Student

SUSRE T I

MRŽNjE I NOV NARAŠTAJ

Klupa za meditaciju Ovo što ću naplsati trebalo bi da buđe vrlo subjektivno. Jer, sve sam # to smislio dok sam ležao na klupi u perionici gde mi nije bilo baš najtoplije. Kada sam se jedne večeri vratio nešto kasnije, vrata od sobe u kojoj sam spavao sa Mahom Cejloncem i Pramodom, profesorom matematike iz Indi.ie primetio sam đa su vrata zaključana i ključ ođnet, Pošto sam se uverio da posredi nije kriminalni roman. videvši da moj aziski prijatelji kao obično spavaju iza dobro zatvorenih i zamagljenih prozora dok sijalica još gori (jer su đo malopre razgovarali o evropskim ženama i njihovoj čudesnoj lakoći u koju još nisu uspeli da se uvere) otišao sam u perionicu razmišlja.tući o tome ko je mogao da me zaduži ovako tvrdom i hladnom žalom. Sve su se sumnje svodile na malog austrijanca Arna, mladića nevinog izgleda u tirolskim pantalonicama. Na diskusijama obično filozof (onaj ćutljivi) večito bi se trudio. kađa bi se povela reč o Jugoslaviji, da je nekako osakati. Na moje predavanje o našem folkloru upali su, kroz niegovu reč u diskusiji, naši šverceri u najlon, perlon itd. (tada me je zadužio saopštenjem da se za automate za čokoladu u staroj Vindoboni mogu übaciti umesto dva šilinga naših pet dinara vidi se da je brižljivo proučavao ishranu naših turista). Ipak, perlon i petodinarci nisu obično neki jači argumenti I malog Arna koji. da budemo pravedni. nema ništa protiv Jugoslavije iz ideoloških, već veoma beznačainih, ličnih kao njegove kožne hlačice razloga, prisutni nisu uzeli u obzir. Posle je bio još otužnije Ijubazan prema meni. To su za mene bili nepobitni dokazi da mi je rečeni mladić zaključao vrata. Pošto on inače nije imao ništa protiv mene, bilo je jasno da na neugodnoj klupi ležim samo fcao Jugosloven. Nije ni čudo, onđa, što sam počeo da razmišljam o ovakvim temama. Hteo sam da zaspim. Igranje asocijacija koje obično urodi snom, nije uspelo. Auto... saobračaiac... garaža... svetlo... luster... i već sam bio došao do Dalaj-lamine leve nanule. a bio sam još buđan. Čovek ili numera Mislio sam prvo o tome kako nas đočekuju u inostranstvu. Uviđam, međutim, da sam ovde dužan i objašnjenje. Naime, na pomenutoj sam klupi spavao ! edne avgustovske noći godine 1955 u severnom delu Sarske oblasti o kojoj ste noslednje vreme toliko slušali. Organizacija američkih kvekera okupila je tu dvadeset i šest mladića i devojaka iz devetnaest zemalia koji su raspravljali o regionalizmu i jedinstvu. Mnogi od njih su bas krivi što sam ja počeo da razmišljam o tome kako se prema nama odnose. Dok su počntku os*nli izmedu seb a r?7 rt ovaraU kao običan, privatan mlad svet. oko mene ie uvek bilo nekoliko njih koji su me ргеvrtali kao mali statistički godišnjak. Hteli tačan broj Ijudi pod oružjem. gođišnji buđžet. broj seljaka van zađruga l tako dalje. Kad bih ja uzvratio sličnim pitanjix ma o zemlji mog sagovornika, većina nije znala đa ođgovori, ali je to smatrala sasvim prirođnim i gleđala me začuđeno. Razlog mi se otkrio kroz usta jednog Nemca koga sam upoznao van seminara: Ja nisam funkcioner nekakve organizacije, rekao je on. Kad je čuo da to nisam ni ja. obečao je da će razmišljati o novoj vrsti nacionalnog fanatizma koji se gaji kod nas. To su bili oni što su nešto znali. Ali ima i'onih koji. kao mladi Danac, student veterine (jer u Danskoj. statistike kažu, ima na čoveka po tri svinje) nisu ni ču!li nišia ili, §to je još gore, čuli su nešto vrlo čuđno. kao đa kod nas većina Ijuđi nosi uniforme, da ne smemo da mrdnemo iz zemlje i da postojl slobodna Ijubav! Ali, kako gođ se okrene, Đurđevka lz Skoplja i ja nismo bili obiĆni Ijudi. Snebivali su se svi da s nama vode sitan razgovor __ i to najćešće đobronamerno; smatrali su đa ćovek koji građi budućnost, nema. zbog svoje misije. vremena i razumevanja za obićne zemaljske sitnice. Kađa smo. posle većeri bili na igranclu đrvenoj švapskoj kafanici. pokazalo se đa l ml umemo da se izmotavamo. Pa ipak. jedan nordiski mozak (te većeri. đoduše, pat-alisan sa jedno pola litra piva; je uop'l §te. čak i kađa ga Ima osam otsto kao u pivu koje stno tađa trošili, veliki dušmanin nordiskih velikih i malih mozgova) čuđno je protumaćio Cinjenicu što sam od osmoprocentnog piva ostao trezan: on je (sutradan. naravno) mislio da se ml u nekim specijalnim školama navikavamo otpornosti prema piću đa se ne bismo Izlajall. a da bismo ćull druge kako laju. Od njegovog lajanja te većerl nisam, u svakom slućaju, imao nikakve vajde.

Redakciski starac Mislio sam da počnem .ieđnim čičom, francuskim carinikom na sarsko.i granici (Sar i Francuska su u carinskoj uniji i. carinsku službu na svim carinskim granicama vrše Francuzi), Covekom koji živi među stranćima i ovima izgleda kao simbol francuske eksploatacije Sara. Zahvaljujući pređusretljivosti, beogradskog »Putnika«, kome na ovom mestu toplo za to zahvaljujem, u Sar sam ušao kroz jeđan buđžak kroz koji niko živ ko putuje s malo veće đaljine ' ne ulazi jer tu samo »bumelcug« (srpski: »Cira«) Radi. Morao sam na maloj stanici da iziđem i čile je, dok je na brzinu gledao malo stvari koje su Nemci i Sarlanđani iz toga kraja imali, moj kofer kao poslasticu ostavio za kraj. Na reč »Jugoslav« nije davao znake razumevanja, ali »Serb« је priredilo pravo oduševljenje. Držao me je za ruku i govorio kako smo mi stari prijateIji. Klimo sam glavom pa sam ga pitao hoće li da pogleda kofer, »Quelle valise!« viknuo je. udario kofer nogom. izvinio mi se, pa ga nežno zatvorio Bumelzug je uveliko plakao, a ja šam bio u carinarnici. Ali, mome čiki bilo je naročito stalo da 'đozna da li smo mi još prijatelji. Voz je, viknuo je on, imao da čeka. Sftrski železničari (a oni su. kako je referendum pokazao, Nemci) nisu mogli da shvate kako to voz može đa kasni da bi se Francuz i Srbin držali za ruku dok je prvi govorio brzo i mnogo a drugi ođgovarao mucavo, na francuskoj ćirilici, Cesto se oni koji nemaju o čemu da pišu izvlače takozvanim »redakciskim starcem«, čika-Zikom ili Lazom kojl nastupa u svim reportažama, puši jeftine cigarete, ima brkove, kašljuca i promuklim glasom govori; eto, ova omlađina, podmlađih se i ja pored nje. Msje Neznam mu ime nije bio redakciski starac on je bio punačak čičica bez brkova koji živi među Ijuđima koji ga ne vole i brine se da li su mu Srbi prijateljj, Zbog toga je jedan bumelcug u Saru zakasnio ko zna posle koliko vremena. Dva razgovora o Česima Već se na ovom mestu kolebam da li đa pređem na jednu drugu temu Moju odluku utvrđila su dva razgovora oba o Cesima. Karl, doktorand iz Graca, pozdravio m' 1 je odmah sa »den đobri« ili tako nešto.

Cuo sam đa je izbeglica iz Cehoslovačke. Kasnije sam cd njega doznao da je pesnik i stručnjak za Tomasa Eliota. Međutim, ovde su važni jedan njegov izraz i jedan razgovor koji smo vodiT u kupatilu đok sam se ja brijao, a on ргао u lavabou svoje ogromne noge. Taj čuveni izraz ovai lirski pesnik napravio je kada je Dr. Braun, jedan og lidera sarske Socijaldemokratske partije koja nije filijala nemačke socijalistiČke stranke, a nije ni zajedno s đebelim Hofmanom bila na vlasti, kada je ovaj. koji se s Hofmanom slaže utoliko što.je za Statut i prijateljstvo s Francuskom, objašnjavao zašto je za internacionalizaciju i odvajanje od NemaČke svog rodnog kraja. Doktor Braun je bivši advokat i suviše se prenemagao, ali naša nemački govoreči grupa (Nemci i Austrijanci) smatrala ga je ogromnim izdajnikom i grdno se komešala. Njima se priključio i Italijan (žica!)—f nastalo je, za ovaj učtivi skup neuobičajeno, ometanje starog gospodina. Karl se bio ozbezumio izbacivao je glasne primedbe, a kađa je g. Braun na svoju nesreću otkrio da je za vreme rata bio u Engleskoj u emigraciji, počeo je da lupa i pesnicama i da još užagranije gleđa govornika. Utisak je bio krajnje neprijatan. U kupatilu mi je pak pričao kako smo mi Sloveni simpatični i da se svi smejemo na isti način. I onda je, јег su tađa na seminaru pomirljivost i svetsko bratstvo bili u modi, dodao đa čak ni Cehu-pojedincu ne bi učinio ništa nažao mada bi trebalo đa Cehe mrz\ i on ih mrzi. Cutao sam i tužno izašao iz kupatila ostavivši stručnjaka za Tomasa Eliota da začuđeno gleda u svoj nokat. Drugi razgovor koji sam vodio s podrumarom jedne vinarske zađruge bio је кгаći l mnogo je potsećao na onu narodnu izreku gde se pominje i sveta tajna krštenja. Bio je suđetski Nemac i pobegao je ispred Ceha. Smejao se našem folksdojčeru koji sa mnom nije hteo đa govori našim jezikom, tvrdio da bi rat već jednom trebalo đa se iskoreni i uzgred napominjao đa su mu Cesi übili brata i đa će se on vratiti tamo, dočepati se nekoga i... (sledili su pokreti). Govorio sam mu đa će druga strana onda želeti da se sveti { da se negde mora prestati. Saslušao me je, sažaljevao za na-

ših milion i sedamsto hiljada žrtava. ali je ipak hladno dodao da је пекош Cehu, bar što se njega tiče, zapržena Corba. » Zašio baš mi? I dok smo za vreme radnih fasova dokumentovano sanjarili o buđućoj ujedinjenoj Evropi, stvarnost oko nas kao da j* htela da паш pokaže kolike su prepreke, prepreke u Ijuđima. Nas dvađesetišest smo se za•ista izvrsno slagali i neko je rekao kako seb# ne može da zamisli kako puca na nekog svog poznanika sa seminara. Samo, Isa iz Jorđana mrzeo je Jevreje, a ne profesora Elijafea koji je bio s nama, Znn sa Mađagaskara nije podnosio Francuze, ali nije ništa imao protiv Mišela koji je, doduše. toliko odmakao u svome evropskom osećanju da je übeđivao Sarlanđane da im francuska država ne misli uopšte dobro. (Ovđe u zagradi treba izraziti žalost što]se to ćesto komentarisalo kao gubljenje nacionalne svesti u degenerisanoj Francuskoj, isto kao što se Braunovo pristajanje uz evropsku ideju proglašavalo za izdaju. Zanimljivo je da se još uvek za ideal rodoljuba smatra prusko: ‘otadžbina, tj. oni na njenom vrhu, uvek Je u pravu). I ja sam mislio da mogu da budem primer, pa sam ipak, kađa su mi Hilđe i njen brat Hartvig naprlčali kako su se Nemci namučili u ovom ratu, jer ih zbog vrednoće mrze svi susedi. a naročito leni Francuzi, počeo da se đerem i upao u istu grešku. Nažalosnije je što svi ti protesti, sve te netrpeljivosti imaju neke osnove, što svako filozofski konstatuje da Kinezi i Japanci treba da se već jednom potnire, dok svoje mržnje i osvete smatraju »nečim drugim« ali negde se mora stati, kako sam već rekao sudetskom podrumdžiji. neko mora da se uzdrži I da prestane da misli đa je budala ako ne vrati udarac. Pitanje je kako urediti se da što više Zanova, Petera, Harija, Bruna, Sozontija i Sofranija uzajamno upoznaju još đok su mladi, da shvate kako je ona apstraktna masa, neki strani narod koji su ih od malena učili đa mrze 53stavljen od' istih takvih Ijudi koji r set i osmog nemaju više novaca, kojima jf ponekad u nedelju dosađno i tako dalje, Otpornost „običnog čoveba“ Treba isto znati da prosečan čovek ni e heroj koga okolnosti mogu neograničeno đs istežu. Ne treba ga stavljati na odveć tešk* probe i on će ostati čovek, Zgražavamo se nad zverstvima iz poslednjeg rata čudećl se gđe su se našli Ijuđi koji su sve to mogli poćiniti, a zaboravljamo da su Nemci iz ovog rata i pre njega izgledali isto tako pitomo kao što i sada izgledaju. Treba se mnogo više boriti protiv prilika koje gone čoveka đa napusti svoju čovečnost, Inače. ne bih mogao da razumem kako moj poznanik Hajnc, radnik u Mariahite. koji je dobričina i voli kada је sa mnom iako je njegovom ocu koji u sobi drži sliku svoje ušlemljene glave u Jugoslaviji neko tako isprašio tur đa ga зе i sada maša kađa govori kako je kroz nju brzo promarširao«, ne bih razumeo kada viđim istog Hajnca kakao se ozbiljna lica sprema u susedno mesto da bije »separatistu«, govornika-pristalicu statuta. Dr. Snajder, koji je rukovodio najvećim delom anti-statutske kampanje. štampao je ponosno u svom glasilu svoju sliku kako se u SA uniformi zaklinje fireru. retorski pitajući: ko je ostao veran Nemačkoj? Dr. Snajder je jedan od tih Ijudi koji dovođe u iskušenie sasvim procečne humane kočnice sarskog Nemca. On je огganizovao grupe dečaka koje su po starom Removom receptu iz đevet sto tridesele. napadale smrdljivim bombama i buzdovanima zborove drukčije rmslećih stranaka. 9 jj " ♦ ♦ ♦ Mi smo dvadeset i jedan dan živeli. zabavljali se i ogovarali se ne mfsleći o tome којој naciji lli grupi ko pripađa. Samo smo se učlivo raspitivali o poeziji. muzici, običajima. U đobru je lasno dobar biti... pa 1 to ne: mali Arno je buškao. ko zna zašto buškao i evo me gđe na klupi ležim. kako sađa uviđam, ne samo kao Jugosloven. nego као žitelj ovoga sveta sa problemima.

Vojin DIMITRIJEVIC

Ni u Sar se još nisu vratili svi zarobljenici. Ovi koji su došli 1954 bili su đevet godina u ropstvu. Kada, retko, naiđete na osobu kojoj je neki rođak još zarobljenik, obično se toliko žali da zaboravite da su i Nemcl držali zarobljenike. Ipak, izgleda da je u mirno doba teže biti zarobljen.