Student

GODINE PROLAZE, SEĆANJA OSTAJU

SVAKA NOVA GODINA JE NOVI POGLED NA BUDUCNOST, PROTKAN LEPIM VIZIJAMA. IPAK, ODVOЛМО NASU ZNATIžELJU ZA TRENUTAK. BACIMO POGLED UNAZAD, KA PROSLOSTI. JER. OSTAVLJAIUCI TRAGOVE U NAMA SAMIMA, ONA JE DIO NAS. GODINE PROLAZE, OSTAJU SECANJA. ZATO SMO UPITALI NASE SAGOVORNIKE ZA TRENUTKE PO КОЛМ CE IM OVA GODINA OSTATI U POSEBNOM SECANJU.

PRIVIKAVANJE

Razgovor sa Vitom Dragačevskim studentom PoljGprivrednog fakulteta na početku nije bio baš lak. Njernu je trebalo vremena da se »гаskravi« ier kao mlad student nije naučio na razgovore. »Svoje prve dane u smdentskom domu teško mogu zaboraviti. Bez iskustva, lako sam verovao starijim kolegama; čak i onda kada sam morao da se mučim zbog toga. Na početku školske godine kada sam se uselio u dom, rekli su mi da sa mnom u krevetu mora da spava i neko od starijih kolega jer se tako brucoši lakše naviknu na studentski život. I ja sam poverovao. Svako veče se kod meле smenjivao po jedan kolega koga pre toga nikad nisam videp i koji se sasvim domaćinskl ponašao. Moji cimeri nksu imali ilegalca. Tzgovor je bo da nema dovoljno onih koji »na* vikavai'u« brucoše. Tek posle desetak dana slučajno sam na fakultetu saznao da sam bio obmanut i tada je došao kraj spavanju udvoje. Ali sam zato dugo bio predmet priča zbog svoje naivnosti. s. i.

VECE KRAJ UŠĆA

Bila sam tužna i nisam nikog volela. Sve mi је izgledalo tuđe i nekako isuviše daleko. A onda odjednom sam primetila da je sunce toplije nego u jesen ranijih godina i da lišće ne žuti jer ono je bilo ogledalo njegovih očiiu. Ni nebo nije plakalo dok su njegove ruke Stitile moja promrzla ramena. Samo je vetru bilo krivo što smo srećni i zato je dugo zlokobno zavijao, a mi smo mu se smejali i uvek bili ispred niega, ispred njegove žurbe da nas stigne i rastavi. Jednom smo bili nepažljivi. Vetar nam je sasuo kišu u oči i mi smo se rastali. Nisam osećala više njegove ruke i bojaia sam se. Tražila sam ga dugo, a bilo je hladno. Studen mi je ledila svaki deo tela, ali ja nisam mogla da se vratim. Mrzela sam vetar koji mi se smejao u lice i znala sam da ga moram naći. Bez njega moje ja nc bi više postojalo, mene više ne bi bilo. Onog trenutka kad sam ga ponovo našla znala sam da živim, da ga više nikada neću isipustiti i da ou za uvek mrzeti tai užasni vetar koji je hteo da nas rastavi zauvek, all je bicT slab i nemoćan pred jednom jedinom preprekom koia se zove liubav.

в. P,

JOVIN TRENUTAK

Mnogo nezaboravnih stvari proživeo sam u ovoj godini. Ona je sadržala više ružnog nego lepog priča Jovan Kovčin, student tehnologije. Doživco sam saobračajni udes ispred mog fakulteta, polomio nogu, izgubio stipendiju, ostavile su ше dve devojke, dobio sara proširenje vena zbog silnog stajanja na vežbama u laboratoriji . . . Setio sam se jednog događaja sa letošnje stručne ekskurzije gde sam ,se prvi put od kada -sam na fakultetu fa drugo sam na fakultetu) istakao po pitanju nauke i znanja. Moj stariji kolega, diplomirani tehnolog koji radi u Kombinatu »Borovo«, dočekao nas je ozarena lica, ali kada je među nama ugledao asistentkinju, zaboravio jc da više nije student i da roože sam da odredi vreme koje će nam posvetiti. Toliko se ušeprtljao kao da pred našom asistentkinjom polaže kolokvijum. Pokušavao je da joj nešto objasni, ali to nije uspevalo. Ona je primetila da bi ttebalo umesto njoj da objašnjava studentima. To ga je dotuklo i sav zajapuren začutao jc. Hitro sam iskoristio »vakuum« i počeo da, na zaprepaščenje svih, objašnjavam proces proizvodnje gume. Svi su bili iznenađeni, pa i ja jer u indeksu imam samo šestice. I dok su mc na kraju tapšali po ramenima bio sam ц dilemi da И da im priznam da sam do. tada vec dva puta bio na praksi u ovom Kombinatu. Nisam јга prizneo. Godilo mi je što mi se svi dive. To je bio moj trenutak. M. N.

REZIGNACIJA

»Svi dani če susresti svoj krai* Ulis

ВПа ie zora i činilo mi se da če viečno trajati. ON je bio ta zora. Govorio je: »Ostačemo samo rni«. Znala sam da je mislio samo o sebi. Uvijek je bilo tako; samo ON. Kakva samodovoljnost! Došlo ie iutro i opet je bio ON. Podne, podne... Možda ja samo sanjam. Zar je on još tu? ON? Ođlazio je kad su se jutro i dan rukovali. a sad ie več podne. Osečala sam njego\ns prisutnost, hladnu i daleku. Dovraga, nek ide sve dovraga... I zora, i to prokleto podne... Mogli bi me ostaviti svi na miru. Svi su oni jednostavno odvratno, dosadni i glupi. Sta zapravo traže? Suviše s« egoisti. Prolazi to podne. Kakvo spasenje. Odlazi t ON. Ne žalim više ni vreme n,i dan. Neka idu. Noč počinje da vlada. danu dolazi noč u susret. U njoi ču ponovo naći sebe, oslobođenu njega, njih, vas... . Cudno, niste mi više tako stram. Јет mste ш, ne vidim vas, ne osečam 5 ne želim. I nije mi teško da se sada potpišem punim imenom, pa da znadete da je rezignlrana. Sanja Burič

бАН I ISPITI

Poznata je ona pedagoška deviza, koje sc studenti malo drže: da se uoči ispita ne uči. Vasko Stevanović, studont književnosti, pokušao je jednom da iskoristi ovaj savet i pu tome je upamtio godinu koja odlazi. Trebaio je da polažem engieski jezik, seća se on. Od toga mi je zavisilo da li ću izgubki godinu... Uoći isp.ta nlsam mogao da se sminm. Poćeo sam da obilazim pcznanike, zemIjake, kolege s fakulteta, samo da bilo s kim razgovaram. Da zaboravim na ispit. Ali, vraga! Ispit mi se stalno vrzmao po glavi.* Ne savetovali su ше prijatelji. Pobrkaćeš i ono što znaš. Dobro bi bilo da odeš u kafanu, da se razonodiš. I pošli su. Društvo je bdo raspoložemo, svi su se trudili da ga razvesele. Ali bez uspeha. Ja ovde večeras pijem, a sutra.., Sutra ću možda izgubiti godimi, —r korio je sebe. Vratio se u sobu. Uzeo jc gramatiku, ali ništa nije razumevao. Cuj bodrio ga je cimer. Zašto se sada umaraš? Kakav ćeš sutra «>iti? Bolje spavaj. Ustaceš ujutro svež, odmoran. siguran u sebe. Videćeš: biće sve u redu. Evo ugasićemo svetlo i svi na spavanje. Cimer је to govorio dobronamerno i Vasko ga je poslušao. Ali san ga nije hteo. Nešto ga je kopkalo: Sad rnimo ležim, umcsto da učim, a sutra..., i skoćio je iz kreveta. Opet је uzeo knjigu. Lskoro je navratio i Rade, njegov večiti rival u šahu. A što ne kažeš! Odigraćemo dve partije i bićeš miran. Hajde! Postavjli su figure i odigrali prvu,.., četvrtu, petu partiju.“ Vasko je već prestao da misli na ispit. Mislio je samo kako da izjednači bilans u šahu. Meč se nastavIjao sa promcnljivom sreeom. Vasko je preuzimamo i gubio vođslvo. V f reme je neoselno teklo. Nije ni primetio kad je svanuio. Bilo jc 7 i 15 minuta. Pa ја cu zakasniti na ispit viknuo je. Nećeš. Samo još jedan cug. Dva-tri minuta, Cija bude partija, taj je pobcdnik. Ali čoveče! Ja imam ispit u 8 časova. Znači, priznaješ poraz. Dok je istrčavao kroz vrata protivnik je za njim vikao: Priznaješ poraz, je li? Za čudo Vasko toga dana na ispitu nije uopšte imao tremu. Uspeo je da ga položi. Kad se vratio u sobu, Rade ga je već čekao: Igraš И partiju ili priznaješ poraz? - Ргшгајеш. Da ćestitamo jedan drugom. Položio sam engleski.

MATERIJALNE USPOMENE

V. R.

Zovem se Mileva Radović. Običan sam student i ne znam otkud ti ideja da ba§ mene pitaš po čemu sam zapamtila ovu godinu? Zapamtila sam najbolje juni i septembar. To su za mene bili prvi ispitni rokovi. Slušala sam kako starije kolege planiraju šta će kad polagati. Ja pojma nisam imala kako se to radi. Pa, Mikice, kako je bilo? U junu: temperatura 30 stepeni, a meni hladno. U septembru sam već imala nekog iskustva, ali opet nije bilo lako. Požalila mi se Mikica da joj je ova godina ostavila suviše opipljivu uspomenu. Za januar mi je ostao ispit iz socijalne psihologije. Ne bih htela da ovu uspomenu dugo zadržim.

JEDAN DASA A NAS DVE

M. M.

Ekskurzije uvek imaju posobnu draž. Do godi se nešto Što se ureže u sećanje. Svejedno kakvo, pametno ili glupo, duhovito ili tužno; ali podstiće da se situacija ponovo oživi, da do> gađaji budu prisutni. Piitujemo tako rni jcdnog marta, našom Jugoslovenskom železnicom naravno u drugom razredu (ko je video da sludenti putuju u pr* vom). Društvo se načičkalo kao pčele u košnk ci. Vicevi kao ping-pong partija, samo nisu klasični. 2Lagarantovan intelektualni nivo (vraća mo se sa jednog naučnog skupa). Do prozora sedi moj laf. Kao fol spava. a celo vreme fiksira jednu curu preko puta. »Ne primećujem«. Ali, jao »čudno se nešto desi mo ioj glavi«. Rekoh to glasno (i odmah se poka jah). Ona cura jedva dočeka; velikodušno mi ponudi svoje mesto »preko puta« (a ona nema poima da je to moj DRAGI). Jadnica, hoće dr »izleči« moju glavobolju. Partija ping-ponga se prekida. Društvo očekuje spektakl ( јег zna om što ona ne zna). Ostajem mirna i dostojanstvenr kažem (Ijubim t! takvu dostojanstvenost) »Hvala koleginice, dobro mi је i ovde«. Munjevito shvatih situaciju i munuh mog »Uspavanog«. On razrogači oči, kao da ga zmija ugrize i tobože se probudi iz sna. Ona cura se zbuni. Ne shvata ništa (a ne bi se reklo da је ograničena). On se ukipi, i pripreti mi da sedim »gde sam da sam«, inače ću se loše provesti 0 divne li Ijubavi.

А. В.

DVE PESME ZA TAMARU

Stanislav Suvodolski, p>esnik, satn је zapoćeo razgovor. Kad smo predložili da ispriča nešto šlo ne može da zaboravi, on se za trenutak zamislio i ponovo se vratio na pesničke teme: »Bilo je to vrlo zajumijivo književno veče. Pred odabranom publ kom. Rccitovao sam svoju najnoviju pesmu »Tamara«. Bio sam zadovoljan njom, a i publika. Malo zatim jedan kolega me je zamolio da odrecituje parodiju na istu pesmu. Ja sam pristao. Parodiia je biJa pojednostavljena interpretacija moje p>esme, ritmxna i slikovita. Švi su je toplo primili, izuzev Tamare. Rekla mi je da neće da dozvoli da se o njoj pišu takve pesme, da ja nc vođim račima o njoj, već treba ili da se ženim njom ili će me ostaviti. A pametniji popušta. Sada pripremam sve što je potrebno za bebu«

ANA, VARSAVA I LETO

Varšava, avgusta

S. I.

Susret slučajan. U jednoj sobi dorna Medicinske akademije u ulici Nadcv.de Krupskaje. Sedele su za stolom. Moju pažnju privukla je duga, plava kosa, Tek što srao seli, )K>služeni smo čajem. Razgovor se vodio na svojeWf»noj mešavini poljsko-srpskog jczika. Uveče šetnja Varšavora. Tako sam u Ani dobio »vodiča«. Sa zanosom je pokazivala grad. Obišli smo Citadelu, varšavski geto, Laženku, Vilanov. Setnja po Citadeli, uz Vislu. duž aleja sa žalosnim vrbama. Pitali smo jedno drugo kako se šta kaže na poljskom, odnosno srpskom jeziku. Smejali smo se svakom jezičkom nespo* razumu. Citadela je utvrđenje sa parkovima i jezerom. Celo veče sklapao sam jeđnu rečenicu na poljskom, ali na kraju sam uspio samo da kažem »hvala.« Druge večera, ples u domu. Devojaka mnogo, a samo četiri mladlča» Ceo sat rauzika je svirala, a igru niko nije započinjap. Ane nije bilo tu. Otišao sam po nju. Posle smo zaplesali Ana i ja. Od tada ponavljalo se iz đana u dan na nekoliko jezika: Sajo, gde ti je Ana? Ana, gde ti je Sajo? Sledi poseta Laženki. Idemo peške Varšavom. Držimo se za ruke, ’judi se okreču, gledaju nas. Dolazimo na mostić, ispred vile Laženke usred parka. Cutimo. Pred kraj moga boravka u Varšavi poseoujemo kraljevski dvorac Vilanov. Oko njega parkovi sa skulpturama, jezerima i divnim alejama. Poslednje veče u domu. Na stolu flaša vinjaka. Donesena iz Beograda, čuvana za posebnu priliku. Na stolu cveče a nas četvoro Magda i Tadija, Ana i ja. Nijc se mnogo pričalo.

SUDBINA, DEVOJKA KOJE NEMA

Dž. S.

Napustiću Beograd, uskoro posle toliko ргоvedenih dana u njemu. Ceo jedan život. Odlazi sara, kao što je i došao, pomalo setno priča moj prijatelj, kada sam ga zamolio za razgovor. Upoznali su se u prasko/orje proleća, kada se ženama dariva cveće. Susret je bio slučajan i nestvaran. Reči su bile otsutne, oči su govorile. Igra te večeri bila ie svojevrsna vrteška. Svest se mutila, odvaiola od stvarnosti. Reči se posle nije sećao, bili su izgleda ntmi. Tek u zagrljaju sveže noči u svojoj opijenoj glavi mogao je samo da zaključi da se nešto desilo. Vreme je teklo, a često nije postojalo. Ustvari, osećali su ga po raskošima prirode, koja im je podarila i zajednički susret. Bili su to trenuci sna i jave. Duge šetnje, bile su izuzetni pohodi na »osvajanja« grada. Ulice, kuće, klupe dobijale su značenie simbola. Mašta je dobila krila. Tđeja ie tjto na pretek. Neobično je postajalo ohičnim. Neostvarl jivoostvarljivim. Dani, misli, postupci postali sn svojevrsna posvećenost jednoj osobi. Nieno me kažu da na arapskom jsriku znači Sudbina. Tako su prolazili dani meseci neosetno. Leto i more. Uvek zajedno, na plaži pored >olja zrelog žita. Vreme je stalo. Samo je dan menjivao noć. Obuzelo ga ie prijatno ose'anje trajnosti. lli ga je možda priželikivao. Vreme. koje je stalo, ipak je prošlo. Putevi u ih odveli na dve strane. Privremcno. Тако e izgledalo. Daljina ? vreme ostavili su duboku -nazdu na polju. ко?е ie čeknlo žetvu. Neizvesnost je drugovnla sa časovima iščekivanja. Tiho, dugo i gorko. Slutnja je postala stvarnnst. Nastala je sa oktobarskim suncem. Kažu da se zvala Sudbina. Sudbine, devojke više nema! Izgleda da je to željela!?

Dž. S.

Somostalna "kulturna" in idejno "politika"

IZ STUDENTSKE ŠTAMPE

... Kadar vsi razmišljamo o stvarjalnosti, o možnostih in nemožnostih ustvarjanja tedaj navadno ni nihče ustvarjalen. Vendar: kadar vzrok za tako situacijo vidimo v »napačnem« odnosu »politike« do »kulture«, tedaj je jasno opredeljena tudi naša naloga. Sam pojem »napačno« nas aktivira, v skladu z našili ideali ali vestjo ali profesijo nam nalaga dolžnost »spreminjanja« odstraniti tako zmotno »politiko« ali »revidirati« vsaj njen tak do*sedanji odnos do »kulture«, ki sterilizira »kultumiško sfero«. S tem pa se že gibljemo znotraj štare, stokrat ponavljane In razmozgavane dualitete: »kultura« »polkika«. Ali nadrejenost »kuh ture« ali »politike« ali sporejenost v Smislu dvosmerne izolacije ali ustvarjalne sovisnosti ali zlitja obeh. Pet variant, pet shem reševanja z enim samim na glas formuliranim namenom: najti izhod iz te neustvarjalnosti. ... V tako formulirani obliki je protislovje očito: nasproti si stoji dvoje nezdružljivih področij, katerih vsako zahteva zase take pravice, da te izključujejo enako zahtevno druge (»po- • litičnc« ali »kulturne« sfere). Zato neprestan spor,. ki se na individualnem nivoju kaže kot protislovje v meni samem: jaz komunist kultumik ali kulturnik-komunist. Sinteza, ki jo dosegam v pisanju z vezajem, razpada vsak trenutek političnega delovanja, ko se odločam. da bom deloval kot »kulturnik« ali kot »politik«. Ta razpon duplicitete me določa na eno ali na drugo ali pa potiska v »sedanjo sterilno situacijo vegetiranja v razklandosti«; zahteva od mene, da sem dopoldne »politik, popoldne in zvečer pa »kulturnik«, ali obratno, kakršno imam pač profesijo in ženo. ... Tisto, kar je temeljno in izven te dualitete, je ta dualiteta sama. Zakaj sploh to razmišljanje o »kulturi« »politiki« zakaj to protislovlje ali želja po sožitju? Kaj je ; tisto, kart* to »kulturo« določa za »kulturo« in to »politiko« konstituira za »politiko« kaf je» tlltof** temeljno. po'ččVfićr"sta‘dotočeni tako »kultura« kot »politike« tako »kultumiki« kot »politlki«, tako moje dopoldne kot moje popoldne? Kaj je tisto, po čemer sem v tem protislovju s samim seboj, plodovita (»kuituma«) ustvarjalnost in učinkovita (»p>olitična«) aktivnost? Kaj je tisto, sem igrica? igrica?

MILAN PIVTAR

(»Tribuna«, Ljubljana)

Папарама на акциите на македонските студенти

Ако се .обидеме да направиме осврт на испгге и ако ги анализираме дискусиите штв беа водени на овие годишни собранија по факултетите и вишите школи во Македонија к'е дојдеме до констатацнја дека тоа се проб* леми кои домшшра,\е не само на факултетите туку и на вншитс школи, односно со кои проблемн студентската органнзација се су* друвала во изминатиот период и правела напори за изнаог'ан>е на најадекватнн реше« нија по испгге. Од овие днскусшг можеше да се видн дека во измннатиот период главна тема на дискуснја во Оргалшзашгјата на ССЈ, како на факултетите исто така и во вншите школи, покра ј многубројните проблелш биле: матернјалното обезбедување на студентпте, односно студентскнот стандард, наставношколската проблематика, односно на студентите кон трудот, идеолошко-политпчката изграденост на студентпте, запослувањето на завршешгге кадри, здравствено потпорниот фонд мегу'народната размена на студенти, и лругн прашања. Но, беше општа констатација дека по некои прашања, пако се години е дискутирано на ваквите собнри, сепак, за нивното решавање се уште не е ншито направено. На некои од факултетите прп одржмвањето на годишнитс собранија на ССЈ се случуваше и тоа, од поднесениот и штур нзвештај за работата на студентската органназицја за изминатитот период, како и во малубројшгге и оскудин дискусш! што можда да се чл/јат по иекои прашања, не можеше да се лобие јасна и реална слика за работата на Стллентската организација во измннатпот период. Исто така, малиот број на присутните сгуденти, професори и делегатн на повек’ето го мпи:ш сооранија на Здружението на ССЈ беше оптпта слјгка и главно обележје на овне значајни сооирп на сттлсититс, ана иеком факултети и тра мшиоиална појава. Ова е само доказ за една неактивност на оогашхзацпјата во кзмкнатиот период.

БОРИС ТРЕНЕВСКИ

(„Сгудептскл збор”, Скопје)

4

STUDENT

1968/1/2.