Student

govoru istače Mokranjčeve umetničke zasluge, naročito na polju obdelavanja narodnih melodija«. Vodeči svoje pevačko društvo u Bugarsku, Mokranjac prvi utire put izmirenju dveju zemalja posle nesrečnog rata 1885. Tamo postiže veliki uspeh, a zatim putuje i po ostalim zemljama Evrope i Bliskog Istoka. Tek tih gođina materijalna situacija Mokranjca se poboljšava, no posleđice siromaštva počinju đa se ispoljavaju. On poboljeva i često odlazi na stranu radi lečenja. 1899 godine osniva se Srpska muzička škola pođ njegovim rukovodstvom. Ona je bila vrhunac Mokranjčevog rada u oblasti naše muzičke kulture. Kao što je svojim pevačkim društvom Mokranjac stvorio ustanovu koja je kroz celu Evropu ргоvela našu nacionalnu muziku, tako je ovom Muzičkom školom Ijudima željnim muzičkpg znanja počeo da otvara tajanstvena vrata muzičke misterije kojoj je on davao obeležje naše nacionalne psihologije. 1905 godine je onsovan Srpski pevački savez, a 1907 Udruženje srpskih muzičara. U oba osnivanja uziroao je velikog učešča, te se iz toga pripisuju zasluge ovom čoveku koji je, zajedno sa Kornelijem Stankovičem, postavio temelj srpskoj narodnoj muzici, čoveku koji je tako duboko pronikao u suštinu muzičkog života svoga narođa. Mokranjac je u privatnom životu pored patnja i nemaštine, bio vrlo duhovit i dobar čovek. O njegovoj zaboravnosti kao odlici svih profesora i umetnika, ostalo je puno pričica i anegdota. Prisa se kako je u žurbi često zaboravljao šareno izvezeno nočno kapče na glavi, te je tako đolazio u školu. Od muzičara, Stevan je najviše voleo Griga i Vagnera. Priča se đa je Strausovu Salomu znao napamet, a da je za Menđelsona govorio da je žečer I voda. Nije ga voleo. Pored toga mnogo je voleo I cenio ruske kompozitore. {Cada je 1914 godine zemlju zadesio rat, morao da ode lz Beograda u Skoplje. Tamo je, tiho u noči, između 16 i 17 septembra godine 1914 umro Stevan Mokranjac, čovek, umetnik, talenat psihološkog značaja u obradi narodne, crkvene i svetovne muzike, organizator i dalekovidac u ukazivanju puta kojim treba poči radi stvaranja naše umetničke muzike. Mlrjana Dimitrijevlč

Mirjana Dimitrijević

Парче непокорене земље

ПОВОДОМ ДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ ЛИТЕРАРНЕ ДРУЖИНЕ „ЈОВАН ПОПОВИЋ"

У доба када сам ступио на студије, у јесен 1940, че сто се истицало како је Београдски утгиверзитет је дино парче непокор.ене земл>е, где се може слободно мнслити и говорити. Таказ глас Београдском универзитету створили су у многоме и сами студенти својом активношћу кроз сопствене политичке, стручне и културне- организације. Једна од таквих било је и Удружење слависта. Просторије удружења на лазиле су се у сутерен} г старе зграде Филозофског факултета. Омања сумрач на соба са расклиманим дугачзшм столом за којим смо често заседавали илм, неуки у занату и умрљани, до дубоко у ноћ на гештетнеру извлачили свој студентски часопис „Слави)ст“. На зиду више нас стајале су зидне новине, у њима. слободни и ни од ко га цензурисани, наши протести против рата и фаши стичких злочина, написи о политичким интернирцима у Билећу, сећања на борбе у Шпанији, прикази Марксових и Енгелсових дела, осврти на Горког, Џе ка Лондона, Љермонтова, Младу Босну и слике Лењина, В. МајакЈзског, Крсте Смиренског и Његоша. У сутеренској собици заседавала је каткад и Упра

ва литерарне дружине. Она је онда, колико се сећа<м, била само секција у оквиру удружења. Њени састанци држани су у десетки, трошној учионици која је мирисала на древност. Тада, нвпосрдено уочи преношења ратног вихора и на нашу земљу, младн студентски литерати расли су у време немиргао, усталасано, затрчано када није могло дубље да се студира. нити да се задубљено ради на обликовању сво јих мисли и емоција. Свако удаљавање од жте стварности њима се чинило као срамно и кукавичко уклањање са бојног поља. У њиховим схватањима политика и поезија биле су нераздвоцне. Вера у човека одвајала је младе литерате од чисто формалистичких еиспе римената. Они су ново тра жили у новим, то he pehn револуционарним животним садржинама и њиходим облицима, а не у бежању од њих. Модернизам и надреализам препуштени су старијим, најчешће синовима богатих оче ва школованих у Паризу, који су формалистичко мо дершгстичким демонстраци j«iMa иживљавали своја индивидуалистичка незадовољства и своју беспер-

спегстивност и у животу и у уметмости. Ми, пак, сматрали смо за cteoje учитеље Максима Горког и Вла димира МаЈаковског. Роман Максима Горког „Клим Самгин" преведен и код нас у то доба, нарочито нас је импресионирао као ум!еткичка слика односа руске интелегенције према Револуцији. Саможи ви индивидуалист Клим Самгин одбијао нас је својом хладноћом и животном промашеношћу, од јунака те драгоцене књиге највише смо волели Кутузова, интелектуалца револуционара по чијем су лику многи изграђивали cfcoj животни идеал. О самим радовима, читаним на тадашњим литерарним саотаницма у десетки, не бих имао много да кажем. Вили су то редови писаца почетника, ме ђу којима су се налазили и данашњи књижевкици Блаже Конески, Чедо Вуковић, Слободан Галогажа, Душан Костић. Када се да нас, након петнаест година, сећам тадашњих студентских песама, приповедака и eceja, имам утисак да су то биле прве, на дохват ухваћене поетске мисли, којима се млади литерат, кроз тмину и страву времена, као каквим још неуглачаним ,белутком, бацао напред у будућност, гледајући њено руменило кроз сету својих утамничених дана; и машту своје младости, шамењене жртви, Било је много њих који су тамо у десетки водили жучне распре о њижевности, а после, следећи своје онове, кроз ратне страхоте отишли у недоход. Песник Радивој Копарец, једини између њих који je ститао да напише збирку песама, убијен је од четника, његов друт Мартиновски, танана и неказан лирик. умро је на мукама смрћу Старца Вујадина. Бучног и полетног Милана Марковића Долфуса убиле су усташе полседњег дана рата, у ратним окршајима нестао је потајни пссник и познати демонстрант вечито насме ; ани Миодрат Лалевић Пинтирин. Опкољен од четника у својој окривници, у борби с њима погинуо јеи претседник Удружења сла виота Данило Павичић, при рода страсна и наукољубива, којој су многострана даровитост и љубав за све што је људско отварале да леке путеве. Односећи са собом сваје ненаписане књиге, сви они оставили су У нама преживелим светао, али и вечито крвав траг. Миодраг ПОПОВИЋ

п отлито крвав Миодраг ПОПОВИЋ асистент Универзитета

STARI I NOVI SVET

JURAJ OLJEŠA: »ZAVIST« Nolit 1955

Novlja ruska knjlževnost, Interesantna po svojoj smelostl i orlglnalnosti, ovoga puta nam se pretstavlja ргеко Jurlja OIješe. 111, još bolje rečeno, ргеko rotnana »Zavlst«, kome je priđođata 1 zblrka pripovedaka »Koštlca od vlšnje«. U čitavom obimu ovoga dela IstiCe se kao osnovni problem, odnos jedinke prema društvu. Istlče se problem kojl Је zagolicao mnoge umetničke glave, ali kojl je 1 đo danas, u određenoj umetnosti, postao nejasan sa svojim kontrastlma i ddvljim obrtima. Ova umetnost, kao đa je u potpunosti sastavljena od borbe dva sveta, ističe se kao jedna zanimljiva 1 dnteresantna originalnost. Starl svet je svestan svoje trulež.l. On oseća da mora otići, ali on želi da zalupi za sobom vrata, on žell da ode sa bukom. Zanesenjak 1 sanjalica Ivan poziva svoju staru armiju da se pripremi za skoriju borbu. Dođite menl! Ovamo! Vellka moja vojskol Glumcl prlželjklvačl slave! Nesrećni Ijubavndcl! Stare devel Račun-

džije! Slavoljupci! Budalel Heroji Kukavice! Dođite k meni! Došao je vaš kralj All novi svet ih ne prlma. On mu čak ne dozvoljava nl đa IzgoVorl svoj govor u kafanl. Izbacuju ga na ullcu. I njemu ostaje jedlno da sanja pobedu nad ovlm »fizlčkim životom 1 mašlnsfrom civdlizacijom«. On je do istmltostd uobrazio đa je stvorio mašinu »Ofellju«, koja Је dovoljno Јака da unlštl »ogcaničenu novlnu«. Ali, na kraju romana, njegov saborac Kavaljerov sanjalac 1 slavoljubac, zavidljiv čak 1 na masnu kobasicu, sanja u bunilu, kako novi svet plruje na kri Llma njihove »Ofelije«. I kada su se pojavlll oni, »stari svet«, опа im Је odrekla poslušnost. Zazvlždala je l uništlla svoje gosporade. Dva sveta kao da su dve mačke reže jedan na đrugu. Dva sveta oba trula i bolesna. Jedan sanjalica i zanesenjak. nalotvorenijl priželjklvač starog, drugl naduven, masan 1 ograničen, zaljubljen Jedino u mašlnu, prltiskuje jedan drugog. U ovoj knjizi pisac kao da ne

žell da паш kaže bllo Sta pozltivno. Cstt nam ea većom simpatijom govori o starom, nego 0 novom svetu. Prosto se oseća neopravdanost crnlla koje se nameće svemu što 1e novo. I pored toga što oseća vellćlnu novoga, pisac nam ne pokazuje nlSta čisto 1 zdravo koje drži tu novinu. Taj utlsak se stlče 1 u njdgovlm pripovetkama. A-11 u njlma Je plsac postlgao vlše nego u romanu. U njlma se on mnogo bolje pokazuje kao vellki majstor izraza, toplih sllkovitlh oplsa, idealnih poređenja 1 originainih psdholoških motdva, koji zasenjuju svojom jačlnom 4 poetlčnošću. Mladlć čeka devojku na ureCenom sastanku. Ona ne dolazi. On se gubi u mašti do ludila. Zamišija da Je saobraćajac. Jedan ga njegov poznanlk gleda sa čuđenjem. To ga malo povraća. On napipava koštlcu od višnje koju mu Je ona dala na poslednjem rastanku ... Ona nlje došla. On oseća zbog čega. Savlja se 1 zakopava koštlcu od vlšnje u рагк. Tu će kroz nekoliko godina biti vellko drvo. Rascvetaio. On će Je naćl, dovesti i rećl: »Ti imaš svoju decu. Ja Imam naše đete. Vidlš, ovo Je moje dete. Ovo Je Jedlno Sto mi Je ostao ... Pošao Je kući. Posle nekoliko когака se okrenuo. Na onome mestu gde Je ostavlo košticu, stajao mu Je poznanlk 1 nešto prlčao JednoJ grupl IJudi. To sigurno prlča kollka će izgledati njegova vlšnja kađa.poraste? Prislušnuo Je, l čuo, da će tu uskoro bltl nova građevina. Možda i oni sanjkju. Da ... Divno je biti Citalac kada se čita ovakva pripovetka.

A. MILETIC

MALA PESMA

PLloti nemaju san, oni ga ne dele, sve im je brazgotine on davno izlečio, samo ja, samo ti, sa nerešenim zadatkom iz algebre pođemo na slezovu pašu a vratimo se strmo. I samo jednom kao krčmarica nad đermom naslonim se na rame, sa šljivom celom u grlu, i onda mi je svejedno što će nepočin polje da bude letnjikovac tuđ ili sređozemlje.

Milosav MIRKOVIC

UMESTO SVEGA STO NISAM

Rekoh nešto devojci, a nisam verovao sebl. Plakah, vikah, potrčah, padoh na zemlju, pokušah da zakopam ruke, pokušah da buđem dobar ali nisam verovao sebi. Ma Sta da radim, unapred znam umesto toga i drugo može da bude, I ono možda bez smisla učinjenog. Ma Sta da učinim, da pevam, da tugujem, ja sebi ne verujem, ne verujem.

Tomislav CVETKOVIC

pro et contra

levi rakurs

Софија и шпагети

• НА ТЕМУ; ПУБЛИКА ФИЛМ КРИТИКА Ту скоро гледао сам совјет- „Мала Марина Влади нема ски филм „Цврчак", рађСн по лепе ноге!“

Чехову. То Је један од оних филмова који не плене гледаочеву пажњу динамиком радње, већ Је сав од нерава и суптилног доношења унутрашн.их сукоба у л.удима. Знам да такви филмови немаЈу успеха код гледалаца. За време претставе у сали се чуо смех (иако у филму није било ничег смешног), гласне примедбе а велики броЈ гледалаца Је напустио филм. То ме Је навело на мисао да интсрсс публике за филм престаје тамо где почиње уметност. Пародоксалио али тачно, нажалост! Можда делује панично али треба алармирати: укус наше филмске публике Је на наЈнижем нивоу, треба га спасавати! Узро:ш таквог сташа су врло сложени и простор ми не дозвољава да и-f летлл-”о анализирам, зато hy скренути пажњу само на неке појаве у коЈима треба тражити кључ проблема. Те покретне слике које на километрима филмске траке свакодневно промичу испоец наших очиЈу, имаЈу чудповату моћ да нас за два сата проведених у мрачноЈ сали потпуно одстране из реалног живота, (ту бих филм упоредио са опоЈним дрогама), даЈући нам више ман.е онакву слику света какву ми никада ке бисмо доживзли. Живот виђен на филму Је недоступан за гледаоце, јер Је увек подигнут за Један степен изнад реалног. ХероЈ на филму Је више иего хероЈ кога ми знамо, па и злочинац на филму киЈе само то, него и он у csби има нечег хероЈског. Зато се не треба чудити ако му некада поклањамо наше симпатије. За људску психу подложну разним утицаЈима (а у овом случаЈу врло снажном и специфичном утицаЈу) филм претставља обилату храну. Ма совна поЈава међу младићима да носе фризуру „ала марлон Брандо", само је спољна сензација унутрашњих немира произведених честим гледаљем филмова. Деца почињу да гледаЈу филмове чим проходају и добро Је док се одушевљараЈу ПаЈом паткои, али убрзо почињу да се одушевљаваЈу и револверима. Када се то деси, налазимо се у ситуациЈи да Је на ЈедчоЈ стпанм фпчм (овде не правим разлику између добро и слабог филма), а на другоЈ страни су млади дечји духови, воомп подло-ч жни утима!и»lа дожипљечог еа филма. Између филма и тих наЈмлађих гледалаца нема никог ко би управљао њиховом пажњом. А треба учити како се гледа .филм заЈедно са првим словима забуке. СтзриЈи гледаоци, младиђи и девојке, понели су Још из детињства нездрав однос према филму и васпитање њиховог укуса треба да буде задатак филмске критике. Данас Је то утопи Ја. Једина филмска „литература“ наше публике су булеварски листови и часописи са сеизационалистичким касловима („Да ли ВирџиниЈа Mejo напушта филм", „Хозе Ферер плаче"), детаљиим биографи Јама „звезда", њиховим адресама) („Филмскм свет“ Је чак обеђао образац за писање писма америчким глумцима). итд. Колико њихова необавештеност иде далеко, нека покаже оваЈ пример. „Филмски свет“ Је претставио своЈим читаоцима као непознат и врло успео амерички филм „Заувек и Један дан‘* Међутим, таЈ филм смо ми гледали пре две године (узгред речено, без икаквих квалитета), али под насловом „Дуже од вечности"! Па зар онда да се чудимо, после овакве литературе, изЈави Једне ученице осмољетке из веограда: „Опет сам почела да досађуЈем мами да ми офарба косу, Јер друкчиЈе не могу да постанем Мерлин монро“. Или изЈави Једног четрнаестогодишњег дечака; „Из филма „Манон“ научио сам како се љуби и како се може бити заљубљен". после „Ппо потопа" редитеља КаЈата, тог наЈвећег редитеља међу правницима и наЈвећег правника међу редитељима, Једина примедба Једног младиђа била Је;

Такав сензационалистички начин писања о филмским л.удима није стран понекад ни нашим угледним листовима. Недавно је један наш дневнпк донео интервју са Софијом Лорен од свога дописника из Рима. Из тога интервјуа сазнајемо детаљан опис ове глумице, висину и обим њених груди, као и то да је з'бог филма поднела „жртву", наиме, морала је да се одрекне шпагета! а затим Јој наш дописник поставља „напуљско" (читај: духовито) питање; „Како сте постали лепи? на које му она исто тако „напуљски" одговара; „То питајте моју маму“. Интервју је био завршен. како онда захтевати од публике да на филм не гледа једппо и искључиво као на врсту забаве која помаже „да заборавимо свакодневне бриге“ итд. За такво мишљење врло Је карактеристични напис коЈи сам прочитао у љубљапском „Филму“. Већ сам наслов довољно говори; „Филм Је индустриЈа (крупним словима), а може бити и уметност“ (малим словима). Ту читамо: „Главни Је циљ када одлазимо у биоскп, да се забавимо. Филм Је индустриЈа и трговина и као такав нам увек више обећго него што даје. Ипак, од филма често доби Јемо више него што смо очекивали (!) и тада Је он већ на путу уметности." Кишта мање није конфузно ни мишљење Једног нашег реномираног филмског критича: ра: „Савремена кинематографиЈа све чешће потврђуЈе опште прихваћено схватање, да Је филм инфериорниЈа уметност у поређењу са могућностима коЈе има и коЈе остварује литература" (А. Стефановић, „Борба"). Критичар Је овде учинио врло лошу услугу гледаоцима потпомажући њихово мишљење о филму, као Једној неозбиљноЈ уметности, и заборавио своЈу улогу пссредника између филма и публике. Уопште, наша филмска критика -онаква каква је данас, стоЈи на врло слабим ногама. Недостатак Једног централног филмског листа, коЈи би поред чисто теоретских чланака и питања, доносио редовно и чланке у коЈима би систематски и на приступаи начиђ васпитавао укус наше многоброЈне филмске публике, Је врло oceraji. Место таквог Једног листа данас се филмски прикази повремено поЈављуЈу у нашим дневним листовима и они су редовно сведени на неколико уопштених конвеиционалних фраза коЈе просечном гледаоцу о филму не говоре ништа. Како приенати ауторитет Једном критичару када он сам, нашавши се пред мало сложени Јом режи Јом, признаЈе своЈу немоћ да Је схвати; „И није био сасвим схваћеи (оеч Је о редитељском методу Луиса МаЈлстона у филму „ГГема малих грехова") _ не зато што тако говори, него зато што ми или нисмо навикли, или не умемо, или Једноставно нисмо способни да схватимо ту његову суптилност") М. Чолић, „Политика"). Како би таЈ критичар онда могао да обЈасни гледаоцима величину „Кратког сусрета"! Писати о филму Је веома деликатан посао ,Јер велики броЈ гледалаца читаЈу те критике, а Један део се и ориЈентише_ према н>има у избору филмова. и зато Је чудно и забрињава Јуће да Је велики део београдских критичара Један филм неоспорних квалитета, као што су „Охоли", сторнирао на ниво безвредних филмова .То би можда остала њихова лична заблуда, да ниЈе било и отвореног одвраћања гледалаца од тога филма. Филм нема срећу, као књига, да увек буде уз нас, да га носимо у џепу од капута. Он дође и оде, остављајући за собом неухватљиви траг у нама. Баш зато они малобројпи вредни филмови, међу масом шунд-филмова, не смеју остати без публике.

СТЕВАН -МИЦИЋ

DA . JE U ’KRATKOM SUSR ETU« PUBLIKA VIDELA JEDAN OD DESET NAJBOLJIH SVETSKIH FILMOVA 7

KULTURA i UMETNOST