Student

Сећање на Бору Баруха

Пред сликама Боре Баруха застгјемо у радосном усхићењу какво бо гатство израза, какба широка палета, колика ширина осећања! И све је то де«»о сликара који Академију није завршио. Ошкарску, уметничку школу је изучио у животу. У оскудном животу предратног студента, сина спромашне породице. Дело Боре Баруха је, и по количинн и по вредности, велико. Из успомена његових савременика, све. дока Баруховог рада, ова изложба нам ra је приближнла и нашој најмлађој генерацнји сликара и л»убител»а уметности ra чини блиским, као и његовим друговима. А усмена саопштења његових другова нам о њему говоре и оно што слике не моrv да кажу. * Сликар и вајар Стсван Боднаров је заједно са Барухом био у Паризу, када је Барух дошао тамо 1935 године. За сликарство је показивао интересовање још као гимназијалац, прнча Боднаров. Али, стицајем околпости, ношен жељом ла има какво занимање сигурније од сликарства, (јер, не заборавите, није тада било лако бити сликар и живети од уметности код нас у земљи) Бора је завршио Правпи факултет. На моје и«. систирање, као и на иисистирање још неколицине другова, уз помоћ Лсврејске општнне, која му је доделила неку стипендију, дошао је у Париз. Ја сам у Париз дошао неколико месецн раније и помогао му да се смести и среди. Са колико је воље и енергије Бора почео да ради! Да ради и учн. Упоредо је учио француски језик, по. сећпвао галернје и слнкао. Био је ззједно са мпо.м и са Вером Чохаџић, uoja је тала такође била у Паризу, у истом атељеу. Заједно смо ишли на вечерње курсеве. Поред овако вредног рада на пољу слпкарства, Бора је био и политички акгиван. Радио је у Комитету за помоћ Шпанији. Због тога је још у Француској био затваран. Најзад је оданде, због своје политичке активпости, био протеран. У земљи га је очекивао низ тешкоћа. Ту је поново бпо хапшен и 1939 године интерниран у Билеће. Иначе је припадао гру пи младих напредних сликара, групи независних. Са Бором смо много, веома много нзгубили. То је био један од наших највећих сликара у периоду иамеђу два рата, завршио је свг/' '-злаггр.е успомена на Бору Баруха С ■ з п Боднаров.

Радио је са много енергије Био је рођени сликар Револуционар у политици и сликарству И ЈЂубнца Сокић, сликар, има Бо. ру Баруха у најлепшој успомени. Бора је био сликар у правом смислу те речи. Рођени сликар! Ретко вредан и савестан. Скоро никада није престајао да слика. Боје и картоне носио jt увек са собом и сликао где год седне. У парку, док разговара са пријатељима, у ресторану док чека ручак... Пошто је Боднаров отпутовао из Париза, Бора и ја смо за. једно држали атеље. Знао ј«, сав занесен, да сате проводи пред платном, не обраћајући пажњу ни на шта око себе. Други пут 6н, опет, изашао у природу, у околину Париза и оданде се, сав занесеи, али и срећан због успеха, сав у песничком усхићењу, враћао са готовим делом. Кажем вам рођени сликар! Па и поред тога што је тако много радио, стизао је да свршава и друге послове, био је политички веома активаи. Додуше, о његовој политичкој активности, мало нам је говорио. Али, ономад на отварању изложбе, каже један друг, који се тада, као поли. тички радник, налазио у Француској: ”Нико од нас није ни слутио колико Бора много слика. Он је био толико много заузет партиским радом. Није било задатка, који није могао да изврши“. А не треба да заборавите ни то, да је ово, што је на изложби изложено, тек, ваљда, трећина његових радова. Много тога је вагубљено, нешто је остало у Француској, нешто је и код нас у земљи... Изгубили смо много са Бором. Он, Јурица Рибар, Шупут били су сликари, за које се, без резерве, може рећи, да би данас много дали. То су били велики сликари, завршила је Љубица Сокић. * Мајсгор сликар Ђорђе АндрејевићКун се такође сећа Баруха као изванредно вредног сликара. Али, не само вредног! Неко може бити и веома вредан, па да, истовремено, квалитет његовог рада не буде на висини. Бора је био и добар сликар. И то сликар, који је своје сликарско дело посматрао као део своје револуционарне борбе. Сећам

се, када сам отишао у Париз, на путу за Шпанију, вндео сам се са н>им. Тада је у једном разговору исказао једну дивну мисао. Ја сада нисам у сташу да тачно поновим његове речи: „Сматрам, да је моје сликарство говорио је Бора исто као и мој политички рад, део револуционарне борбе, Не може се жнвети под фа* шизмом. Под фашизмом се не може слободно мнслити. Под фашизмом се не може ни уметнички стварати!“ Бо рино сликарство је било пуно траже. ња. Али сама тема ra је одвела на пут реализма. На његовим сликама има свих контраста, којима обилуЈе париски живот. Сликао је париску сиротињу, бескућнике, лумшенпролетаријат. А, с друге стране, на његоB'HM сликама се могу наћи и париски грађани. Инспирисан борбом шпанског народа, почео је и једну велуку композицију са том темом. Остала је недовршена. Његова жена ју је, после немачке окупације Београда, била склонила, као и већину његових радова и до данас та слика није поново пронађена. Ова изложба није потпунн приказ Бориног сликарства. Тек када његово дело једном буде у целини прикупљено (а то he бити веома тешко, јер су му слике расуте по Француској, па, чак, и ван Европе) и проучено, добићемо целовит лик овог сликара. ■Лг То је само неколико фрагмената о лику Боре Баруха. А о његовим у. метничким погледима најбоље говоре сама његова остварења. К,

Безименој

У воску ceehe лик утиснут безимене. Што ми се јави и што ме сети на лубав присну један очију осмех плави? Извези, ветре, вез ми снежни на окну белом, да ме ceha на опроштајни спомен нежни, на очи њене ко проле Не. И кад из мене никне трава у позлаКењу суниа плалшом, ocrahe бисер с амо за мном њеног невиног ока плава. Ти си ми говор пролећних киша, росна ко срна у свануће; љубави давна од свих тиша, музико тиха, песмо, гануће f

ВЛАДЕТА ВУКОВИЋ

Сламни шешир Сцена иѕ комедије „Сламни шешир”

Прва пргмијера Београдског драм, ског позорпшта у овој сезони „Сламни шешир“ од Лабиша и Марк Ми* шела, требало је да Иам донесе нешто ново, да разбије оквире на које је наша публнка кавикла и да јој да са сцене ведар смех не користећи се шаблонима. Задатак врло интересантан, а у случају успеха мала револуција на сцени. Један ко. лектив са мало сценског искуства, а са много добре воље прихватио је да реШи овако озбиљан проблем. Начин на који је овај проблем добио решење изазвао је дискусије. У штампи се јавнло неколико позитивних оцена и не мислимо да понављамо оно што су они нагласили као позитнвно. Хоћемо да говоримо као гледаоци -крји су из позоришта изашли без утисха да су видели комедију префнњеног галског хуморз и ведрог смеха којим се карактерише Лабиш. Ова комелија нема неке особите вредноли: кољ богатог господина Фадинара појео је сламни шешир једне госпође и он треба да јој ra пакнади, на тој основи Лабиш гради своју комедију. Читава три сата пролазе у тражељу шешира, испуњена гротескним сценама, од којих су неке врло успеле и бмле би још успелпl% да нису форсиране више пута. Разговор са глувим старцем има успелих тренутака, али кад он траје дуго и кад се ређа вии за вицем, често и усиљено, анда то престаје да буде "дијалог који као вар. пица пршти са сцене*, те се добије утислк ла аутор инсистира на овоме, јер се њему самом учинило духовито и труди се да тај комичан сфекат траје дуже. Режија је ову комедију тако преправпла да су све сцене, сем прве и послелњс (која је накнадно накалемљена) сан главног јунака. То је свдкако оправдано јер се такве глу. nociii могу дешавати само у сну. Гротескни ефекти јављају се јурњавом, скакањем, штуцањем пијаног

човека. а свакој госпи на сцени дигла се no неколико пута кринолнна, сваки пут циљајући на нов комичан ефекат показујући рубље XIX века. Дозволите да запитамо да ли ови ефекти припадају галској тананој духовитости? Пропраћене музиком без смисла и везе, сцене се ређају једна за другом и гледалац их и нехотиие пореди са ..променадама” сва. това. Видсли смо много јурњаве, гуж. ве, скакања, чак и циркуских атракција, насмејали се неколиким духовито изведеним сценама, али целовит утисак комедије остао је негативан. Паскаљевић је дао улогу без осећања мере, бсз стварног смисла за комику- његове гесте су више него карикатуре, тако да на часове делује као аматер који се труди да изгледа што гротескније и да не посустане за сва три сата. Реализацијс Бранка Јовановића и

Раде Марковића заслужују да се о љима посебно говори. То су одлич. но остварени гестови и интонације гласа. Увек ће се онај ко их је ви* део у "Сламком шеширу* пре сетити оне гесте Марковића када покрива ноге пешкиром или Јовановићева "Боже, како ми је врућина!* него све ларме и скакања које је направио протагонист; јер они су донели своје улоге тако ненаметљиво комично, без инсистирања да скрену сву пажњу на себе, а то је учинило њихове реализације незаборавнима. Београдско драмско позориште дало је овом премијером покушај пробнјања досадашњих граница и ослобађања шаблона. У данашњој ситуацији, кад се корача утрвеним стазама класике тај се корак може радосно поздравити, али смелост овога подухвата повукла је као последицу многе недостатке.

В. Боровац

ЦРНЦИ СТВАРАЈУ ФИЛМОВЕ СА ЦРНЦИМА

Са многим филмским продукцијама Африке тесно је везано име Цемса Остбаха, црнца из Нигерије, који сада у земљама Европе стиче искуства о продукцији документарних филмова под окриљем међународне организације „Унеско“. Недавно је у селу Анум, једном од заосталих крајева Африке, близу Акра на Златној Обали, Осбах снимио филм „Добри самарићанин*. Када је са својом групом стигао у Анум, захтевао је од месног учитеља да ra претстави поглавици. Уствари цоглавица је већ био обавештен о његовом лоласку, али је то све било незванично. Најзад, на великој свечаности и на традиционалан начин, овај филмски режисер је био претстављен поглавици који је на крају свечаности попио чашу џина, што је по обичају значило „обавештавање мртвих* о плану снимања. Сви су мештани желели да глуме у филму али су одабрани само они који су одговарали. Награда је била пет шилинга за изгубљено време на дан. Остали статистн глумили су бесплатно. Првог дан окупило се било цбло село око камере. Huje се могло ништа радити, од гомиле. Да би избегли ову гужву сниматељи су се решили на један трик снимање без филмске траке. Најзад, када је радозналост ирнаца била задовољена, многи су напустили место снимања. Сада је било лакше. Режисер Остбах je био несбично ??дозољан сс глумцима. Када би им рекао какво лиие, какав покрет да учине, они су то чинили невероватно успешно. Да би им објаснио појединс покретс говорио је у пароболи, онако како је њима ближе. Например да би глум&и пр .тставио опрезност, режисер 6и му рекао да сс понаша као корњача ксја избегава опасност. Глумац би одмах разумео н ступао врло тихо, баш као корњача која се плаши да не озледи земљу где ступа. Овај црнац се нада да he убудуће успети да снима врло добре и успеле филмове са ирнцима као глааним глумцима.

Последњи дан

Филм је v својој краткој али богатој историји пружио многе могућ ности младим ствараоцима да се игласе у време када је филмска нарација тек настајала, када су се изражајне могућности које користи филм тек формирале, из године у годину, из филма у филм. Данас се углавном добија утисак да је филмско / стваралаштво дозрело до извесног стадија. Закључак већ неколико узпстопних филмских фестивала јесте да на по.љу филмског новаторства, парочито у форми, није учињен нарочит напредак; данас је оригинал '•ост у филмском изразу ограничена, можда то звучи иронично, богатством онога што је всћ на том пољу постигнуто. Наш домаћи филм, који је стицајем околности имао судбину да се са искуством од свсга неколико година ухвати у коштац са ипдустријама и уметностима иза којих су већ стајале децснијс, морао је природним тоном свога развитка да користи и усваја постнгнута искуства. Погзчићев "Последњи дан“ је филм у коме је то културно наслеђе најрадикалније искиришћсно. "Последњи лан“ је прича о последњем подухвату једног окорслог злочинца гестаповца и шпијуна. Сиенариста Давичо је трагом којн за собом оставља шпијун осветлно, с једне стране, све прикривене непријатеље у нашој земљи који су на овај или онај начнн били повезани са њим и, са друге стране, спремност органа Управе државнс безбедности да им стану на пут. Као шпијунској причн њој недостајс једна компонента која би је учинн.п интересантнијом. Све је, такорећн, од самог почетка јасно и једноставно, У почетном кадру филма, када се шпијун искрцава из моторног чамца, био је и крај. Шпијун је дошао, просто речено, зато да га ухвате, доста симболично, на отприлике истом месту. Слобода којом се он »pehc и подвизи из којих редовно излази као победник не појачавају интензитет радње и огорчсње гледаоца у оној мери као што је то сценариста замислио. Ту је до извесне мере грешка режије која је кроз цео филм описивала догађаје нс упуштајући се довољно у њихову позадину. Филм који не изражава мноro психолошког и индиректног сликама и чија је садржина скоро сасвим у акцији, обраћа се, што је врло вероватно и била идеја његовог аутооа, најширој гледалачкој публици, без намере да открије нешто досад непознато или утврди неку непризнату истину. Зато филм не узбуђује довољио.

Обичај је не само крл.иас, али и код нас, да се сценарно : за времс снимања често мења, допуњује и крати; зато је прмлично тешко утврдити до кага је кривица за оно неколико конаиз који висе из ткања овог нашег занатски можда најбоље истканог филма. Ова се примедба односи на епизоде које нису завршене, а које се по начину како их је режисер поставио у филму ипак намећу. Госпођа Беседкик, капетан УДБ-е, саботер и машиниста рудннка, као и радиителеграфнста са торња. некако су нестали из тока догађаја сувише приметно. Ерло уједначен по глумачким остварсњил!а, што је у прпом реду заслуга режисера Погачића који је знао како да искористи таленте наших одличних глумаца Булића, Upнобори, Ристановића и остзлпх. ”Последшем дану” смета претерано корпшћење шумова. Тонска трака по који пут постаје потпуно нечнтка, ми ие можемо да разумемо шта roворе глумци, јер их пропратни шумови заглушују; или, као у секвенци Вилијевог бежања кроз напуштено окно, добијамо логрешан утисак да је окно пуно празних л. мен.их буради толико се на?;еће бука његовог ходања по мраку. Снимајући сзој други .фклм по мало појгдностзвл-ском лрамзтнчком сценарнју Оскара Лзвича, Погачић је показао довољко зрелости и напретка у свом ствапалачком поступку, али недовољно оригиналност. Ми који смо ззжелелш« да всћ једном викнемо ”ура“ нашем првом фплмском ремекделЈ', мораћемо да причекамо, али сада' већ не много. У то нас уверава овај филм.

Ст. Петровић

Уметност у свету

Виљем Саројан, један од млађм америчких писаца који с-.- v послел н>е време преводи и код кас, недап но је штампао свој трећи роман. То је одломак из живота јелког од типично његових јунака, Лерменина из Калифорније, који од момка постаје чувени филмски глумац и разведени муж. * Пјер Брасер и Моник \prvp играју у филму „Прљаве руке"', г-ђсиог n’o истоименој драми Жзн П-л Сзртра. Тема филма је унутрпг ;: ;> у покрету отпора једне гр? •• 'гвропске земље за време немачке скупације .