Student

REPORTAŽA STUDENTA *

KA ŠPANIJI

Godine 1936 u jednoj zemlji na jugu, u zemlji ’-oja je imala svoje andaluziske no6i personifikaciju lepote. Lorkinu gitaru рег sonifikaciju umetonosti I mladu Hepubliku personifikaciju slobode, počinjen je zločin. Pred pužčane cevi konitrairevolucionaimog puča etrvljen je duh i progres jednog naroda. I ne samo jeđnog. U predvečerje svet* skog rata, to je značilo nož pod grlom i pi-ogresa čovečanstva. U tome troba tražiti uzrok hodočažća mladih Ijudi šezdeset i tri nacije sa svih kontinenata, krvavog hodočašća na bojištima Spanije ,na strani republikanвке vojske. I još nešto. U Parizu јз osnovan odbc-r za pomoć Republikanskoj Spanijii. Odavdc su se dobr /olj ci za internacipnalne brigade transportima otpremali na španska bojišta. Međut : tn, veliki je broj onih koji su do Spanije dolazili drugim putem, kao slopi putnici pod palpbpm nekog broda, Ш kao turisti bez pasoša. Bila su to putovanja koja su se Cesto pretvarala u nemogučnost, preko granica> zatvore nih za ovakve putnike, ipak se stizalo na bojište Нд rame, Estramadure. Madrida i dru*ta. I ponovo se пашз će jedan zaključak jedini: tih dana najkraćim putem do Spamje! I zato nije čudr.o kad mi kaže jedan jugcslovenski »Spanac«: »Ta mlada žena pokazuie nam kroz. prozor automobila Alpe. Mene to ne zanima, ja idem da poginem. Ja znam sada to da tfeba da pređem Pirineje. A tamo, tamo se uleti i sasori bez ostatka za sutra«. Bilo je 1270 Jugoslo vena u b r i gr.dama, kada su polaizili ko Spaniji 'a li su i oni slično mislili? Pronicljivi inspektor Josip Kunec je krenuo u Spaniju iz Zagreba sa lo itimacijom planinarskog društva u rukama. U vozu se međusobno nisu pozn tvali, ali pvoznavali su zajeđničkog vodiča. Iz Pariza su ооšli da potraže ugovorenu v. zu na austrisko-švajcarskoi grj nici, međutim veza Je bi la provaljena ,i posle neus _ elog pokuašja da se rebace preko granice za 10 ši linga, uz pomoć dva šverce га Kunec se sa svojim drugovima našao pređ licem in spektora policije. Pokušali su da daju lažan iskaz: Mi smo Jugoslovenski emigranti i putujemo za Belgiju i Holandiju, gđe postoie naše organizacije zapošnavanje. Verujem đa ste Jugosloveni. odgovori insnektbr ali vi ni?te naoionalistički elementi. Vi ste crveni, i vaš put ne vodi za Belgiju niti Holandiju, već za Spaniju. U ovom slučaju za „ргоn'.cliivog« insipektora nije važio internacionalni zakon o prebacivanju na granicu Francuske, Pelgije ili Holan dije. Nasmejao se: Viđim da ste vi mlad student. Teoretičar a пе praktičar. Mi se priđržavamo pronisa po piti-miu emigranata u onom sl’’*aju kada vidimo da đot ; čni imaju novaca. Ovo vaših nekoliko fra naka i šilinga ne garantuju nam đa vas možemo zadržati u Svaijcarsknj ili đa vas prebacimo na granicu koju vi želite .Mi ćemo vas ргеbaciti na najbližu granicu. koia je u ovom slučaju au striska. Vezali su im ruke, ođvezli kamionom do granice i predali 5h austriskim žanđarmima. Tako je Kunec sa. drugovima dospeo u zatvorl

Feldkirhen, gde .su posle 7 dana zbog ilegalnog prelaza granice kažnjeni sa 8 dana zatvora. Saopštavajući ргз sudu rekli su im da će jcJ pitati centralu u Filahu, da li će da ih otpreme u Jugo slaviju ili da ih puste. Grupa Jugcslovena je spremna poduzeti sve da ži va ne dođe u Jugoslaviju, гекао je na to odlučmo Kunec. Sestcg dana, pcsle 13 ргоvedenih dana u Feldkirhenu, prebacili su ih u zatvor Fi-, laha, a- posle 5 dana pregovora sa osobljem zatvora sporazumeli su se da napuste austrisku teritoriju na način koji sami znaju, i da odu u Jugoslaviju, pod uslo vom da ih austriski agenti пе prate dalje ođ že %:ničke stanice, od trenutka kada v.oz buđe krenuo za Cclje. Agenti, međutim, nisu slu tili da se nekoliko putnika isljrcalo na sledećoj stanici i prvim vozom se vratili u Filah ,pa onđa produž li za Linc. Odaile sa geografskom kartom Severne Austrije 1 delom Ceške i kompasom u rukama ,i sa 1000 čeških kruna u džepu, pošli su pre ma češkoj granici. Buđejovice.

Prag. 5 sati je ujutru. Ve za je uspostavljena. Sutradan put je vodio češkim partiskim kanalom za Spaniju. Ugovorene su lozinke .parole, veze za prelaz češko- - austriske, austriskošvajcarske, 1 švajcarsko-fran cuske granice. U grupi sa Kunecom bila su još dvojica Jugoslovena. Zbog sendviča »Putovanje je teklo lijepo po planu sve do Salcburga. kaže Kunec. A onda je Mar ko Ivič, zaželeo da kuri sendvič na stanioi. Odvraćao sam ga od toga i ja •

drug Serafm, on je 1 dalje insistirao, i kad je voz stao pošao je na psron. Znajući da Marko vlada vrlo slabo njemački, jedva po koju ri ječ, ostavio sam Serafina u k'upeu i pošao za njim. Dok smo pnilazili staničncm bifeu i?pade pred nae agent policije i zatraži naše papire I pasoš. Poksizao sam mu studentsku ligiitimaciju i ostale dokumente koje sara imao. Agent je uporno tražio pasoš. Onda sam mu ctvoreno казао da pasoša nemamo. Studenti smo, došli вшо na mali dzlet u Austri ju i vraćamo se u viju .Agent je naredio da uzmemo naše stvari iz vagona i pođemo za njim. Serafin je sa prozora gle dao sve ovo .Video je <Ja nas dvojica sa nepoznatim čovekom idemo ka vagonu. Iskoristio sam trenutak dok se agent sa Ilićem peo da dam znak Serafinu. Ušli smo u kupe, uzeli svoje stva ri i otišll u policisku stanl cu. U vozu je ostao Serafin«. Posle pretresanja i i&pititivanja stiglo je naređenje iz centrale da se đva mlada Jugoslovena u roku od 24 časa dzgube iiz Austrije.

»Izašavšl iz policiske stanice konstatirali smo da je voz sa našim drugorn otišao. Serafin nije znao gde IгЧ>з1 г Ч>з da stigne u San Petar bliz/u ni odziv«. Situaeija Je bila, đak’e, v 'О teška. Priđoše jsdnom železničkom službeniku i za tražiše da im posudi voznl red. Tamo je u jednoj rubrici pisalo da kroz pola sata polazi brzi voz prcma Svajcđrskoj. I još nešto, ovaj *reba oko dva sata noču da'stigne u San Petar blizu svj’to'i-ske pranice... Dva mladića su bila posle toga potpuno mirna .

Kunec 1 Ivić su se dogovo rili da, ako pronađu svog druga, budu iz opreznosti jed. no vreme nepoznati s nj im. Posle 10 minuta iza njiho* voza u stanicu San Pe tar ušao je voz sa njihovim drugom. Pokušali su da prepoznaju vagon. On je polunrazan. U uglu sedl Serafin sa dvojicom Nemaca. »Kad smo ušli, priča Kunec, oni su drijemali. Serafin se trgao. Mi ?mo se рга vili da ga ne vidimo. Sjeli smo na suprotnu stranu va gona«. • Serafinu se činilo da sanja. Protljao je oči, a onda im dao znak da ćute. Sasvim nepotrebno. Prošlo je dva satai neme vožnje. Blizu Svajcarske granice, jedan pokret rukom ,i trl druga su sišla. Ona dvojica Nemacn videvši da ie i treći put nik izašao izleteše na ртоzor vagona: Još nije vreme! vlkali su. Voz je odmicao. Trojica su sa perona mahali zbunjenim Nemcima. Sigumo agenti, reče Se rafin. Ispitivali su rae kuda i zašto idem. Rekao sam im da putujem u Bregenc, da sam monter visećih železnica... Veza ih je vodila u Bazel. »Tamo smo potražili ulicu 1 broj kuće. Prema primljenim direktivama trebao sam se javiti kod gospodina Coifeur. Tražio sam po kući to irne, nisaim ga našao. Izašao sam na ulku, gdesume čekali Scrafin i Ivić. Slućajno sam pogledao još jedanput kuću s vanjske strane. Primetio sam tablu, na kojcj pi še Coifeur. Bilo je jasno. Brijući se malo kasnije započeo sam razgovor i onako iz nebuha izbacio parolu. Brica se nasmejao, odgovorio i veza je bila uspostavljena.« Prošla su još dva dana. Na ši poznanici su se obreli u Francuskoj. U pariskom hotelu stupili su u vezu sa Ure dom za pomoć Spanskoj Republici i ukrcali u transport za Spaniju. Ovoga puta bilo je sigurno da će tamo stići. Cetvrtog dana su prešli Pirineje. Bilo je to decembra 1937. U 4 sata ujutru stupili su na špansku teritoriju. Kamioni su se zaustavili u tvrđavi Figueras. Pismo Oko 200 jugoslovenskih studenata u vreme građanskog rata u Spaniji nalazili su se na studijama u Pragu. Tridesetak cd tog broja u grupama su odlazili na front Karame i druga španska bojišta počev cd 1936 godine. Slavko Colić nije mogao da

ode sa drugovima iz svoje grupe. U to vreme ležao je u bolnici. I onda su napisali to pismo. U njemu su drugovi pred Slavkcm cpravdali svoj odlazak, da ne bi u Koledžu posumnjali da je i cn umešan u ovo »bekstvo«. Pismo je trebalo da baci Slavko, pošto ocenl da će da mu stigne kad njegovi drugovi već pređu granicu. , Uzeo ga je, zalepio marku i pošao u zabačeni deo grada. Cinilo mu se da će odarido kasnije da stigne. Tamo je pronašao poštansko sanduče. Sutradan su ga pozvali u upravu Koledža. Ima za vas jedno pismo. Izgleda od onih begunaca, rekli su mu. Njegovi drugovi su »nestaЛ1« iz Koledža pre dva dana. Slavko se »iznenadio«.(!) Pri hvatio je kovertu. Pismo je bilo bez marke. Zna sigurno da je kupio marku i zalepio je pre nego što je koverat spustio u sanduče. Mar ka se, dakle, odlepila. Službenik Koledža zlurado se smešio: Vrlo dobri drugovi procedi. Ni marku nisu zalepili. Sada ćete morati da platite kaznu. Slavko je slegao ramenima i platio. Svercer i cigareta Kađa se oporavio i Slavko Colić je sa jednom grupcm pošao u Spaniju. U Austriji nije moglo da se đođe na određenu adresu. Provala. Trebalo je potražitl pomoć švercera. U grupi su bili Slavko i još neki drug. Sa nepoznatim čovekom su se sa stali u kafani. Dok je jcdan

obućar otišao biciklom da uredi veze. Cpvek koji je sedeo za nji* hovim stolom bio je dobro poznat policiji, U jednm trenutku on je ustao i izašao iz kafane. Za stolcm je ostala njegova treća čaša. Onda je u salu ušao policajac. Kelnerica je videla tri čaše na stolu za kojim sede dva čoveka. Prišla je i rutinirano strpala čašu pod , kecelju. Svercer se vraćao. АИ on više nije poznavao dvojicu za stolom. Prišao je nasmejan policajcu, i ponudio mu da odigraju partiju karata. Slavko i drug su već ugovorili za »ono« u ponoć, i sada su mogl: da odu. Ostatak vremena provell su u drugoj kafani. Nju je držala пека žena koja je ima la petnaestogcdišnjeg sina. Dečak se nije odvajao od stranaca. Zena je piakala. Dečak je isuviše mlad. Dečak nije otišao u Spaniju, Zena je plakala zbog toga. Svercer vodič bio je tu. Pošli su. Rajna je srebrila u noći zadirući čas u austrisku, pa opet u švajcarsku te ritoriju. Trebalo je da pređu preko tri mosta i ostanu neprimećeni od pograničnih organa. Svercer se okrenuo dvojici iza sebe. U tami тц se jedva raspoznavalo Исе: Ako zapalim cigaretu 10 zite, Ostala je posle toga tlšina, i oči su ostale, i neizvesnost je dolazila. Pošli su preko poslednjeg mosta. Cigareta gori. Bacio se na zemlju. Cigarete gore. Po gledao je levo i tamo ih je bilo, i desno, i tamo. Na sve strane iz тгака gorele su cigarete. Oči su mu bile velike. Posle 15 minuta izronio je iz тгака vodič. Bio je Ijut: Sta je to s vama? , *— Cigareta je gorela. Za t cigareta nije gorela? Koješta. Naravno da nije. Platili su i čovek je otiSao. Svitalo je... ... Svajcarska. Njih dvojica u automobilu koji vozi žena. »Ona nam pokazuje Alpe. A ja idem da poginem. Znao sam tada samo da treba da Idem, da uletim u požar i sagorim. Da tako treba i da će to da pomogne. U svesti mi se stalno javljala slika Kosovskog boja. Tamo se uleti i sagori. Cuđno je to, ali nisam onda mislio na trajanje«. ...Noću su prešli špansku granicu. Odjednom je la iz svih grudi; »Pred je stajao španski stražar. Ko lona od 100 Ijuđi dvadesetak lacija pevala je na svojim jezicima Internacionalu. I ja scm tek onda osetio ргаvo značenje te pesme. Pored mene je koračao Cmac iz Dcminikane. Ovaj Crnac Sto me je kasnije učio da brojim na šnanskcm.«

Bane JOVANOVIC

BILO IH ЈЕ SA SVIH KOHTINENATA

OSTALA ЈЕ TIŠINA...

Прича о скупим илузијама

Понављају ce прстче o скупим илузијама. O томе како у мнотих људи жеље прерастају у могућности и како се човек много пута налазио на беспућима. А он то није хтео. Никада. Ова прича говори о једном од такЕг?х беспућа. Шт а мислиш? Шта имам да мгтслим, одвратоо је нешто јетко дгршав« пла вокоси младић. И ту пред вратима ректора Универзитета почела је ова, драма. А можда и не баш ту. Можда је почела раклје; у септемЗру. Почела је у далеком забаченрм селу испод масивтжх планинских венаца. Брат, капита елеменат и не одваја му се земља. „СТудира човек кн-гтжевност, а да прода земљу!’’ Мајка, старозремска доброћудна старица. али је највише волела да јој син завршм богословију, да буде поп, цело село да прича о њему и попадији, пилићи да падају, I коња и чезу да купи, да f живи Iк ко бубрег у лоју”.

Али он Je волео књижев ност, И уписао се „самовољно’* на факултет Таворило се некако из дана у дан без доручка, некад и без ручка, у излизаном пожутелом капуту и распученим теретним ципелама. Слали су му од куће понешто, v3 пеизбежне јадиков ке: „Пропаде кућа”, „помре смо”, „порез”, па „неродна годмна”. Понекад је размак између две хиљадарке бивао по десет и више дана. А плавокоси мдадић. студент Јутословенске књп жевности, студирао је Ива Андрића, Давича, Ћосића, писце и крс-гтичаре „наше и странв”, и веровао у неку слунајну могућност: прими he нека редакцстја његов приказ. дооиће стипендију, добиће- лоз, запослиће се

већ некако, има добрих људи. Само да буде истрајан. А на семестралном распусту рекли су му код Kytie: „Ми више можемо. Него tti се истгши, па негде у службу... Боље за тебе и за нас. Видиш дсца су msi боса, гола... Ма>ка: „Умрећу пре земана“, У Комуни су му рекли: „На-* ма не треба кнлжевник. имаш зсмљу па нека те шко лује. Стипензфамо пољопривредне струињаке”. У срезу: држали су му предаваше о решеној антитези, друштву - породици. Сва врата су затворена. Коме треба књижевкост? Заиста? Па шта мислиш? па морам негде у службу. А факултет? Младић је hyтао. Одзвањали су гласови,

метално звецкале потковице у аули Филиаофског фа култета. Пролазили су сту денти, журећи се да пре осталих овере зимски семестар. Висели кикот се разлегао у тишини. Вероватно успео „штос”. Меки, прљаво жути снет малио је на грудвање. Пројури тролејбус за Душановац. Он је стајао сам, наслоњен лактом нд огласну таблу факултета. Безвољно и млитаво дизао је главу на неки разузданм узвик па опет то нуо у размишљање. Можда ни он сам не би знао да каже о чему је мислио. Мож.да о својим уташеним амбицијама, можда о некој давнашњој гимнагијалској љубави, можда о новим напорима и новим Ко зна? Поглед тамно зелених o i *njy скиноу се сав у неко бопно питање: како, куда, зашто? ЈЗескрајно дуте су такве приче. Познавао сам тог младића. И његова прича је дуга... Ово jfc самр одломак. .

М. ЕГЕРИЋ