Student

LIKOVNE UMETNOSTI Dramatika svetlog i tamnog

Izložba »Decembarske gnipe«

U želji da nađemo one elemente koji karakterišu desetoricu šlikara kao decembarsku grupu, nećemo problem prostomih odnosa izvlačiti kao zajednički imenitelj, kao što to čini A. Celebonović u poslednjem broju ,JJin-a”, prosto zato što on to prema ovoj izložbi nije, ili bar nije najznačajniji momenat. Ako prihvatimo da je originalnost nekih iz grupe u tome što „idejni okvir samog doživljaja određuje prostor mesto dosadašnjih trodimenzionalne perspektive’’ onda je potcrtavanje problema prostora opravdano. Međutim, problemi svetlosnih odnosa pa i kolora nikako nemaju podređen značaj naprotiv, Celić, Tomašević, Cigarčić, Bajić i Srbinović po„ eebno, a posie i ostali (Vozarevićevi valeri koji nemaju prevashodho funkciju prostornog đeterminisanja, Vujaklijini svetli ekcesi) pokazuju posebno interesovanje za dramatičnu borbu svetla sa tamom. I u tome je više smelostl i originalnosti (u-koliko uopšt® o njoj možemo govoriti) nego u sukobu površine i volumena. Možda nije tako naivno mišljenje da su ovakva svetlosna rešenja zakasnela reakcija na strahovladu impresionističkog doslednog i sveobuhvatnog svetla. Međutim, heterogenost ove grupe slikara zahteva, posle jedne opšte ocene oni kod nas pretstavljaju moderne težnj© u slikarstvu, da vrednost izložbe merimo po dometima izdvojenih pojedinaca. Ritam Baiićevih linija i njihova razigranost deluju razbijeno nasuprot njegovoj želji da d& figuru i konstrukciju, u radosnim prelivima svetlih boja lutamo za jednim likovnim akcentom, za likovnom determinantom. Vozarević je, jasan i misaon u slikama jedne sleđene lirike, u finim valenskim akordima, u plastid pod mirnim svetlom, dao jeđnu monumentalnost originalniju u kompozioiji, neigo u arhi_ tekturi figure i maniru. Dekorativnost i simbolika Vujikiijina, sinteza mistike prostora, magične atmosfere i uprošćenih figura, ostavlja zanimljiv Hikovni utisak. Luković, u svojim zanimljivim utiscima o malograđanskom šarenilu, služeći se nekim iskustvima impresionista, po našem utisku još nije došao do svog punog izraza. Petrović nam se pretstavlja u novom svetlu. Njegove slike su jedan svet skeleta, urađen sa puno likovnog osećanja u dramatici ritma i svetlosti neživih figura na mrtvoj, cmoj osnovi. Protić je inteligsntan slikar. Njegova sočna boja, natopljena jednim unutrašnjim svetlom, sa mnogo ukusa je podređena jasnom cilju slike. On, zajedno sa Cigarčićem, koji nam je pretstavio svoj lepi slikarski smisao, čiiii nam se, ima najviše uslova da se pribLiži našem nacionalnom temperamentu, ili možda jednom budućem nacionalnom stilu. Srbinović se upušta u dramatiku svetla sa puno južnjačkog temparamenta i jakom individualnom notom. Tomašević je slično, ali uprošćenije, gradi drastične kontraste svetlosti i ta_ me, dok mu krut crtež deluje teško i dvodimenzionalno. Sočnost Celićevog zamaha 1 smelost konstrukcije, intenzivnost susedskih odnosa bojenih masa, čine ga interesantnim. Ono što Celić danas počinje može da postane značajno 1 originalno slikaratvo. Posebna vrednost 1 draž ove - faložbe baš je u nedorečenosti talenata i smelosti desetoric© elikara. Kostić B. Aleksandar

U potrazi za dobrim filmom

Dugo već čekamo Felinijevu „Ulicu” 1 Cinemanov film „Odavde do večnosti”, to čekanje prelazi već u nestrpljenje tim pre što smo zasićeni slabim filmovima, pa ako s vremena na vreme i vidimo dobar film, još više dobijemo želju da raznih „Letećih đavola” bude što manje. Ova godina se bliži kraju i možemo reći da vrlo mali broj od prikazanih filmova mogu.da se nazovu velikim („Gospođa Miniver” i još nekoliko), a većinu smo zaboravili već posle nekoliko dana.

BELA GRIVA značio je zato radosno uzbuđenje, jer ovaj francuski film je čista poezija sa nekim scenama koje idu u najbolje što smo videli na filmu (mislim na borbu Bele grive sa suparnikom). Ljubav dečaka i divljeg konja, gordog i neukro. tivog, motiv koliko poetski toliko i filmski zahvalan, reditelj Alber Lamoris je pretvorio u human i simboličan film o slobodi Ijubavi. Sa malo propratnog teksta, bez dijaloga, film deluje čisto vizuelnim efektima u kome kamera, raspevana i bravurozna, donosi nepreglednu ravnicu u kojoj živi divlji konj „Bela griva’’ vođa jednog čopora divljih konja. Kombinujući elemente fantazije i stvarnosti reditelj je ponekad otstupao od stilizacije, koji takva vrsta filmova obavezno zahteva, i poetsku osnovu bajke narušavao realističkim detaljima. Opštem utisku smeta neuspeo pokušaj sinhronizacije teksta na naš jezik. VOZOVI PROLAZE engleski kriminalni film, svakako je jedan od najboljih ove vrste koje smo gledali. Nije junak ovog filma, gospodin Popdnga, ni okoreli übica, niti podmukli obijač sefova, nije on ni mlad ni lep. Običan mali činovnik koji ima strast da posmatra vozove kako prolaze svakodnevno za Pariz, London, Rim... Kao glavni knjigovođa jednog velikog preduzeća u kome je uloženi sav njegovi novac proveo je on osamnaest godina sa svojim knji_ gama. Okolnosti ga sa gomilom novčanica u rukama dovode u Pariz, u grad u kome j® neprestano mislio gledajuči u vozove. U majstorskoj .režiji i glumi dat je psihološki razvoj Popinge od sanjera do übice žene koja mu baca u lice sve ništavilo njegovog bića, do neuspelog pokušaja samoubistva i ludila. Treba videti lice Kloda Rajnsa (koji igra Popingu) kada čuje pisak lokomotive i osetitj tragediju malog

ćoveka koga varaju 1 ponižavaju. Izvesne naivnosti u scenariju nisu narušile umetničku celovitost ove snažne psihološke drame. NIZ TRI TAMNE ULICE. Ovaj američki kriminalni film nikako se ne bi mogao uporediti sa gornjim, on je ostao u groznicama prosečnosti i standarda. Problemi zahvaćeni ovim filmom samo su površno đodimuti bez dubljeg ulaženja u njihove uzroke. Ali mu se zato ne može osporiti zanimljiva radnja i tempo održavan kroz ceo film u jednoj režiji u zanatskom pogledu neosporno majstorskoj. GENERALNI INSPEKTOR najnoviji je film u kome igra Deni Kej. Inspirisan Gogoljevim „Revizorom” on nema nikakve veze sa Gogoljem. Sve je u njemu potčinjeno Deni Keju čija komika ide vrlo često u banalnost i jevtin vic. Autori filma su smestili radnju u jedan izmišljeni (mađarski?) grad u kome vladaju korupcija i birokratija. U dosta zanimljivom zapletu bilo je uslova đa se stvori oštra satira koja odlikuje Gogoljevog „Revizora”. АИ mesto toga gle_ dali smo film sa openeitskim sižeom i likovima, sa nekoliko »numera« u kojima Deni Кеј igra i peva. Ako je jedan vrlo uspeo film sa Deni Kejom nagovestio jednog dobrog komičara, ovaj film je u tome pogledu znak izvesnog razočarenja. Ako komika ne nosi u sebi dublji 1 humaniji smisao, već je sama sebi cilj „smešno radi smešnog”, onđa nosioca takve komike nikako ne možemo upoređivati sa Carli Caplinom, kao što to čine neki naši filmski listovi. Neosporno talentovani Deni Kej mora da pažljivije bira scenarije na osnovu kojih će snimati. TATA, VRATI SE engleski film za malograđanske ukuse. Njima će se možda i svideti.

Stevan Micić

• ; х$

SEĆANJE NA JEDAN SUSRET S JOSIPOM SLAVENSKIM

Muzičar, astionom, mineralog, bibliofil

Josipa Slavenskog poznajemo kao muzićara. No njegovo stvaralaštvo je mnogo svestranije. Jednom smo proveli celo popodne u njegovom atanu. Naš najveći savremeni kompozitor poZvao nas je da bl nam prikazao »Simfoniju orijenta«, koju smo hteli da stavimo na program Akademskog hora »Branko Krsmanović«. Ova naša poseta bila je, međutim, veliko 1 prijatno iznenađenje koga ćemo še uvek živo sećati. Upoznali smo jednog sasvim novog čoveka: on nije bio samo veliki muzićar i muzički pedagog kojl je izveo na put znatan broj mladih kompozitora, bio je i istoričar i etnolog, sociolog, filolog, astronom, geolog, kosmopolita. Njegova karakteristična svestranost pokazala se baš na velikom oratorijumu »Simfonija orijenta«. Na iUoj je radio punih dvadeset godlna. Zeleo je da pruži istoriski pregled razvitka društva kroz muziku. Upoznali smo se s istorijom naroda u školi jednim uoblčajenim putem on je hteo da nam je pruži na svojstven način. I uverili smo se koliko

je on truda uložio u to. Ideja mu se rodila za vreme Prvog svetskog rata. Bio je pekarski radnik u malom mestu Hrvatskog Zagorja. Tu se nalazlo . i jedan ruski zarobljenik Mongol po : narodnosti. On je, dolazeći na posao, zviždukao zanimljivu orijentalnu melodiju koja je privukla uho mladog Slavenskog. Upožnao se sa njime i slušao priče zarobljenika o njegovoj dalekoj zemlji, narodu, oblčajima, pesmama, muzici. Taj susret nagnao je Slavenskog đa proučava istoriju, da napusti pekaru, da se posvetl muzici, da Uči sve ono što nije znao. Učio je i jezike kulture prethodnih epoha i naroda. Tu je začetak stvaranja »Simfonije orijenta«. Hteo je da napiše delo koje će biti autentično i po izboru melodija i 4 po instrumentaciji, proučavanjem jezika i umetničkih dostignuća toga doba. On je sagleđavao smene raznih kultura i nacija. Za vreme rada na svom delu uspostavio je vezu sa muzičarima u Indlji, Mongoliji, Kini. arapskim zem Ijama. Učio je jevrejski, sanskrit. kineski. Ulazio je u rasprave o glasovnom nljansiranju arapskih tekstova. ZbUja, kada slušamo prvi stav, nazvan »Pagani«, zvučno saznajemo primitlvnost toga doba: instrumenti samo udaranje u drvene pločice jezik najprostiji neartikulisani glasovi, muzi'ka jedino ritam. To je otkrivanje zavese istorije. Dolaze instrumenti, gudački, pa zatim duvački, da bi u poslednjem stavu nastupio savremeni orkestar kroz stavove smo time pro vedeni kroz razvitak kulture. To je delo značajno i u pogleđu ilustracije razvitka insrumenata, pevanja i muziciranja uopšte. Poslednji stav, »Pesma radu«, čiji tekst je Slavenski napisao još 1933 godine, govori nam kollko je on verovao da nezadrživo nailazi vreme oslobođenja' radnog naroda od eksploatacije. Muzička vrednost ovoga dela je velika, ono daje specifične melodije taktove, glasove, horove, instrumentske sastave svoga vremena. Slavenski nam je pokazao jedan orman svoje korespondencije. Pisrna muzlčara i naučnlka raznih grana iz srvih zemalja Evrope, pisma sa Malaje i Cejlona. Kineski je učio preko nemačkog da bi se sporazumevao sa svojim penkinškim đopisnicima. Izučavao je neke osobenosti jezika oojedinih južnoafričkih plemena. Ljubltelj maraka našao bi za sebe posebnu zabavu sretajućl marke i iz obe AmerLke. Pomenimo 1 jednu njegovu strast: bavio se astronomijom kao amater. Naročito mu je btlo žao što u detdnjstvu nije blo u mogućnosti da se školuje i da postane umesto muzičara astronom. Imao je mali teleskop, poklon dobiven od jeđnog svog prijatelja iz Engleske. Uz njega je probdeo mnoge noći tražeći promene na putanjima nebeskih tela. 810 je još i skupljač retklh minerala. Na njegovoj vrlo bogatoj zblrci. koja poseduje i potpunu stručnu đokumentaciju, mogao bi da mu pozavlđi i mnogi geološki kabinet. U ‘njegovim ormanima nalazimo još 1 znatan broj starlh retkih tzđanja. kako muzičkih. tako i književnih koja bi zadovoljila i strasne bibliofile. Ovo popodne pretstavilo nam 1e poseban svet u kome se kretao velikl umetnik. Njcgova širim u obvhvatanju ovako velike kuiturne је’мnostt ostavlia neizbrisivi utisak. Sve ie to vrlo i prsdu§r©t-

Ijivo pokazao. Desilo se da je oko pet časova nestalo elektrićnog osvetljenja. Zamolio nas Je da ga za časak pričekamo uz sveću. Posle kraćeg vremena, doneo je petrolejsku lampu koju je tog trenutka kupio u obližnjoj trgovini i nastavio je da nam sa velildm zanosom pokazuje sve što ima. Sedao je nebrojeno puta za klavlr da nam otsvira neko svoje delo a ako je bilo vokalno, onda je 1 pevao. U rad je bio zaljubljen, nije znao granlce svojlh fizičkih mogućnosti. Kao što je voleo rad. tako je voleo i Ijude. Zbog toga i ima veliki broj Ijubitelja poštovalaca. Tu svoju popularnost ste kao je 1 upornom borbom protiv Ijuđi slabog morala, protiv laktaša. Onako iskren. otvoren i pošten kakav je blo u svom bosom detinjstvu, ostao je đo kraja.

Petar B. Jovanović

Mladen Jovanović: Sofija

Trenutak Revolucije

Neven Cerović: »SAM«. Džepna knjiga Sarajevo 1954

Revolucija je vremenski proazna, sudbinski večna. Kroz istoriju čovečanstva svaka revolucija ј е imala svoje specifičnosti i »mernice, često nejasne i nemo?uće, neostvarljive. Naša Narodпа revolucija ima posebna obeležja. Primarno je njen oslobodilački’ karakter. Ona je inkamacija Ijudskog stradanja usmerenog ka bbljoj egzistenciji, koja se temelji na najuzvišenijem idealu sadržanog u pojmu sloboda. Postoji neka orkanska (možda nagonska) snaga, koja kad zatalasa narodne mase, Пе može da ih zaustavi dok se ne domogne onoga za šta se bore. Smrt ovekovečava borbu. Ta ista Smrt nalazila je Ijude u intemacionim logorima, u zemljl na masonim gubilištima, po kućama, u polju, na radu, u borbi. •. I ma koliko bile avetinjske njene čeljusti narod se je nije plažio. Išao joj j« ususret da pobedi on nju, ili savlada ona njega. Cerovićev roman »Sam«, mada deceniju posle okončanja borbe, došao je neočekivano, da obogati našu ratnu literaturu. lako pretstavlja isečak iz tragičnog života partizana za vreme V ofanzive, on nam razotkriva niz elemenata koji nam omogućavaju da retrcspektivno sagleđamo revoluciju. Bataljon, ‘ odvojen od glavnine, opkoljen je na Zelengori. Borci su ugroženi, kako opasnošću po život od neprijatelja, tako i od gladi. Punih pet dana oni jedu samo koprivu. Rešava se ргоblem: živeti ilj mreti, probiti se iz obruča ili izgimrti, samo da se neprijatelju ne padne u ruke- A predati se značilo bi izdati revoluciju. Ličnosti su različite i zanimljiVe svaka na svoj način. Cavka je najsimpatičniji iako je neozbiljan i na svoju ruku zadrt, on je ipak dobar drug. Sevilj je strog sprovodilac dužnosti; komandant Petar je diskretan i mudar; majka Dara, koja je u najsudbonosnijim trenucima porodila dete, opsednuta je materinskim osećanjem. Zbog »pcčetka života koji visi na grani« podnosi žrtve. Obim ovoga dela rpje veliki. Nepunih dvesta stranica džepnog formata, ali po svojoj umetničkoj vrednosti, po svom vitalnom zamahu, prevazilazi mnoga veća ostvarenja oe vrste. U romanu nema rastrzane deskripcije, opterećene rečenice, i isprekidane kompozicije. Sve je sažeto, odmereno, uobličeno, istinito. Možda u njemu nema neke filozofske potke i izuzetnog umetničkog dometa, ali je tu uočavanje tipičnog sa prljvima osećajnosti i saživelosti u unutrašnji život čoveka, sa karakteristikama slabosti i pozitivnih osobina. Upravo u tome i jeste Cerovtćeva zasluga što je jedan momenat bcrbe oživeo, a svoje ličnosti, sa svom Ijudskim vrlinama i manama, tako učinio bliske i simpatične čitaocu. Kad završi čitanje u n :, mu se ponovo javi želja za Г“ ' -‘avanje ovog romana, krc->-' ' nresivnom zbijenošću таппјз i

D. Oojanović

KULTURA i UMETINOST