Student

sa studentskih galerija

ДВА ИСПИТА И ЈЕДНА ПРЕМИЈЕРА

„Лвлија", „љубовници" и „Каролина Ријечка” Раша Плаовић се оградио са двакаест речи од тога да ж Авлију“ неко схвата озбиљно, то су по њему само: сцена за испитку претставу студената Академије за позоришну уметност у два дела. Свако се лице У току та два сата мора исповедити, посвађаји, мирити или уопште било чиме имати своЈу кулминациону тачку. Ликови су разни: познати мање из живота, а више из „литературе": зла газдарица, Још гора удовица, и кћи болесна и кћи монденка. и келнер фразер и свесни радник, и џезбакдиста-студент и „Мики“ циркусант, шићарџиЈа-сељак и његов син на школама, и обућар-пи Јаница и жена коЈу туче. Све су то шпирнати ликови створени по шемама прве апроксимације животу, коЈе су постале Још папирнатиЈе кроз тривиЈални Једнодимензионални диЈалог, у коме Је све тако „реалистички" да кад неко проговори прве две-три речи, човек зна шта Ке та личност реКи на краЈу баладе. И тако су студенти имали да на негативан начин докажу шта умеЈу, заправо тиме колико су у стању да се изнесу са тим ликовима. У том су Још наЈвише успели: Бранко ЈериниК, Петар БаниКевиК, Павле МинчиК, Момчило ЖивотиК и БоривоЈе ГвоздиК. ★ „Љубовници су на класи Јоже РутиКа и Бранка Плеше постављени сасвим у Једноставним режиским оквирима. Без веКе интервенције мизансценских гегова, који приличе ренесансној комедиЈи, постављени тако да у тим Једноставним оквирима може да се испољи сваки глумац-дипломац као појединац са своЈим личним глумачким вредностима. Читава претстава говори да Је Један педагошки посао окончан, тако да су пред нама глумци који су научили шта Је природно сценско кретање, шта сцекски говор, шта стварање лика. Док су сви у ансамблу имали веК на нашим сценама узоре чиЈе се благотворно дејство осеКа и то сасвим оправдано као веК створено сцекско искуство код другога, али никад тако да Је имитација, Милан НешиК Је створио Једног интересантног, свог Пождера, на моменте преко мере гротескног, чак и у оквиру таквог ренесансног стила. ★ Са Каролином БелиниК, Оливера МарковиК Је коначно стала у ред наших најбољих глумаца. Показала Је пуно осе Кање за стил коЈи намеКе Жерве сво Јом „приватном-нехероЈском вариЈациЈом" на жене, легекдарне спаситељке града, коЈе у глумачком облику код Оливере МарковиК постаЈе водвиљизациЈа, али само као средство којим она то нехероЈско време травестира, и то тако да то није комичарска тежња са ефектима, веК органски излив Једне личности, која све што чини, чини озбиљно, не знајуКи да Је смешна. Сваким своЈим гестом, она тумачи писца, тумачи своЈ лик не ораторски наметљиво, веК уметнички одмерено. Оливера МарковиК у истом фаху са Миром Ступицом шкртиЈе бира средства и боји карактер са мање боја чува их и економише њима, без реминисценција на остале, њене прошле улоге. Можда то и Јесте коришКење извесних тековина Мире Ступице у елементима (њеним специфичним узвицима, цикутању и разиграности, приоритет Је њен), и Мира Је можда боља у детаљу, продорниЈа и можда Јаче зрачи унутрашњом емотивношКу, али Оливера МарковиК успева да дође до оне племените жртве коЈом се не користи све што се уме и што се има, ни сва палета гестова, варијациЈе смеха и гласа, ке експлоатише ни лепота ни шарм, и тиме постиже високи степен трансформациЈе.

Јован ЋИРИЛОВ

Žan Pol Sartr: Među zupčanicima POSLE ZAVRŠENOG SCENARIJA

O onome što stvore vellki i slavni teško je pisatl. A Sartr je od tlh. Ne koristim se time kao spasonosnom formulom. Sa porastom značaja raste imunltet od grešaka. Nekada 1 do neprikosnovenostl. I čitaoci su dužni da traže naročito značaje 1 smisao u inače običnim 1 ispod toga, stvarima. I ne samo da traže. Da nađu. A ako ne nađu ili nađu nešto što nije to, đa radije sumnjaju u svoje mogućnosti nego ne ki nedostatak vellkog. Ne kažem: uvek. Ni: ponekada. Mislim: često. Ne sudim o tome. Veliki pisci, svakako, zaslužuju puno obzira i pažnje. Scenario Ш roman 111: Jedno i drugo Рте svega, to je traktat o геvoluciji. Rasprava umetnički (vrlo dobrim) sredstvima. Isključivo realistička faktura, iz gleda, uslovljena je potrebama filma. Predmet radnje revolucija. Mesto radnje Možda Rumunija, lli neka od južnoameričkih država? Ш od svuda ponešto. Moglo bi se činitl mnogo pretpostavki. Ali to nije važno. Ta neodređenost je sasvlm namerna ... Svaka sličnost je ... itd. Zašto? Vreme ne menja otsustvo hronološkog beleženja. Rađi se o nameri da se određenl teoretsko ideološki probleml umetnički transponuju na filmu. Najvažnijl Da li je moguća revolucija u maloj, nerazvijenoj zemlji, sa neprijateljski raspoloženom kapitalistlčkom silom u susedstvu koja preti ratom. Ko ustvari vodi revoluciju. Mogućnosti za potpuno ostvarenje llćnostl. Nasilje 1 humanlzam u revolucijl. To su problemi. Najkrujpniji. Razume se vrlo, vrlo uprošćeni. Sartr Ima rešenja za njih. Reklo bi se pre nego što to pokaže razvoj događaja. Cak: vrlo je isključlv u rešenjima. Radnja 1 ličnosti funkcionalni su u tom smislu što treba da eksperimentalno dokažu isprav nost teoretsko filozofskog rezonovanja. Opšte poznate, a naročito Ce sto đoživljavane stvari, svakako, ne olakšavaju posao umetnlku. Banalnost nije Jedina opasnost. A kada se radl o socijalnoj problematici, patetika i demagogija mogu biti čak i potsvesno, nešto kao stvar nasleđa. Staro 1 poznato na nov načln reći, ne da se samo kaže, već da se o tome kaže nešto svoje, traže rasnog pisca umetnika.

Sartrova sredstva Pri prvom čitanju: neođoljiv utisak plastifcnosti. Naročito ka da se radi o pretstavi činjeničnog stanja i žlvotnih prilika. Apstrahovanje se ne vrši gradacljom. Stlllzacija atmosfere je neprimetna. Prosto pričanje onog što se vldi. Svaki detalj je važan. Ustvari, detalji su najvažniji. Skoro jedina sredstva. Formalnl elementi: kompozicija scenarija i rečenice iz gleđa jedino moguća. Uslov Ijena temperaturom atmosfere. I kada Sartr govori o bedi, on da je studen rađničkog stana fizički osetna. Redovi gladnih dugi su kao njihovo očajanje. Brutalni silnici, svakl na svoj način, jednaki su. Krupne stva ri i duboke impreslje saopštenl običnim, sasvim običnim sredstvima. To Је skoro manir dela. Metafore i poređenja neadekvatni su za eksplozlvnu situaciju o kojoj plše. Pa, ipak, bez fraza koje ponesu da bi se palo zbog praznlne. Covek iz života o kome plše. Sa otpbrnošću koju stvara. Ono što je moglo da se učini (s obzirom na filozofsko teoretska shvatanja) Sartr je učinio. Kao umet nik. To nije tvrđnja o besprekornosti dela. Naprotlv, Mislim, da su nedostacl Cak 1 na estetsko llterarnom planu posleđica nekih filozofskih shvatanja Sartra-teoretičara. A teorije (u detaljlma ill u celini) pogrešne, ipak, mogu da budu uverljivije (za teoretske spekulacije treba više vremeaa) nego umetnički lik u istoj relaciji prema istini. Zivotne situaclije čiste se od strane materije makar koliko ona blla odličan surogat. Pri prelazu iz konstrukcije u žlvot vrši se nužna deformaclja, i same konstrukcije. Zato treba pratitl kođ ličnosti i (prema mogućnosti) upoređiti ritam koraka, sa bilom života. Ličnostl Ima nečeg što se kao fluid provlači u pslhologiji većine ličnosti, komplikujući ih. Najblaže. I postupke čini neoblčnim možđa je to ono što je sa strane. Postupak Darijev na suđu. Pobuna protiv strahovlade Agerine praktično znači odgovor na pitanja koja on po stavlja na sudu. Zašto ih postavlja? Zar ne izgleda isuviše (dok pobuna još traje) imati tako mnogo obzlra prema konvencionalnoj pravničkoj praksl. Nešto u atmosferi oseti se. Teško Је dokazati. Umetnlčko delo nlje fizičko Jedinjenje. Svođenje do nedeljivosti je ne

moguće. Nešto od te čudne i čini se (nenormalne) pslhologije ne može se ilustrovati postupkom iz tog i tog dana. Žan Agera Vođa revolucje. Revolucija ga smatra tiraninom. Sartr dru gačije misll. U čitavom delu on pledira za taj, suprotni sud. Zapravo: Agera je j e d i n i do kraja svestan potreba i mogućnosti revolucije. I on je svestan svoje nadmoćnosti. Tako se i ponaša. Prema svima. Međutim, ono što je takođe važno: Zan treba da reši problem revolucija i njene okolnostl oslromašuju i onemogućuju slo bođno samoostvarenje indivldue. Nasilje makar i većine i u njeno ime, da li ima smisla? Da bi ostao dosledan revoluciji spalio je petnaest sela. In temirao je hlljade i nije nacio nalizovao inđustriju petroleja. Cuvao ie revoluclju od revolucije jer »pučina je jeđna stoka grdna«. I samo Agera . . . »Jesam ja šef, da li ne«? Shvata nužnosti i očajan je zbog njih. Treba inđustrijallzovati poljoprivređu, makar bez saglasnosti. Protiv svih, protiv života seljaka. I ne dozvoliti Konsti-

tuantu. Ona će upropastltl revoluciju. To Agera zna. Cak neće ni da objašnjava. Jedini l bogom danl tumač potrebi revolucije. Objašnjenja o indu strijalizaciji poljoprivređe nisu nekako nova. Culi smo ih. Cesto smo ih slušali. Ozbiljan, čak suđbonosan mo menat pretnja strane sile ratom, ako se nacionalizuje inđustrija, petroleja treba đa objasni (i ne samo to) Agerino tlranstvo. Da li može? Beskraj no revoiucija ne može čekati. Nedostaju joj osnove. A 1 u

slučaju rata među stranim s!lama:šta ako pobedi ona koja ugrožava revoluciju. Eto problema. Ima 11 Izlaza. Ali Agera ne đozvoljava ni sumnju. On zna šta može. I ne pođnosi računa »beđnim idiotima« na suđu. Sem Helene. Iz lirskih motiva. Ili možda za to što je Sartru trebalo da dokaže svoju tezu o mogućnosti revolucije. Bolje o beznadežnosti. To je sve viđljlvo na liku Agere. Vi še nego ijeđna druga (sem mož da Lisjena) ličnost Agere je 11 terarna konstrukcija. On ne bi stigao ni đo početka revolucije. Lisjen Utopista Je bilo. Među njlma 1 vellklh revolucionara, a Ulsjen je ipak nemoguć. Zbog osnova sa kojih napada postojeće. Zaključcl takvl kakvi su njegovi, sa njegove osnove, apsurđnl su (stav prema Bengi ipak je veoma uverljiv). Uz žlvotnu opasnost oteti pušku üblci 1 neunlštltl ga? U koju svrhu piše članak protiv Agere? Zar to nlje poziv na pobunu? Sta onđa ostaje od njegovih sterilnih ruku. On je prlhvatljiv samo I isključivo kao antiteza Zanu. Hclena i Suzana Izvesna zajednička karakteristika čini se, zahteva da se o njima zajđnički piše. I jedna 1 druga značajni su revoluclonari. Istovremeno sve nji-

hove postupke ođređuje ptipadnost ženskoj »slabijoj« strani. I stepen njlhove revolucionarnosti u sasvim je određenoj srazmeri prema Ijubavnim odnosima i njihovom razvoju. U njlhovom liku možđa je najvidnija francuska etika i ukus. Ono što plenl pri čitanju romana, što nemoguće scene 1 ijude čini životno uverljivim, svakako je pre, ili sasvim, zasluga visokih vrlo visokih umetničkih dometa Sartra književnika. I tome treba odati l ovog puta priznanje.

VASILIJE IVANOVIĆ

CIRILOV: ILUSTRACIJA ZA SARTROV SCENARIO

UMETNOST IZ UMETNOSTI

Mislim da je najzđraviji način izbegavanja svih akađemizama, crpljenje inspiracija, koliko je to svakome dozvoljeno, iz života, a samo tehničkih sredstava iz ranije umetnosti. Na ovo moje tvrđenje može mi se odgovoritl: »pa zar veliki Picasso nije stalno tražio inspiraciju u dellma ranljih cpoha, pa je ipak od toga napravio svoj sopstven stvaralački svet? Slučaj Picasso-a je interesantan. On Je vellklm delom, i to od samih svojih početaka inspirisao najrazličitijim epohama i umetnicima On je, baš suprotno onome što ja tvrdim, uzeo kao osnovu rada da se umetnost ne crpi iz života već iz umetnosti. Njegov osnovni trik, ako se može upotreblti takva reč u odnosu na Jednog toliko velikog umetnika, bio je to, da je uzimao pojedine likovne epohe i dao im, u širokoj i duhovitoj imitaciji. neka moderna obeležja, u pogledu površinskog izgleda slikanog, deformiranja slikanog, i čudnog karaktera slikanog. Stvaralac kao što je Picasso, sa ogromnom spretnošću razabrao je baš ono što je u početku ovoga veka izniklo kao novi kriterij u umet uosti. i koristeći te nove pojmove, imajući čak i veliki udeo u samom rađanju tih novih kriterija u umetnosti, i koristeći te nove pojmove, imajući Cak i veliki udeo u samom гаdanju tih novih kriterija on ili je stalno aplicirao. Kod samog Picasso-a se ne može govoriti o nekom akademizmu, pošto je i on crpeći inspiraciju iz dela drugih umetnlka, samim svojim rukopisom dodao jedan novi grafizam. On

Је dodao akademskom šablonu rukopis Picasso-a, arabesku njegovog poteza. Međutim kađ uporedite s takvom vrstom krcatora jednog umetnika, kao što je Sutin (Sontine), vidite kakva je ogromna razlika između ta dva suprotna slu-

Саја. Picasso, vešt, pametan vlrtuoz, a Sutin, vezan sa svim žilama za autentičnl doživljaj, vezan skoro isključivo za žlvot. Neću nikome da nametnem svoj sud o dvema lako različitim ličnostima i metođama, ali razume se da se istina po mom mišljenju nalazi kod onoga, koji mučno ide putem otkrivanja jedne sasvim jcdnostavne, sas Vim skromne ali hiljadu puta istinitije stranlce istorije umetnosti, nego što to može da Cini i najgenijalniji žongier. No vratimo se sa tipičnog slučaja Picasso-a na ono o Ccmu sam maiopr« govorio, naime na crpljenje inspiracije iz života, ili uz ume» ničkih dela. Videli smo da se naprimer Picasso inspiriše iz raznih ranijih tvorevina, a veliki broj mladih umetnika se zatim Inspirišu Picasso-om. Sta sad hiva? Veza stvaraoca sa životom još je labavija, rađi se o imitaciji inspirisanog dela iz života. Može i u takvim slučajevima biti vrlo talentovanih umetnika čija likovna mašta iako i bogato funkcionišc, no uopšte iskustvo u pogiedu razvoja umctnosti pokazujc nam da se đekadencija Jedne umetnosti baš pojavljuje kao posiedica isključivog crpljenja umetnikovih inspiracija iz гаnijih tekovina. Takav procs vodi ka hladnoći, mrtvilu i virtuoznosti. Izvesna vrsta udaljavanja života pojavljuju se

-1 - — ч BRANA PAVLOVIC: MOTIV IZ PRIZRENA

4

| PRO et CONTKm ј

sđuden^