Student

се обраауЈу четири посебна старатељства, с тим да у сваком од њих Једна од великих сила преузие ооновну одговорност уз помоћ једног италијанског помоћника и саветодавног одбора састављеног од претставника три остале велике силе и лва претставника урођеника. У току даљег рада истог састанка Савета министара иностраних послова, СССР је напустио тај предлог и придружио се францухком захтеву за старатељство Италије над свим њеним бивШим територијама. На састанку министара ииостраних послова који је одржан 4 новембра 1948 године, годину дана по-

сле потписивања мировних уговора са Италијом и сателитнма сила осовине, Совјетски Савез је тражио да се питање бивших италијанских колонија заједно реши, и то на начин који је он био предложио још 10 ма ја 1946 године, наиме, да се све територије у питању ставе под старатељство Италије. Критиковао је политику западних сила, које настоје да путем сепаратних споразума поделе те територије међу собом. Свега неколико дана доцније, 14 новембра 1948 године Совјетска делегација поново мења свој став. Претставник СССР-а Вишински изјавио је да, пошто је првобитни

предлог СССР-а о успостављању i старатељства Италпје над њеним бившнм колонијама одбачен, подноси нов предлог. Тај се предлог састојао у овоме. Колоније би се ставиле под колективно старатељство УН. Управника би именовао Старатељски савет; њему би била поверена извршна власт над колонијама а у обављању његових дужности помагао би му саветодавни одбор у који би ушли: једа« грађанин СССР-а један Американац, један Француз, један Италијаи, један прет ставник европског дела становништва територије у питању и један урођеник. После десет година, колоније би постале независне. Вишински је истакао да се овај совјетски предлог поклапа са предлогом који је амерички министар иностраннх послова учинио још септембра 1945 године у Савету министара v Лондону. Ово Је иначе претстављало четврту промену совјетског става по питању бивших италијанскнх колонија- Пошто Савет минттстара иностраних послова није био у стању да ово питање реши, исто је сходно одредбама Мировног уговора са Италијом упуђено Организацијн Уједињених нација, Питање долази «а првом делу Тређег заседања Генералче скупштине ,али је тада решено се одложи до другог дела у априту 1949 године. СССР је тада поно'ио свој предлог о колективном ста’зтељству Уједињених нација, који ie већ игнео на Париском састанку претставннка четири велтткс снле. Прецизнрао је међутим, да Лнбпја има постатн независна у року од десет година ,док аа Сомалију не би

био одређен рок у коме би имала постићи независност. Етиопнја би добила излазак на море код Асабе и тиме би један део теригторије Еритреје био прикључен Етиопији. То је у ствари пета промена става совјетске делегације. На IV заседању Генералне скупштине, 1949 године, долази до шесте промене става совјетске делегације. На овој сесији, совјетска делегација са осталим зем-љама совјетског блока. тражила је, да се Либији додели одмах независност а осталим територијама, Еритреји и Сомалији, после извесног времена. У сваком случају, без њиховог цепања. По совјетском предлогу, неодложно би се прогласила незавнсност Либије и све ртране трупе би имале да буду повлачене у року од три месеца, Еритреја и Сомалија би биле стављене под старатељство Уједињених нацнја са трајаљем од пет година, после чега би добиле независност, Сам Старатељски савет бн био администратор, а једно саветодавно тело би му помагало. Пошто je совјетски предлог одбачен, совјетски делегат је изјавио да Је решење које је наметнула већина „плод империјалистичке политике која не води рачуна о земљама домородачког стаиовништва" и да оно претставља „најгрубљи вид сгварања гвоздене завесе између колонијалних народа и СССР-а". На V Заседању Генералнв скупштине, прошле године, совјетска делегација се сулротставнла уговору о i стзратељстау за СомалиЈу под јвго*

вором да нијв добро формулисаи, да је предвиђени рок од 10 годнна предуг и »ато јер је Италија „бивша фашистичка земља" одређена за администратора. Из овог произклази да ранијих година, када се СССР заузимао да Италија буде одређена за административну силу, да тада Италија није била „бивша фашистичка земља"; она то постаје тек 1950 године! По питању Либије, делегација СССР-а оштром критиком напада управне власти али не због инте" реса народа у Либији већ са искљу чивим аргументом да се у Либији граде базе које директно угрожавају интересв СССР-а. Због тога је предложила давање потпуне слободе и' незавиг сности и предају власти Либији као и потпуну демилитаризацију у року од три мвсеца. По питању Еритреје, Совјетски Савез по седми пут свој став. Совјетска делегација се суlпротставља предлогу по коме Еритреја постаје аутономна територија у федерацији са Етиопијом и предлаже да се Еритреји да одмах независност. Интересантно je ј’ош напоменути да j'e, пошто је cobj’ctски предлог био одбачен, пољска делегација дала други предлог ввроватно по директиви СССР-а по коме би Еритреја постала независна после три године. Међутим, и тај предлог је одбачен. Сва срећа што је питање судбине бивших италијанских колони|а решено, иначе, ко зна ко.тико би пута совјетска делегадија променила овој став.

Делсгације народа са Западног Самоа (Пацифих) дочекује мк•ију ОУН са ТранспорентоЈм мСамоуправа не може да замени никакву управу“.

БАКОЊА ФРА=БРНЕ

ФИЛМ

Бакоња Фра Брне* Федора Хаи« жековића (који Је према Матавуљевом роману написао и режирао овај филм), носи у себи два снажна квалитета: глумачку карактеризацију и камерманско оформљење. Музика и сценографија у овом филму, нако су задовољиле, не претстављају онако смео корак напред као прве две компоненте. Али интересантни лнкови, како они Јерковића фратара. манастирских слугу, фишкадарије и неких из народа (Пјевалица) као мач са две оштрице обогаћују слику тадашњег живота својом сочном сатиричношћу (или су само карикатуре?) и уједно расцепкавају континуитет радње на епизоде, јер нам се до извесне мере намећу више него што по свом учешћу у развитку радње заслужују. Тако и камера Октавијана Милетића, као да са наслеђем из документарних филмова, сувише тежи лепоти и филмичношћу за себе, као да се бори са садржајем да 6и заузела више места у привлачењу гледаочеве пажње. Својим уделом камера доприноси да се несмелост сценарија у садржајно диалошком делу још више потенцнра. Камера покаткад развлачи радњу, с мигом на композитора, задржавајући се непотребно дуго на већ решеним ситуацијама, неспретно хвата углове снимања и несмело се одлучује да реши чисто сликовну ситуацију (Бакоња поново пали свећу Бакоња гаси свећу, Бакоња улази у Велику Оштарију). Али зато камера по који пут тражн и нађе једноставну визуелну форму да би њом постигла снажан емоционални утисак (ноге —ноге —ноге), по који пут она заносно брзим кратким снимцима даје динамику'радњи. Камера Октавијана Милетића у „Бакоњи“ дала нам је наш амбијент таквом сугестивном лепотом каква се ретко раније налазила у нашим филмовима. Иако је већим делом камера, у тежњи да нам да лепу слику, развлачила радњу и слабо помагала монтажу, она по својој упорној тежњи за фнлмским изразом претставља смео корак напред наше кинематографије. Писац сценарија Федор Ханжековић је, са слободом која припада уметничком ствараоцу и која се намеће специфичношћу филма, извршио извесну реорганизацију романа. Нећу да се упуштам у анализу тих измена, јер је пред нама филм и ми од њега полазнмо. У филму је остављен тако рећи „животни мииимум“ диалога. То се нарочито негативно одразило на носиоцу главне радње Бакоњи. Са глумачке стране Миша Марковић је доста добро направио лик малог Галиота од кога постаје „редовник*. Али Бакоња сувише много пролази лспред камере, ми ra недовољно упознајемо кроз непосредан додир са људима. Већи

део филма он „ћути као Софка* и непотребно много шета као у сну. Чини ми се да баш у тим шетњама музика није довољно потенцирано нзражавала психологију ситуација. Она као да је била „само“ музика распевана и мелодиозна, Кад већ није хтео да користи други тонски адекватум за овоје дуге слике Ханжековић је требало да тражи или rpoтескну музику или... Да у томе је ствар. Како он схвата Бакоњу? Утисак филма би био: као трагичан лнк околностима упропашћеног човека у развитку. Алн Бакоња делује некако сферично. о' i'e довољно на земљн. Заи је само један: зато што страшно ћути о себи. Он са сузама у очима гледа месечину и чамац који би му могао дати оно што жели у животу. Он хоће да пољуби девојку која му је драга, он се враћа њој. Али у тим сценама Бакоња делује површно, недовољно упечатљиво и не изазива саосећање. Његове унутрашње борбе не прелазе са платна. Бакоња је ненскусно сељаче кога све око њега збуњује, чија бит остаје недокучена. Али, он кроз сав свој жнвот на платну ие узбуђује до оне мере којом би постиrao солидно глумачко остварење. У једној сцени редитељ је нпак постиrao много. То је финале, кала Бакоња баца новац Јерковићима пред ноге и Јури натраг у манастир. У том финалу редитељ, сниматељ и Миша Марковић показали су шта могу да ураде. Крај фнлма, када нас Бакоња напушта крут и немио, чврсто пригрливши шкрињу са талирима и нестаје иза решетки, делује снаткно и упечатљиво. У глумачким остварењима Ханжековнћев филм обилује снажно оцр-

таним ликовима. Сsмо уз карикатуре негативаца, сељаци нспијени радом, неродицом и зајмовима, не дају довољно снажан контраст. Када се све узме у обзир „Бакоња фра Брне“ остаје врло солидно о* стварење нашег филма, коме је недостајала еl?ономика и занатска вешти* на да постане филм одличних квалитета. Извесна разједињеност као последица неразвијеног филмског нара. тивног стпла и превирање компонената изражавања, умањпли су утисак који „Бакоња" оставља, Ханжековlгћу као редитељу служи на часг избор и рад са глумцима тежња за што фнлмскијим изразом i постављањем атмосфере. Изнесене нејасноће, несмелости I паузе отежале су филм. Као да ниј« имао довољно снаге да спроведе сво је основне идеје и схватања, Ханже ковић је у реализацијн Матавуљево! .романа остао нешто преко пола пу та. Ханжековић би требало да се о проба на лакшем материјалу, да у саврши занат, да научи да зна шт; хоће и стекне снаге да може то i да оствари и ми ћемо нмати ре жисера од вредн лг ™ vm ’ M nf * штено и храбро.

С. Петровић

УСМЕНЕ НОВИНЕ СТУДЕНАТА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА

У суботу, 19 маја, са почетком У 20 ч. Друштвени клуб Београдског универзитета приређује *усмене новине у својим просторијама Балканска 4. Садржај: 1. Савез студената Југославије и везе београдских студената са иностраним студентским организацијама, 2. Три значајна датума из историје српске музике, 3. Неки савремени технички проналасци, 4. Учешће наших и страних клубова на футбалском фестивалу Енглеске, 5. Козерија,

Пети мајски фестивал студената Загребачког свеучилишта

У Загребу Је 5 маЈа почео фестивал студената Загребачког свеучилишта посвећен десетогодишњпци Народног устанка. Прва приредба био Је симфоннски концерт оркестра Лр-. жавног конзерсаторија у Музичком заводу. Културно-уметпички програм изводе чланови културно-уметничког друlитва загребачких студената "И-ва- . оран Ковачић“, коЈи ће дати шест концерата, и студенти Држав-

ног конзерваторија, који ће дати четири концерта. Ове године први пут на Фестивалу учествују студенти из иностранства. У стручном делу овога фестивала читају се радови студената, чланова Друштва за научно уздизање. У тим радовима треба да су обрађене актуелне и оригиналне теме, којима ће се заннтересовати шира јавност. Ректорат Свеучилзшгга одредио је награде за те радове.

„ЉУДИ НАМ НЕРАДО ДОЛАЗЕ"

Рђаву су праксу имала прошлих година наша културно-уметничка друштва. У септембру се још обично ништа не ради; октобар прође у припремама; у новембру почну аудиције, лепе се плакате, агитује се; у децембру се учи за јануар, у јануару полаже испит итд, Ако је фестивал у мају, свом снагом се запне тек тамо негде половином априла... Тако је рлдило и културно-уметничко друштво студената технике за прошлогодишњи фестивал; вежбало се по читави даи, до изнемоглости. Људима су давали шећер да би могли да издрже напор. Победе на фестивалу биле су због тога можда нешто слађе, али Је зато искуство би-

ло горко, Због неположених испита у Јуну већина члаиова понављала је годину. Ректорат вабрањује игранке Морало се учити и људи су одлазнли из друштва. Број чланова спао je на свега 126 љули. Криза није мимоишла ни "Слободана Принципа-Сељу“. Остали су само они "највернији", али je њих било нпак мало да би се могли прихватити озбиљнијег посла. Онда је дошао и ударац који је запретио да ће их сасвим дотући; Ректорат је забранно игранке. Одлука је била на месту. Чега све није било на тим игранкама! правио се неред, упропаштавао намештај, из ходника и слушаоница нестајале су сијалице. Друштво је било онемогућено да врши свој једини посао за који је још имало снаге да организује игранке. Одлазиле су делегације и делегације на преговоре са Ректоратом, али је све било узалуд. „Игранке не можемо дозволнти. Културне приредбе то можете, то дозвољавамо" био је одговор Ректората. У друштву су се помири.ти са судбином. Некажо се животарило. У марту је рад мало живнуо. Хор је приступио увежба-

вању новог програма, драма и фол* клор такође. На летовање he дру* штво ићц' заједнички, тамо ће наставити са радом. У друштву или код "Рибнице®? Управа друштва је створила за идућу годину детаљан план. Предвиђено је шта ће која секција да спрема, одређени су наступи, тачан број чланова за сваку секцију итд. итд. Но, у управи се ипак нечег плаше. Ту скоро организована је анкета која је имала за циљ да испита вољу студената за рад у појединим секцијама факултетских удружења, преко којих he се одвијати делатност Са-

веза студ.ената на ТВШ. Број оних који су изразили жељу да ступе у културно-уметничко друштво "Слободан Принцип-Сел>а“ запањујуће Je мален. 'Људи нам нерадо долазе, број студената жели да се учланн у планинарско и спортско друштво или Народну Сва како, техничар који ради по читав дан, проводећи сате у лабораторијн или над цртаћом таблом, радије ће поћи на излет или на неку вожњу него ли на пробу хора или драме. У друштву траже само рад. Друштво не пружа разоноду. То је чињеница. И стварно са овако ограниченим делокругом рада, без просторија, друштво неће моћи да испуни свој задатак у организовању друштвеног и забавног живота студената. Неправилно је колико и неумесно када се у Ректорату каже; "Ако је студентима до весеља, нека иду у "Рибницу* или ”Домовину“. Здрав друштвени живот, у коме ће студенти наћи задовољство, брига је не само омладинске организаиије већ и школе. "Слободан 'Принцип-Сељо* у тои смислу н захтева помоћ од школских власти. Та помоћ је потребна и она се може дати.

А. Шт.

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ; Бакар (цртеж)