака у редовима републккаиских бораца. Његове драме у стиху, борбено и донекле апстрактне, у којима је сликао барбу добра и зла, и које су до револуције смагране као једна интимна поезија своје врсте, испуниле су тада репертоаре републикакских позоришта и биле приказиване као одговор на политичке прилике у земљи. Упоредо са интересовањем за развитак догађаја у Шпанији настало је код прогресив»их људи у свим земљама интересовање за поезију Гарсија Лорке. Песник који је својим делом п својим животом пламено афирмисао револуцију Iшао је њој да захвали што су вредности његове псезијс постале

поз-нзте и прихваћенс у свету. Кљига песама Федерика I'арсија Лорке, коју смо добилн у издању загребачке „Мале биб.тиотеке“, претстављз обогаћење наше прсводне литаратуре још јсдннм »начајннм делом. Мме великог шпанског песника бнло је и досад познато код иаших иарода, иако недовољио, али се врсдпост н.еговс могла само наслућивати по малобројним преводима којн су објављиванн V нашнм часошгсима после ослобођења. Преводилац и редактор свог издања Драго Иванишевић пошао јс од оправдзне тсжње да у једној оваквој збгфци, поезија Гарсије Лорке треба

да буде што свестраније заступљена. Тако омо његовам заслугом н заслугом Државног издавачког предузећа Хрватске добили једну кн>нгу Гарсија Дорке, која обухзата све етапе његовог стваралаттва н садржи већину његових зиачајннх остварења ■на пла)ну лнроке поезије. У збирии се налазе песмс из његсвих познатих циклуса и књига као што су ..Андалушми спбв“, „Песннк у Њујорку* итд. У књизи је и његов најбољи и најп&пулариији цмклус „Цигански романсеро" из кога су неке песме као; „Ромаица шпанске жандармерије“ и „Романса луке, луне“ бнле најракије ‘код нас преведене н лосад иттампане већ неколико ггута. На крају књкге валази се циклус песама познатог шпанског песника и пријатеља Гарсија Лорке Антокија Мачада под насловом „ПесЈник и смрт*, који је пнспириса-н Лоркином трагичном смрћу и на овом месту лретставља дирљиви псговор поезији великог песника и револуционара.

Миодраг ПРОТИЋ

Олујић Миливоје: Дубровник дрворез

Триша Кецмановић прича

ВЕЛИКОШКОЛЦИ -СОЦИЈАЛИСТИ

Посетиоца неочекнвано изненади гсмила рукописа на радном столу Тришс Кецмановића. Иако стар и болешљив, са несмањеном енергијом он записује сзе опо што је доживео, видео и чуо у току свога дугога живота од неко.тмко деценија. Ето, пншем мемоарс за историски архив Централког комитета. Треба сачувати за вас младе и за историју те дане када смо почнњали. Излажем Триши Кецмаковнћу циљ посете, Желим да ми испричз кзко Су студенти почетком овога века, у дане када је он студирао, прослављали први мај. Знаш, мн студенти нисмо организовали посебну прославу. всћ смо сс прнкључивалн радницима и са њима заједно славили овај наш пелики празннк. За сам први мзј сс није везала ниједна искључиво студентска организацнја. А.ти могг да ти кажем нешто о рзду иас вглмкошколаца-социјалиста у те даче. Наша група великошколаца-социјалиста није била велика бнло нас јс сг.ега тридесет до че.трдссе.т н ималм смо свој клуб. Ла сам био секретар клуба. Одржавали смо редовно састанке иа којима смо прорађнвали марксистичку литсратуру, Ссм тога смо радили и у друштцу. „Побратимство", и најзад, активкб смо радили на решавању свих питангт која су се односила на рад профссора, ректората, млтсријалног снгбдевања гиромашннх студената нтд, Сзој највећи прнлог јзчању нзшс партиске организације дали смо у мартовскнм демонстрацијама 190о године. Стање у Србијн, пак, у току чнтавих десет година пре мартсвских дсмонстрација било јс толико тешко и неиздржљиво да је н по својој негативности условљавало тај догађај који је дошзо као неиио немнновко и нужно. Рздничка класа морала је. ла се борн н за свој толи жизот, за своја нзјосновнија ©кономска и политичка права н ла ствара и удара нове темеље својој класној борбн. У овом времену социјалистички раднички покрст V Србији већ јс имао у довољној мери свој изразито маркгистички карактер. Покрет се тада борио ке само против каггнталистичке клаге него и против апсолутистичких потентата који су желели да владају неограипчсно. Мартовсхе демонстрације су билс најизразитији облик ове јавне борбе. Самим мартовским демонстрацијама претходнло је више »ступа против владе и режима. Такав један нступ био је 11 март (по старом календару). Тада смо демонстрирали у секзту, који је био смештен У згради Мшне Анастасијевића, у коме ,је била и Велнка школа. Мсколико дана пре тога изгласан је .у Скупштиви закон о зборовима и удружењима. Када је закон дошао пред Сенат, Никола Пашић је нзјавио да ће гласати протнв, што је и урадио. Тада су на нннцијативу нашсг Соција-

листичког клуба, уз присуство члзкова Клуба самосталних радикзла, приргђене демонстрације. Сеиаторс који су заседалн у свечаној сали разјурили смо, а самог Пашнћа хтели смо да туче.мо да није побегао. Тада смо у дворишту Велике школе одржали збор на коме су цзкетн захтезн да се Сенат иселн нз зграде коју је Миша Анастасијевић посветl?о Унизсрзитету, Око 200 студената је потписало ту резолудију. Већу, добро организовану акцију, имали смо и дсцембра исте, 1902 годц|не. То је било поводом доласиа руског миннстра спсљних послова у Беогрзд. Циљ његозог доласка су биле нззесне рсформе у македоис;сом питању. Ја са\; тада у „Побрпг,',::т:;у“ држзо рефсрат „РУска подитиг l на Балкану и македонско питгл:.с“, који је био штампан у „Радкичку.м нозинама“. ЈЈсбата у наш:јм круго::и-'а је о овоме вођена до фебрусрз 19 ) > године, када је ДнмттриЈз- Гупса л одржго на једнсм сгсгг.лсу дуг рсфорат. Самс мгототгкг демомстрације које су бмлс у грвсм реду плод активме делатмости пашсг клуба на Велнкој школи, биле су нека врста резимеа нашс делгтностм за лротеклих неколико годнка. Тог дана, 23 марта, пошто смо пре подке одржгли збор на Великој школи, цосле поднс смо ззједко са тргоБЗчким пдмсћниц.ма, којима је ово пре поднс био онемогућсн збор, прирсдилм всликс демонстрације у којима је дошло н до крвопролића. Тога дг.на смо показали и доказали да смо чврсти, монолнтни и да ћемо са успсхом моћи да цстрајемо У нашој борби. Млјскн подзиг, два мессца каснцје, када су уоијени Александар н Драга, био јс добрим делом н наша заслуга, јср су официри-зазерсници зиалн да за собом имају груну јаких, добро оргакизованих бпозициоиара, завршио јс своје излагање Триша Кецмановић. К. М.

Павловић Брана; иортре линорсз

(ОДЛОМАК ИЗ НЕОБЈАВЉЕНОГ ДНЕВНИКА)

Љигаве зеленкасте кјтјс брегова стално слузе. То у нашу дубодолину окружену венцем хладних брегова силазн влажна блатњава смрт. Последњих дана априла обилатно је падала суснежица и промочила о-ву рупу, и онако увек влажну, јер почива у готово вечитој хладовини у коју са окодних висова непрекидно копне заостали снегови. Пресијавају се јарко осветљени, оштри врховн брегова. Озеленеле гране листопада. и игличасте руке четинара, ретко и насумнце разбацане, пуне су сићушних капљнца у којима сс оглеДа сунце. Али у нашу долину оно касно силази тек не|де око поднева јер се дуго бори док не одагна големе сенке брда. 11а и када се помоли између два југоисточна виса, сигурно оивнчена беличаспгм рубом и проспе зрачну светлост по згуреним баракама, ии онда га нећемо. угледати. Преко целог дана смо на раду. У полумраку „штола“ бушилнца це престаје да бучно струже крхку алпску стену а детонације динамнт» углављеног у процепе и избуше■е рупе чују се у готово правилним врлменским размацима. Ма да јс

сваком стражару већ јасно да се немзчка војна сила налази пред капитулацијом ипак још увек нагоне исцрпљене „хефтлинге" да од јутра до мрака продуже с бушењем ових бесконачно дугачких тунела као да би хтели да продру у дубину брда и тамо се прикрију и притаје од својих сопствених злочииа. Млитава бескрвна тела „хефтлинга“. бушнлнца климата по својој вољи. Зар је један малаксао грчевито се држећи за њену ручицу при издисају? Вагонети се товаре последњим остацима снаге. Одакле она још увек извире? Можда из неизмерљивих дубина наде која се ових дана пробудила силннја него икада раније. Ближи се крај ропству. Рачуна се још само на дане или можДа чак сате и одблесак слободе ће засјати у умртвљеном погледу „хефтлинга“. Па и тако кратко време није лако издржати. Смртност се повећавала до огромних размера пет стотина људских живота тихо се гасило свакодневно у концентрационом логору Ебензе. Изнурепост, гладовање и ова опасна пролетња влага чинили су своје. Крематоријумске псћи су ужарсне и дању и ноћу, али ипак нс могу да сагоре свс тс

лагане лешеве. Ископане су огромне раке у које је почело закопавање помрлих и побијенлх. Сваки човек је са зебњом ссбн постављао питање.; „Да лн ћу издржати или поу минут до дванаест последњи час пред ослобођење“. Спрена је као и обично запиштала у подне. Посао је на пар минута преккнут. Подељен нам је уобичајенц оброк: пола литре супе оД љусака кромпира, незачињене и без промила масти. Поседали смк) на неутоварен камен поред лорс, хладан и бодљикаст. колико ужурбане пожуде су гутани ти отпаци људске хране. Ке с.ме се пропустити ни један трен као да би се баш у том трену могло десити оно најстрашније. А то би било ако би се нашао неко да преотме тих врелих пола лнтре „супе‘, наше једине хране последњих десетину дана. Са колико гладне завпсти се гледало у оног кој.и је негде успут ишчупао пар листова коприве са кореном, кр зна где и како скувао, и сада у неком углу, на очиглсд свију, прождире то укусно јсло. Неко је извукао нз пепа парче „бс.тог" угља и, кријући сс, на и,ему ломи зубс. У логору сс прочуло да има спсцијалних врста

угља са внше масноће и за њнм се трагало као за рудником злата у стара времсна. Кашика ко зна којн пут струже по излупаним мањеркама, ма да у њнма пема ни капи, ни мрвмце хранс. Али варљива глад нагони да се мањерке пршшчу поново устима и разочарано спуштају, да би се после краћег времена опет махкнално нагтвалс и у њих вирнло са пуно наде. Другови, данас је први мај, чуо се бодри дубок глас из полумрака иза полунатовареног вагонета, Можда је у њему било и усиљене бодрости; ипак је он и овлс звучао свечано, величанствен истовремено по својој тузн и нади. А и саме те просте речи су пмале у себи нечега охрабрујућег. Да, први мај одазвао се ДРУ ги слабији глас, као за себе и замишљено. Опет 'се све утиша. Неко је чак затурио главу међу руке и тако непомично застао у ишчекивању знака за продужетак рада. Локомотива је улетела у „штолу“ са новим низом празних вагончића. Запловили смо по валовима маштарења. Машта је хлеб и утеха убогнх. На очи се навукла скрама сете давно заборзвљених успомена а подгрејава је топлота којом се одавно нисмо грејали. Давно? Још с оне стране жица када смо бнли људи телом и духом а не отупели и до костура измршавели „хефтлннзн“. Нижу се неповезане слике. Час видим ликове радосних познаника, час непознатих радника у качкетима, У отаџбини они данас за цсло већ маннфесгују своју радну енергију, слогу и радост. Чиннло ми сс да јс ту иа домаку, тик прсдам-

ном, оиа иста стегнута песнииа што се на Бањици приликом спровођења нашег транспорта поднгла иза р?,шетака и стезала у другарскн поздрав, оио исто лице пуно оптимизма н одлучности. Само је сада некако свечано радосно. А н качкет је необичан. Не, то је онај исти качкет, само је весело нахерен, те као да је добио нску празничку боју. Озарен иде право према мени, а иза љега дуга незадржива поворка једнако стегнутих песница и насмејаних лша- Хтео бих да му полетим у загрљај, да јурнем и ја са да се утопим у ту поворку бсз краја, да будем оно што је и она, да идем сунчаном улицом окнћеног града. Час осећам да мс нешто стежс, притискује све јаче и вуче све више ка земљи. Опнрем се, не дам, хоћу да млатарам око себс а нс могу да покренем руке. На крају успевам, као да сс будим, побеђујсм и стижем ону збијену поворку баш кад је заокретала иза угла једне улицс, хватам се последњих редоза и ТРчим све даље, али мс оно опет пристиже и вуче назад и опет сс бории и отимам. Први мај, празник рада. прекинуо је тишину и нит мнсли још једанпут сасвим занемоћао изгубљен глас. Вечерас, послс рада, могли бн ла се сакупимо код мога кревета. Хтео бих о нечсму врло важном да вас обавестим, чуо се пословно онај први бодри дубоки глас. Оида се опет појави на позоршши уобразиље чудан декор: расцветана мајска башта у предграђу, пуна зеленила и ружа. Кроз њу нско проноси црвено платно заставе. Хтео