Student

contra

a b c

PROSTORA GENIJU

Pređrag Palevestra o knjizi Eriha Koša: ' »Kritičar impresionist bl nagonski morao đa pomlnje asocijaclje izazvane Koševim prlpovetkama: jednog bankovnog (inovnika, naprimer, koji svakog jutra u šest 1 četrdeset stojl na trolejbuskoj stanici sa »Politikom« u rukama 1 dvema kriškala hleba s mašću 111 pekmezom u džcpu. koji od seđam do dva, iz dan u đan, jednako pedantno, odgovorno i marljivo obavija svoj posao predajući mu se sav cellm svojim bićem 1 intelektom. I kod Eriha Koša je, kao kod ka* kave vređne domaćice, sve čisto, ucakijeno na svom mestu, bez trunke prašine. all bladno, bez srdačnostl, zvanlčno .. • Citaocu se Clni da Erih Koš uvek piše oštro zašlijenom olovkom 1 Cim Joj se vrh malo istupi, on uzima novu, šlljatu prlpremljenu Još pre nego Sto je seo đa radl. All o tlm raspoloženjima 1 Impresijama, ovđe I ovom prillkom nlje mesto đa se razgiaba nadugačko i/naširoko . ..« Pozajmlli smo od Palavestre nastavak ovih znaCaJnih razmišljanja, Izostavljeno Je očinsko ponaSanje Eriha Koša nrema maloi ćerClcl; njegova ćerCica ima loknice i Erih Koš joj svakog Jutra, Ijubeći je, daje dve bonbone рге nego što pođe. 2.

Tri mladića u starom odelu

Marko Đonov'ć: „MADJIJA* Dr. Vujanović: „BREGOVI BEZ PTiCA" Mladen Markov; „NEMIR TRAVA“

Mladen Marßov: »Nemir trava« Zbirčice koje su pred nama nisu nikakva književna novost. One imaju čar prvoga snega po kojem stope nisu najjasnije, ni šum najglasniji. Oitanje njih nije rad i nije doživljaj. Posle njih čutanje je ogromno. Bregovi su tu i ptice. ali pesama ni tkudMađije se oglasile naslovom. ali nigde mađije savremene reči. Opet nemir trava kao pogrešno imenovanje alkohola; Marko Đonović je mlad čovek; Vujanović još mlađi. Mladen Markov je takođe na splavu početništva. Ali oni nemaju snage za duge pesničke izlete i nisu vršnjaci jednog sna koji se uzdigao iznad đačkog inventara i Ijubavnih čekanja pod satom male apoteke ili crkvenog zvonika. Veština pevanja ovde je ргеvlađala ,u meri koja njihove autore svodi na starmale kurire iz primorskih oblasti. Stogod izgcvore učini im se zvučno; svaka mesečina ih beskrajno boli- Međutim, nigde nema jugonaste vizije sveta u nastajanju, nigde napora da se između mnogih izvora nađe onaj koji ima svežinu radijuma. Pošto je počeo đa peva odviše гашо, Vujanović je napređovao sporo kao dete koje prvi put silazi niz stepenice. Između đve okrnjene čigre - zavičaja i mlađosti, on se odlučuje slučaino. Njegova »Balada o kravi« ргоmašena je kao usporeni đokumentarnl film. A »bžamija« koju

su neki hjtni recenzenti hvalili na sva usta, samo je perje jednog impresionističkcg leta- Stihovi su umorni i ovlašni: »Krov crveni nad minaretom kao fes poslednjeg sultana ...« Đonović se lako rešava na metafore koje mu prve đođu pod pero. U niskoj istočnjačkoj magli, on samo prividno postaje stasiti lirski putnik. Inače, on ie iirsko pričalo. (»Cobanice«, »Muslimanka«-) lako Crnogorci, ni Vujanović ni Đonovič nemaju pravi kremen reči, već mesto vlažnog biljura uzimaju šarene dečje kocke. Mladen Markov (još jeđan tanki klas Vojvodine) gotovo je izgubljen u Ijuljaškama raznih romantizama. Samo jednom. u »Jatu« on je ispisao ellpsu istinske tuge i samo tu smo poverovali da reči nd.su trošene uzalud. A poezija hoće srž: ona neće pokožicu, lako skrcmne izdavačke Ijuge (Đonovića i Vujanovića objavljuje cetinjska »Narodna knjiga«), sve trl zbirke su pune margioa koje ne zaslužuju da budu ispisane- A zabludu đa је dobru pesmu lakše napisati nego dati gol na fuđbalskoj utakmici, ne možemo mikome oprostiti! MILOSAV MIEKOVIC

KULTURA i UMETNOST

ERIH KOŠ:

Najlepše godine

(Beograd, NOLIT, 1955) Citao sam ovu knjigu pripovedaka ne vodeći mnogo računa o ređosleđu. Tako sam doživeo celu skalu osećanja која je moguća kod čitaoca: od dosade, kad se pomišlja »sve li se štampa i zove pripovetka« do najozbilj nijeg unošenja u čitanje osečajući gurmansku pohotljivost za dobrom prozom. Jer. postoji u ovoj knjizi sa lepim naslovom, mnogo feljtona, mnogo nategnutoga i neduhovitog (i onda kad se radi o beznačajnostima 1 kad je pomoć ovog atributa neophodna) i po tim pripovetkama celu knjigu bi trebalo smestiti u najteže grehove naše izdavačke đelatnosti, Ali ima i jedan mali broj priča po kojima bi se za njihovog pisca moglo reći đa je dorastao, zreo. Priča »Ujka Filip« (sigumo najveći umetnički đomet Koševog stvaranja uopšte) može se bez naročitog umovanja uvesti u antologiju naše savremene pripovetke. Zato je nepojmljiva nekritičnost Eriha Koša pri pravljenju ove knjige, skoro neozbiljan postupak da se sve što je napisano i-«tampano u dnevnim listovima. a što mnogo puta ima miris »škartova« književne produkcije

unese u knjigu koja treba da ođredi svome piscu mesto i kvalitet. Covek je u ovoj knjizi viđen iz nekoliko uglova. U različitim situacijama, U različitim raspoloženjima. Međutim, junaci mnogih pripovedaka u osnovi su ne sigurni Ijudi. Nestabilan čovek, a mogao bi da to ne bude, nejak i nekoristan, daje ovoj knjizi valere didaktičke proze za odrasle. Ivan Granđa (»Sigurnost«), Pantić (»Na granici«) i »Ujka Filip« ujedno i najjače izražene ličnosti prototipovi su promašenosti. Nekima, kao što je »Ujka Filip«, dodate su senke nepovratnosti života, utučenosti ј obeshrabljenosti; i sterilnost života po svaku cenu čine da ovaj lik unese u nas strahopoštovanje pred životom u kom orgijaju rad i poštenje, rizici i pothvati za velikim, pravednim, makar opasnim stvarima. Pisac ove knjige ispravno misli o delotvomosti literature i njegove priče odjekuju u nama.. Ali... Pitanje transponovahja literar nih zamisli dovelo je Eriha Koša na najblaže rečeno. neproverene i neizražajne terene. Od »Slučaja Martinović«, koji je trebao i mogao da postane roman suđbine našeg međuratnog intelektualca, Erih Koš je napravio neukusni »dajdžest«, kao da pismeno i Ijupko prepričava veliku i dramski snažnu kavalkadu. Ne bi bilo pošteno reći da Erih Koš pretače život u priče. I osporavati mu smisao za iznalaženje tipičnog. On ume da nađe materijal i da pronikne u suštinu pitanja. ima ponekad i vanredne detalje ilustracije, ali u čestom hroničarskom postupku kao da preovlađuje neka ravnodušnost prema svemu tome. Ш je to lenjost piščeva (đa svoje iđeje pretvori u umetnička dela. u inteligentnije stvaralaštvo, u umetnički a ne reporterski podatak o vremenu) ili je to nemoć ovog našeg savremenika da se ponese sa temom (koju, rekli smo. ume da izabere). U pričama iz savremenog života (evo savremenog pisca! kliče mu jedan kritičar) Erih Koš nalazi putanje i unutrašnje sukobe našeg savremenog čoveka, ali ih donosi na novinarski način. neoriginalnom, beskrvnom rečenicom. Uzgeđ, to je, izuzev nekih priča, najslabiji jezik kojl je mo gao đa se pročita iz poslednjih naših knjiga. Pored pomenutih, vredno je istači 1 dve priče pisane načinom najvećeg zaštitnika malih Ijudi, a. P. Cehova. »Govor« je elegija o uništenoj iluziji provin ciskog glumca, a priča »Covek koji je znao gđe ie sever. a gde jug« pretstavlja piščevo zalaženje u najdublje domene đuše ma log čoveka. Na kraju. ne potseća li Erih Koš na neke svoje junake? Počne. počne vispreno. a onda se zađovolji sa malim objavi priču koja je tek u povoju, posle je stavi u knjigu i odahne. I ovo neka se ne uzme kao kompliment, već kao prekor: verujemo da Erih Koš može bolje.

Mirko MILORADOVIC

KNJIŽEVNE ZAGONETKE

Ringe - ringe raja propevao Pajal (Vasa Popović u tfesništvu narečeni *Pavle Ugrinov) Taši - taši - tanana nosim pesme s tavana! (Jelena Bilhija) Nije više u me pamet detinja postao sam prvi pisac Cetinja. (Radoslav Rotković) Bilo jedno dete pa imalo tetku ja ti pričam »mondiš« pripovetku (Zika Lazić)

рго et contra

levi rakurs

»Cena slave« film Džona Forda

»Cena slave«, Fordov film koji upravo igra u našim bioskopima, je filmska komedija. Interesantno je da se ovaj veliki ređitelj snažnih psiholoških drama češće ogleda i na filmskoj komediji koju mnogi smatraju »nižom« vrstom 1 skloni su unapred da je osude. Koliko je to netačno, pokazuje nam ovaj film. Tema je uzeta iz Prvog svetskog rata. Tragični doživljajl koje đonosi rat i komične situacije koje on izaziva smenjuju se u ovom filmu i čine jednu zanimljivu celinu. Takva podloga pružila je reditelju neograničene mogućnost da njegovo majstorstvo dođe do izražaja. I dovoljno je bilo da gledamo prvih deset minuta film. pa da osetimo jedan neobuzdani ritam 1 vidimo nekoliko izvanredno komponovanih scena u kojima igra glumaca. boje i muzika čine nedeljivu celinu. Džon Ford ima svoj metod kojim se služi kada boće da nam ocrta svoje junake. Dovoljno je bilo da viđimo kapetana Flega u neobuzdanoj vožnji na motoru, pa da nam on postane simpatičan. Da su kapetan Fleg i njegov novi četnik komandir stari rivali, doznajemo već iz njihovog prvog susreta. Tako njihovo kasnije rivalstvo oko šarmantne Francuskinje dobija ioš knmičniji karakter. Takav metod slikanja Ijudskih karaktera čini nam se da je i jedino ispravan. Većinu komičnih scena, Džon Ford је dao sa merom i ukusom, ali ima i mesta gde nije mogao da izbegne plitku komiku, što samo šteti filmu kao celini. Kada slika rpt sa njegove surove strane. reditelj đaje scenama jedan patos (ponekad preteran). u čemu mu pomažu i boje koje su za razliku od živopisnih i šarenih boja francuskog sela ovde tamne i pune dramatike. Džon Ford nije sentimentalan nrema svni!m iunacima. On đozvoljava da oni ginu iako su tek upoznali Ijubav, i đa na kraju filma svi polaze u nove borbe iz koje se ne zna da li će se vratiti živi. Uspehu ovog izvanrednog filma doprinosi odlična glumačka ekipa na čelu sa veteranom Džems Kegnijem i komičarem Den Dejlijem. U sivom repertoaru beogradskih bioskopa, ovaj film deluje kao osveženje i jeđino što možemo požaliti je što takvih filmova nema više.

Stevan Micić

Pjesma za jednu djevojku koja je otišla na more

Ташо sniva daleki otok i triju pomoraiidže. Nju wl gledaju luuml borovl sa rta bifele boje камеиа. Oko ије se SMjenjufu danl i noii, mhnoilaze ruke i krila. Zbog ије su isukali uoževe uebo i prostranstvo шога (рјеиа je potekla zaklobučena i ztačni mlris joda). Cledaui je, gledaui sa кориа, vilenu. Hoču li je ikada ugledati. Jugo dolazi s brodova, Mislint и a otok liubavi.

BOŽIDAR KNE2EVIC

Moja pesma

Između đve grube obale mojih ruku proleti dan na belom Konju. Ja nosim tragove s osmehom malih bolova pocrneiih od istine; oCI topla gnezda za sve odlaske ptica, јег ptlce prve odnesu plavo donetih ruku; radost belo mahanje pupoljaka u novembru, jer Ijudi uvek traže proleće u opalom lišću. Pa možda 1 sam llćim na grubi stih što iudo tražl svojn pesmu pobeglu u odjek s vetrovima, Pa ipak 1 izmedu obala svojlh ruku, krvavih od pokošenlh trava u sutone 1 zore, letlm sa bellm konjlma za tragom sunca ...

LJUBISA ĐIDIC