Student

pro et contra

Na programu kinoteke 28 velikih reditelja

Nema Ijubitelja filma koga ovaj program nije obradovao: Kinoteka nam omogućava susret sa Devidom Grifitom, ocem krupnog plana i paralelne montaže! Pored »netrpeljivosti«, još deset dosada kod nas neviđenih filmova stavljaju ovaj program Kinoteke po vrednosti odmah do programa sa kojim je gostovala francuska Kinoteka. I, kao i onda, opet se dešava da Zana Gabena gleda nerasprodata sala. Zašto baš ovih 28? Јег, gledaoci se opravdano pitaju gđe su Abel Gans, Kluzo, Kajat i Kleman? Ilja Kazan i Hjuston? Lin i Rid? Saopšteno nam je đa ovaj izbor nikako ne pretstavlja neki rang. Ovo je samo 28 VELIKIH. Ne otklanja se mogučnost da ima većih koji tu nisu ušli u spisak... Pogledajmo velike; (1.) Karneov film DAN SE RAĐA nastao je u saradnji sa Preverom koji je pisao dijaloge, nosi u sebi neku posebnu draž, bolni (ali ne sentimentalni) miris bezizlaznosti, tihu tragiku uzaluđnog sukoba sa sudbinom, i tugu koju ostavlja za sobom varljiva iskra vere u sreću. Ne znam kako zvuči ovo što sam napisao, ali ovaj film je vrlo nežan prema usamljenom Coveku široke rađničke šake i uskih usana, bivšem napuštenom detetu, siročetu koje je to i danas, samo prerušeno u zrelog čoveka. Iz ovog sumračnog filma o čoveku koji je übio, zrači tiha simpatija i veliki humanizam, jer to je čovek koji nikada nije osetio Ijubav i koji nije übio čoveka, već gada koji mu je ukrao sreču, oličenu u maloj cvećarki. I onda: divna paralela između policije, pretstavnika vlasti i običnih malih Ijudi. Covek koji je übio, želi đa ga ostave na miru. Bataljon skrivenih policajaca napađa na njegovu sobu. A ceo komšiluk zove čoveka sa mansarde koga svi poznaju kao dobrog čoveka đa izađe, oni će svi svedočiti za njega. Ceo film je ostvaren mekom fotografijom, punom nežnog svetla zore koja se rađa, svetlom koje toliko potseća na Vilijamsove magline neostvarenih .čežnji. (2.) Irci su uvek za nas, Evropljane, pomalo neobični, grubi Ijudi, možda riđokosi, svakako opori i nacionalno svesni na neki čudan način јег se njihova borba za slobodu iscrpljuje herojskim, ali uzaludnim atentatima. Fordov POTKAZIVAC je đrama jednog vrlo primitivnog običnog čoveka, iz jednog ne nama bliskog naroda. Poređ guste prIjave magle, koja se'valja cele noči po ulicama Dablina, ovaj film pun je sirovog ponašanja i odnosa koji su i u suptilnostima vrlo brutalni. Ne znamo koliko tu ima psihologije Iraca, ali je film izvanređna analiza ponašania jeđnog izđajnika, koji ne poseduje sposobnost đa intelektualnim sređstvima opravđa pred sobom i prikrije pređ đrugima svoj postupak, već davi svoju mršavu savest u piću i brani se od optužbi đrugova na strašan, gotovo životinjski način, sve dok ne primi svirepu kaznu koju je zaslužio. (3.) Gotovo je besmisleno posle ova dva posebna, nesvakodnevna doživljaja govoriti o filmu PRAVILA IGRE. Još jeđan (možda već sedmi ili đeveti) znak pitanja na veličinu Zana Renoara, koju pravđa samo neđovršeni »Izlet« i (da 15?) »Močvara«. i(đa li?) »Velika iluzija«. »Pravilo igre« je vrlo nerazgovetan, neduhovit i nezanimljiv film. navodno o licemerstvu viših krugova, u kome stalno nekom zamalo da še nataknu rogovi, neke žene pađaju u nesvest. gospođa se tuku, Ijubomorni- a naivni šumar puca po kući na čoveka s kojim žena hoće da ga prevari i sve se to događa između ostalih gostiju koji mirno plešu, misleći đa je sve to igra, sve dok se ne desi jeđno potpuno neopravdano übistvo. Ovde je moguća daleka paralela sa scenom bala iz Bunjuelovog »Zlatnog doba« na kome elitni gosti ne primećuju prljava kola sa pijanim proleterima svečane sale, јег takve stvari ne dozvoljavaju »pravila igre«. ali je ovo ozbiljna drama sa primesama lakrdije o bedastoći jeđnog života od koga se sam film ipak nije ođvojio. (4.) SNEZANA je izabrana da pretstavlia Diznija, kao njegov prvi dugometražni filmski crtež. Steta je što nam nije pružena prilika đa viđimo bar jednu od slavnih silisimfonija, recimo »Stari mlin«.

Dušan MAKAVEJEV

КЛЈАТ NIJE ZASTUPLJEN NA OVOM FESTIVALU. MULUĐI U NJEGOVOM FILMU »SVI SMO MI ÜBICE«.

FILM I TEHNICKI NAPREDAK

Ovaj napis inspirisan je raspravom koju su u jednoj invantivno i melanholično pisanoj knjizi vodili Rene Kler, filmski entuzijasta i<z 1923 godine i Rene Kler, veliki reditelj iz 1950 godine, on se nažalost neće bavlLi svim onim što je Kler imao da kaže u ovoj neposredno pisanoj istoriji filma već će pokušati da na sudbir; ncmog filma kaže nešto 0 tome šta tehnićki napreddonosi* filmu-umetnosti. Ko zna da li bi na ovo pitanje trebalo tražiti odgovor da je zvuk đošao ranije, kad je film stanovao u cirkuskim šatrama i imao legitimaciju atrakcije. Možda se on ne bi ni otrzao od pozorišta u ćiji je zagrIjcj pao kad je počeo da postaje umetnost, i možda uopšte ne bi postojao niz pitanja o osobenostima film skog jezika 1 autonomiji žive slike kao posebnog iaražajnog sredstva. Ali, nemi fikn je дет postao umetnost i ostavio za sobom znak'-'/e pitanja koji pobuđuju na razmišljanje. Postao je to zato što je ođbacio геб i delovao neposredno ritmom sli ka, sugerirao gestom. On je bio prihvaćen u svom vreтели kao novi jezik izražavanja umetnićkih sadržaja, poezije. Prihvatili su ga nar.ailisti, i to je simptomatično, umetnički pokret čija su traženja bilo usmerena u nove oblasti forme (i sadržaja) i ćiji filmovi Cnaprimer Koktova »Krv pesnika« koju često* publika pripisuJe Bunuelu, autoru »Zlatnog dci v« koje smo imali prilike da vidimo) i danas, 20 1 više godina otkad su snimjjeni, pune sale. Rezolucija umetničkog izraza, govorili su oni nekađ, film, mračna sala u kojoj gledaoci kao u snu doživljuju ono što irn sugeriše pokret glumčevog lica viđen iz ovog ili onog ugla. Nova dramaturgija, nova poeizija, ne više literatura istražena i okovana tradicijom, ni pozorište već jezik gestova-, mimike, mont že, poznatih stvari otkrivenih pod novim uglom i uvek pod novim uglovima. Pred nemom slikom postoji rrovor između umetnika i gleđaoca. To nije dovoljno

prosto interpretirati stvarnost. Zar bi ikoga interesovalo da vidi ponovljenu stvarnost u dve dimenzije koju bi živa slika nepotpun'« kopirala? ‘Umetnik je mogao da oživi sve što je kamerai dodirnula na jed°n dirugi način da bi delovao na publiku. Nemi film je obećavao. Fernan Leže: U budućnosti očekujem ovo: Kinematografsku koncepc’.,.. koja nalazi svoja sopstvena sredstva. Dok film bude po poreklu literaran i teatralan neće biti ništa. Pol Valeri: Misli da će mcrati đa ®e stvori umetnost čistcg filma, ili filma sveđenog na svoja sopstvena s~ed stva. Ta umetnost treba da se suprotstavi pozorištu ili romr.nu koji pripadaju reči. Pobeći od reči, od literature. 1928 godine film je prestao da buđe nem. On je pre svega postao ekstra atrakcija pred kojom su pozoriš morala đa se povlače i đa mu ustupaju svoje sale. Inspirisao je čita\m jednu mođernu zlatnu groznicu, u njega su počela da se ulažu ogromna- sredstva da bi se natrag dobila još veća. Poslovni Ijudi su uzeli stvar u .oj eruke, film je postao irdustrija stvoren je pojam seriske proizvodnje koja doncsi siigumu zaradu. Za niv'' se nije brinulo, .јег pravi umetnički sadržaj nije siguran put do publike pošto je »publika kao nevino đete, prihvatiče i najgori suх rogat kao i najveću umetnr samo ako je to zabavIja«. Govor je jedhoj umetnosti koja je već davala (ne samo obećavala) oduzeo гаzl.g postojanja. Treba zatvoritl knjigu istorije pa početi jeđnu sasvim novu, isstoriju zvučnog filma. Niko se više neće vratiti nemoj tehnici, ma šta ona mogia da da, jer je takva sudbina ove mođerne umetnosti koja svoja sređstva du 'uje tehničkim pronalascinn. (Naliv рего nije završilo epohu realističkog гоmana, ali je zvuk završio eru nemog filma). Film je tek sad morao đa

se odbrani od pozorišta. Dijalog je postao nerazdvojna komponenta. (Koktoa eu jednom prilikom pitali zašto su titlovi na tako poetskom filmu kakav je »Krv pesnika« taiko suvi, i on je odgovorio: »Zbog pleonazma, јег bi oni inače ponovili govor slike«). Cutanje je odvajalo film u suverenu kategoriju, ?ada razliku treba tražiti u ninnsi, »filmski dijalog«. Zvuk je razboleo umetnost industriju. Sve je unapred sračunato i reditelju stvaraocu ruke su vezane. (Renoar je nedavno rekao da će ređitelj); kao on, koji ne mogu unapred da vide efekat onoga što će da snime, svakako morati da ostanu u crno beloj tehnici a u budućnosti verovatno da pređu na traku od šesnaest milimetara). Pa ipak, film nije postao snimljeno pozorište. (Puljol je odmah smatrao da je zvuk stvorio nove mogučnosti dramskom piscu i dao mu u ruke jedan novi teatr, a Kler je na to oštro reagovao tvrdeći da film ostaje i pored zvuka posebna umet-

nost sa svojim zakonima). On je narastao u ogromnu silu, njegova moć je tolika da menja običaje i navike b'udi. (M-Tvstarstvo rata interveniiSe da glumica- prestane da nosi dugačku kosu pošto zbog ovog obi Čaja dolazi do jx>vreda radnica u fabri'kama municije). Sta se desilo s čistim filmom Ležea i Valeria (njihove izjave su ustvari odraa pogleda toga vremena na f;Ln kao umetnost)? Mi smo već pokušali da zaklonimo knjiigu istorije. Ta umetnost je (opravdano ili ле) prerano (možda, м pri rod ; su i prerane smrti prirodne) nestala. Ali je nastala. O čistom filmu više ne može da bude reči. Zanimljivo je da Kler, veliki reditelj iz neme epohe prestao da bude u rvučnoj. Ali melanhoJija za izgubljenom nemom umetnoš* do kraja ove knjige (Učinjeno razmišljanje«) nije ga napustila.

LJ, Nedeljkovlć

Обавештење учесницима конкурса

Молимо доле наведене другове да се на дан 4 јуна 1956 год. у 14 часова јаве Универзитетском одбору ССЈ Балканска 4ПП ради подизања радова; 1. Шебановић Томислав 7. Дамјановић Р. 2. Матејић Велимир 8. Радовић (шифра 1955) 3. Вељковић Бранислав 9. Баџовић М. 4. Стаменковић Томислав 10. Аутори под шифрама: 5. Петровић Владислав „а-21‘*, „В.С.-РОВИЋ“, 6. Шимовић Јарослав „Пиљак" и „Душица" У слЈгчају недоласка, Одбор скида одговорност за неподигнуте радове. • • • Молимо да се јаве аутори награђених литерарних радова под шифрама: 1) „Пази, пловимо" (I награда за прозу шифра „1853“). 2) „Јутро“ и „Повратак“ (IV награда за прозу шифра „СИП") 3) Храст“ (I награда за прозу шифра ~ЕОЛ“) 4) „И сутра“ (Ш награда за поезију шифра ~3opa“) 5) Графика под шифром „SSS 17 Вс" (Ш награда) • t • Редакција „Студента" з»држава право објављивања награђених радова. Објављени радсви биће посебно конорисани.

Edmund Vilson:

Tomas Eliot i Anglikanska crkva

Eliotova knjiga »Za Lenslota Endrjusa« sadrži eseje 0 Lenslotu Endrjusu i Džonu Bramu, dvojici sedamnaestovekovnih duhovnika, zatim o Makiaveliju, Bredliju, Bodleru, Tomasu Miltonu, i Irvingu Vebitu. O vi eseji ukazuju na Elitovu jedinstvenu sposobnost da uskladi suptilne i originalne misli sa jednostavnim kazivanjem i biće dobro primljeni od svakoga ko voli dobru literaturu. T. S. Eliot je danas možda najznačajniji književni kritičar u svet*’ engleskog jezika. Ono što je napisao na tome polju, niti je mnogobrojno, niti pak obimno, tako da je gotov čudno, da je samo to bilo dovoljno da ga učvrsti kao intelektualnog vođu. Ali, ako bi neko pokušavao da nađe uzročnika promena koje savremena engleska esejistika doživela u odnosu na predratnu, teško je đa bi mogao koga pretpostaviti Eliotu. Jer, njegova su razmišljanja, makoliko hladna 1 strogo ozbiljna, mnogo češće pogađala i mnogo dublje prodirala u misli posleratne generacije Engleza i Amerikanaca, negoli kod ijednog drugog kritičara. ~Za Lenslota Endrjusa” nije, međutim, kao „Sveto drvo”, prvenstveno knjiga književnih kritika. Eseje koje ona sadrži izabrao je Eliot da bi prikazao svoj stav u literaturi, politici i religiji. Taj stav se, kako sam Eliot kaže u predgovoru, „može opisati kao: klasičar u literaturi, rojalista u politici i an glokatolik u religiji”, kao što će to detaljnije biti razjašnjeno u ~tri male knjige” koje će se zvati „Donova škola”, „Pogledi na rojalizam” i „Principi moderne jeresi”. Stoga su ideje G. Eliota u „Lenslotu Endrjusu” prilično nejasne i nedovršene, pa postoji opasnost da ih pogrešno pretstavimo govoreći samo na osnovu ove knjige. Јег, nas Eliot poziva da pročitamo ovu oskudnu zbirku eseja, samo kao uvod u gore pomenutu trilogiju, pa je teško znati kako će on svoje ideje tamo razvijati. Najčistija i najeksplicitnija misao na temu religije koju sam u ovim esejima mogao naći je ona, kada Eliot ukazuje na nedostatke humanizma Irvinga Vebita: »Dogod pod civilizacijom podrazumevamo materijalni progres ili usavršavanje itd..., ali ako je shvatimo kao duhovnu i intelektu-

alnu koordinaciju na jednom višem stepenu, onđa je pitanje koliko civilizacija može da opstane bez religije, a religija bez crkve”. Ovde se može lako uhvatiti srž. To je jedna ideja vrlo pomođna kod izvesne vrste literata koje pre smatraju da bi bilo dobro verovati, nego što zaista sami i veruju. I, mada se Eliot trudi da nas übedi kako on čvrsto veruje, njegova vera baš kako izražena u ovim esejima, ili njegovim skorijim pesmama, pokazuje krajnje otsustvo nade, krajnju neokrepljenost snagom, vera koja je, da citiram njegov sopstveni epitaf: „spremna da umre”. Naravno, niko ne spori da 1 našem vremenu treba ideja kojima nas je nekada snabđevala crkva. ali je ргоtivstav jednostavan: crkva kao rešenje naših savremenih teškoća je neupotrebljiva ,јег je teško obrazovanom Coveku da prihvati njene osnovne ideje. Slažem se sa G. Eliotom da bez crkve ne može biti prave religije kao i sa nJegovom kritikom nekih supstituta religije, kao što je onaj H. Dž. Velsa, koji pokušava da iskoristi prednosti vere ođriCući ujedno potrebu za verovanjem. Nema hrišćanstva bez kulta Hrista kao božjeg sina. Ali, kako je đanas sasvim van vremena da prihvatimo Hrista u njegovoj proroCkoj ulozi, znaCi đa treba svoje probleme da rešavamo i bez crkve i bez religije. Odgovor na Eliotovu primedbu »da je pitanje koliko civilizacija može bez religije” jeste da ona to mora. Niko ne misli reći da će to biti lako, ali je još teže verovati da intelektualno voćstvo budućeg sveta pripada anglikanskoj, katolićkoj ili bilo kakvoj crkvi. Ništa mi se ne Cini tužnijim simptomom bolesnog intelektualnog stanja mnogih dobrih pisaca, njihove bezvoljnosti ili nesposobnostl đa se usklađe sa svetom u kome žive, nego vraćanje unatrag Cak na Tomu Akvinskog ili, u sluCaju Eliota, na biskupa Endrjusa To nije pitanje mudrosti ili duhovnog autoriteta Akvinskog ili Endrjusa u njihovo vreme, kada je još bilo moguće za prvorazređne mozgove đa prihvate natprirodnu osnovu religije. Ali tvrđenje da zato što naše društvo doživljava krizu, јег je bez religije, kako su to neki spremni da tvrde, da zbog toga treba da svarimo srednipvekovnu filozofiju i da je u tome naš spas, Cini mi se krajnje jalovim.

ievi rokurs

KULTURA i UMETNOST