Student

SNOVIĐENJE

Opet se zgrušavala krv Kao da se ledi reka Priviđenja neustrašivo otvaraju Vrata našeg predsoblja. Kezilo se proleće u polumraku šume u kojoj su staze dve Kao tvoje ruke prekrštenc U mokrom šipražj« nestajale. Nad fotografijama za uspomenu Naginjemo se kao nad bunarom Stajali smo zagdjeni i osmeh blaženstva Kao dim je lebdeo na Usnama, Iza nas je bila višnja sa poluzrelim višnjama. Opet se zgrušavala krv Kao da se ledi reka. Crvene suze sna tronuše prozorskc ulvare Oživljen san kao spreman glumac Razmakao je ožalošćen zavese Stojeći na pragu nem Ono što mora biti odvijalo se i život Opravdavao se pred snoviđenjem. PREDRAG CUDIC

JEDNAKOST I JEDNAKE MOGUĆNOSTI

(POVODOM KNJIGE »ELITE I DRUŠTVO« OD T. B. BOTOMORA - »SEDMA SILA«, BEOGRAD 1967)

Problem elite je danas, kada je reć o makro teorijama političkog sistema i političke organizacije društva, svakako jedan od dominirajućih u savremenoj buržoaskoj političkoj nauci. Mnogobrojna imena leoretičara savremene građanskc misli vezana su za teoriju elita. Doprinos koji je profesor Londonske škole ekcnomskih i političkih nauka T. B. Betomor dao ovoj problematici je, bez sumnje, značajan. Njegova knjiga se karakteriše sintetičnošču i preglednošču shvatanja različitih mislilaca i teorija elita, a istovremeno predstavlja i kritičku studiju problema vladajuće elite u poliličkoj teoriji i praksi savremenog društva. Autor vrlo uspešno usmerava analize u dva pravca. Prvo, prikazuje genezu, ideološke korane i smisao teorije o vladavini elita: i drugo, ispitujc promene u socijalnoj stratifikaciji modernog društva, nastoječi da utvrdi koliko jačanje društvenog položaja i uticaja takvih društvenili slojeva (kao što su intelektualci, menadžeri i birokrati) vodi stvarno ka vladavini elita. I Moska i Pareto su se bavili elitama u snvslu grupa koje ili direktno vrše ili su u poziciji da vrlo snažno utiču na vršenie vlasti. Istovremeno su smatrali da je »vladajuča elita« (Pareto) ili »politička klasa« (Moska) sastavIjena samo od određenih sociialnih grupa, Međutim, ovi teoretičari razmatraju i kategoriju neelite. Po njima je neelita elastičniia i šira gmpa koja obuhvata faktički celu »novu srednju klasu«. No bez obzira kako oni sagledavali odnos elite i neelite, u njihovoj teoriji je dominanlan stav da u društvu uvek mora postojati manjina elita, koja će upravljati nađ većinom. U daljem izlaganju o specifičnosti različitih shvatanja, Botomor ističe da je »zauzimanje stava kotji su pokazali Moska I Pareto u izgradnji jedne nove nauke, političke nauke, bilo izazvano njihovom opozicijom prema socijalizmu, a posebno prema Marksovoj socijalnoj teoriji koja je dala radničkom pokretu zna-

čajnu intelektuainu energiju i samopou/danje«. Postavivši ovako problem Botomor se pita; »Đa li je ova nauka makijavelista (keiko ih je nazvao Džems Bernheim) superioma nad Marksovom teorijom socijalnih klasa i klasnog konllikta?« Nasuprot marksističkoj koncepciji o kla snoj borbi između buržoazije i proletarijata čiji će ishod biti izgradnja besklasnog dmštva, elitisti postavljaju teoriju o večitoj i neotklonjivoj podeli društva na relativno malobrojnu elitu onih najsposobnijih i najvitalnijih, koji vladaju, i masu onih kojima se vlada. Po njrma je vladavina manjine večna pretpostavka političkog života. Prednost Marksove teorije o podeli društva na klase je u tome što on daje sintezu mase dotle nepovezanih ekonomskih, političkih i kulturnih činjenica i tumači promene u društvenoj stmkturi usponom i padom klasa. Koncept »vladajuče elite« ili »političke klase« bio je iznet kao alternativa, delom. tla bi se demonstrirala nemogućnost ilostizanja besklasnog društva, ali i da bi sc odgovorilo teoretskim teškočama. Značajan problem koji nastaje u vezi sa teorijom elita je tzv. »cirkulacija elita« tj. način na koji se vrši izbor elita i njihovo menjanje. Botonor ovaj fenomen razmatra na dva nivoa: 1, da li se »cirkulacija elita« odnosi na proces u kome individue cirkulišu između elite i neelite; i 2. je li to proces u kome elite zamenjuju jedna dmgu. Dalje se u vezi sa ovim nameću probleini: postoji li razlika u dmštvu u brzini cirkulacije i analogno tome kakav je efekat toga u političkoj sferi? Odnos između individualne mobilnosti, uzdizanja i pada elita i k lasa je vrlo značajan. Postavlja .se pitanje da li je tačno da se revolucija javlja samo onda kad jc cirkulacija individua mala. Na ova J način Pareto pokušava da objasni revolucija individua mala. Na ovaj način Parelo pokušava da objasni revolucije uzimajući u obzir samo psihološke činioce, dok Moska uzima u obzir i socijalne momente. Međutim, sumiranjem različitih shvatanja, dolazi se do opšteg zaključka da sukobi interesa leže u osnovi svih promena. Botomor uočava dva, po njemu značajna, procesa: 1. »Pojedinci koji pripadaju novim socijalnim slojevima. ponekad i nečlanovi ustanovljene političke elite postepeno stiču vlast«. 2- »Dolazi do žestoke konfrontancije između socijalnih grupa koje se uzdižu i postojećih upravljača u društvu«. Moderne revolucije ne mogu da se objasne aktivnošću elita. One su izazvane aktivnošću čitavih klasa što je pokazala i Marksova teorija. Ali klase moraju biti vođene, pri čemu elitna grupa vođa izrasta u neku ruku uporedo sa formiranjem i razvojem klase, ona ne stvara klasu, a istovremeno nc donosi revolucionarni pokret sama sobom. U kontekstu ove problematike Botomor ispituje tri socijalne grupe koje su se u toku velikih socijalnih i političkih promena u XX veku izdigle, kao elite intelektualce, tnenadtere i birokrate. Ovo pitanje je značajno s obzirom na njegovu aktuelnost u današnjim tokovima društvenih zbivanja, a posebno sa aspekta njihovog stvamog značaja u društvenim promenama. U kojoj meri su oni stvamo produkt drugih fundamentalnih promena u društvu ili pređstvanici moćnih interesa? Tretiranje ovog problema proistiće, kako kažc Botomor, iz opštc teorije ehta koja jc bila usmerena na kritiku marksističke koncepcije. Po marksističkoj teonji uzd’zanje radničke klase kao nove društvene snage je najsnažniji fakat savremene istonje. Ali ohja'šnjenja koja se daju o uzdizanju

intelekuuikLca, hirokrata i menadiera pori&u 4 0 i teže đa pokažu da transformacije kapitaliznta vode il »besklasno « regrutoavnjc elite, dok u isto vreme održavaju razliku između vladajuće elite i mase. Stoga se autor o>rijentiše na ispitivanjc odnosa ovih socijalnih gnipa prema velikim društvenim klasama i, s druge strane; razmatra kakva je priroda njihovog uticaja u kolektivističkim zemljama sovjetskog tipa. Povodom ovog drugog problema Botomor kritički polemiše sa nekim socijalističkim teoretičarima. Interesantna je i informativna analiza regru lovanja elita u zemljama u razvoju gde onc tx)Staju poseban problem vezan za mnogobrojne ekonomske i istorijske faktore. Na kraju knjige autor raspravlja o problemu odnosa demokratije i elite, i jednakosti elite. To je u stvari polemika sa raznim konzerva-, tivno-pesimističkim shvatanjima izvesnih predstavnika elitističkih teorija u pogiedu istorijske perspektve demokratije, odnosno autokratije. Autor ne prihvata shvalanja da je utakmica između elita i stranaka dovoljna da osigura demokratiju, čime negira osnovni politički mit našeg doba. On kaže sledeće; »Održavanje i razvoj demokratskog sistema zavisi pre svega od stvaranja i održavanja uslova u kojima večina građana, ako ne i svi građani, može da učestvuje u odlučivanju o onim društvenim prohlemima koji se bitno tiču njihovih individuaJnih života na poslu, u mesnoj zajednici; * u naciji i u kojima se razlika između elita i masa svodi na najmanju moguću meru. Botomor ovo gledište potkrepljuje primerom samoupravljanja u Jugoslaviji i projektima lokalnih zajednica u Indiji. Međutim, uklanjahje klasnih razlika otvara najširu perspektivu neposredne demokratijc izabranih nosilaca javnih funkcija bez posretlovanja političkih partija. U razmatranju alternativa: ili jednakost ili elita, autor polazi od Marksovog shvatanja besklasnog društva, kome se suprotstavljaju teorije elita; i vrši detaljnu analizu Marksovih tekstova podvlačeći sociološki aspekat koji se ogieda u tvrđenju da je princip nejednakosti otelotvoren u institucijcima društvene klase • u podeli na onc koji su vlasnici sredstava za proizvodnju i one koji nisu još bitnije uključene u podelu rada u društvu, naročito u podelu na manuelan i intelektualan rad. Sledi dakle da se jednakost postiže ukidanjem klasa koje bi nastalo ukidanjem podele rada. Mislioci elitističke teorije kada raspravljaju o ovom problemu čine grešku jer pokušavaju da zamene ideju jednakosti sa idejom jednakih mogučnosti. »Jednakost mogućnosti, kako se taj izraz obično upotrebljava predpostavlja nejednakost, pošto mogućnost« znači mogućnost uzdizanja na viši nivo u jednom sloievitom društvu. On istovremeno predpostavlja jednakost, Jer znači da še nejednakosti ukoreniene u ovom slojevitom društvu moraiu neutralizovati u svakoj generaciji da bi pojedinci mogli stvarno da razvijaju svoje lične sposobnosti. Svako istraživanje uslova jednakosti, na primcr u sferi obrazovanja, pokazalo je kako je snažan i prodoran ovaj uticaj ukorenjenih razlika društvcnih klasa na životne šanse pojedinaca«.' Bez obzira na neke neodređene postavke, °va jc knjiga značajna politička studija i zaslužuje posebnu pažnju na planu bližeg upoznavanja fenomena elite. Sem toga, odabrana bibliografija studija o elitama je svojevrsan doprinos i uputstvo čitaocu za temeljnijc upoznavanje sa ovom problematikom. ANKA BJELOBAB V

AMERIČKI FILM DANAS

Američki film se za evropskog gledaoca iscroljuje pojmom Holhoida. Ta proizvodna i reklamna mašina, stvorena radi trgovine fil;nom, odlikuje se serijskom proizvodnjom soiidne i relativno jeftine robe koja se prodaje na širokom tržištu. Prodajne garantije pruža nstaljeni sistem zvezda, glumaca i reditelja proyerene vrednosti, ili bar populamosti, koji imaiu vrlo specijalizovane oblasti rada. Zna se tačno šta ko ume da radi i kolika mu je cena. iako se govori da Holivuđ nestaje zbog televizije i zbog umetničke konkurencije kinemalografija evropskih zemalja, to uglavnom nijc tačno. U Holivudu se pravi najveći broj televidjskih filmova i to ne samo za američko tržiste. Stari filmovi su doneli nepredviđene prinode prodajom televizijskim kompanijama, a novac iz Holivuda obilno učeshoiie u većini evropskih koprodukcija, što se pokazuje vrlo nspešnim poslom. Poslovi adaptacije brodvejskih komada i literaraih bestselera za film jdš uvek su vrlo pouzdan 1 isplativ posao. Pošto uspeva da kupi izvrsne umetnike, Holivud je loš uvek jak konkurent na međunarodnim filmskim festivalima. Pored najpoznatijih glumač<yih irnena, sale pune filmovi klasičnih raajstora Holivuda, koji prave dobre Hlmove. To su Ka/an. Hoks. Ford, Vajler. Preminger, Vilder, Kre•ner, Oldrič, Mineli, Hjuston. Cineman i mnogi urugi. Nekih naročitih novatorskih pokušaja danus u Holivudu nema. ali su radovi Maje Deren 1 Slavka Vorkaniča još uvek u svežem sećanju. .Mlađi reditelji se tamo sporo probijaju, ali njihovi pokušaji daju visoke umetničke rezultate. Dovclino je đa se pomenu Sidni Lamll, Artur Pon, Martin Rit, Sienlt Kjubrik i Džon Frankenhaimcr. Osim toga, Holivud sialno pokazujc đa uzme pod svoje istaknutije mla-

de reditelje iz Evrope, mada se ti pokušaji ohtčno ne pokazuju uspešnim.

CENZURA IDE U PRILOG HOLIVUDU

U proiz\ r odnji istorijskih spektakla, filmskih komedija i vesterna Holivud nema ozbiljnih konkurenata na svetskom tržištu, a crtani film još ne gubi svoje prvo mesto u proizvodnji i u omiljenosti kod najšire publike. Reklamni aparat Holivuda več je poslovičan. On uspeva da pridobije glcdaoce za neki film još pre nego što je završen, ili da lansira neku glumačke zvezdu pre nego što je uopšte stala pred kamere. Menadžerstvo i sklapanje dugoročnih ugovora jc posao koji uvek cveta u toj fabrici filmova za široku potrošnju. Iza čitavog tog, naizgled haotičnog, a u stvari brižljivo organizovanog trusta stoji nekoliko velikih proizvođača, čiji su odnosi sasvim usklađeni i poslovno uspešni. Za amerićku cenzuru bi moglo da se kaže da Hoiivudu više koristi nego što ga ometa, jer savršeno pođržava glavninu njegove proizvodnje i načine njegovog reklamiranja i poslovanja. To su isto brižljivo reguiisani odnosi, uspostavljeni na obostrano zadovoljstvo. Ima znakova da Holivud umetnički truli i to već dugo traje, ali je on svoju robu uspeo tako dobro da plasira u najšire sloieve publike, da je holivudski film postao nasušna potreba potrošaća, besmislena a neophodna, kao žvakaća guma, kriminalistički roman, ili muzika za igru. Otuda Holivud kao fabrika i danas sjajno posluje i ni izdaleka nije ugrožen. To se vidi i po »Oskaru«, koji je i dalje najuvaženija nagrada za neki film, iako nema umetnički značaj kanske »Palme« ili venecijanskog »Lava«.

GRUPE VAN HOLIVUDA

Profesionalna proizvodn ja van Holivuda od- > nosi se uglavnom na televizijske filmove i na privatne pokušaje prodajnih ambicija. To se. osim u televizijskim kućama, uglavnom radi po univerzitetima koji imaju odseke za film. Mali broj Ijudi sa univerziteta dospeva u Holivud; oni uglavnom ostaju na televiziji, ili se bave sporednim poslovima oko filma. Niz njih to radi iz hobija i übrzo napušta taj posao. Po svojoj filmskoj aktivnosti naročito se ističe jedino Njujork i to sasvim nasuprot Holivudu čak i svojim festivalom. Gmpa koje sc u Njujorku bave filmom ima veliki broj, ali su svetsku pažnju privukle dve, koje okupljaju najzanimljivije Ijude i najorganizovanije nastupaju u javnosti. Jedna je neforrnalna i teško joj je odrediti pravi obim. a ve/ana je uglavnom za časopis »Filmkki komen'ar« i njegovog urednika Gordona Hičensa. Bliska je Muzeju raoderne umetnosti i uglavnom ->kuplja Ijude sa univerziteta. Neki od niih se *ilmom biave i profesionalno, ore svega na teieviziji. Dmga grupa se okuplja oko časopisa >Filmska kultura«, njegovog uredrtika Adamsa Sitnija i snretnog Džonasa Mikasa. To su istovreraeno dva najznačajnija filmska časopisa u \merici gde je inače filmska štampa reklamnog i zabavnog karaktcra.

Živa delatnost je u Njujorku počela filmovima Džona Kasavetisa, Sirli Klark, Drjua i Likoka i Lajonela Rogozina. Oni su želeli da stvorc jednu sasvirh profesionalnu proizvodnju za koju bi zainteresovali velike distributere. To nije uspelo, ali je stvoreno nekoliko izuzetnih filmova, čiji je uticaj nesumnjiv (»Senke«, »Veza«). Mastavljač njihovog rada je grupa oko »Filmskog komentara«. Likok još uvek radi fihnove sa njima. Glavni deo proizvodnje su dokumentami filmovi levičarske orijentacije, posvećeni gotovo isključivo društvenim problemima, pravIjeni sa što je moguće manje intervencije autora. Plene svojom jednostavnošću i doslednim realizmom. Prepuštajući se unutamjoj drami pnzora pred kamerom, autori se truđe đa njihova tačka viđenja bude što objektivnija i nepretencioznija. Teme njihovih filmova su obično u vezi sa problemom cmaca, političkim zbivanjima, delatnošću političkih gmpa i partija, ratom u Vijetnamu i pokretima mladih Ijudi u Njuiorku. Dobra šesnaestomilimetarska tehnika ! jeftma traka dopuštaju da to budu tehnički izvrsna dela, spontano nastala tokom snimanja, koja nc robuju nekoj preciznoj prethodnoj zamisli. Za takav film je dovoljno da se izabere događaj i da se sa tonskim šesnaestomilimetarskim kamerama izađe na mesto zbivanja. Ti filmovi se obično plasiraju na televiziji ili ih distribuira nekoliko nezavisnih proizvođača i distributera. Glavni autori te gmpe su Piter Gesner, Merlin Džonson, Hileri Haris, Dejvis Kertis, Robert Drju, Ričard Likok. Gordon Hičens, Norman Fmhter i Robert Makover, Njihov' značajan usoeh na festivalima kratkog filma, naročito cvropskim, govori o umetničkoj vrednosti takvog pristupa. ’ta grupa okuplja i izvestan broj Hudi koji se interesuju za igrani i animirani film. Karson Dejvidson pravi izvrsne nadrealističke komedije, a Heg Menjudžin simboličke igrane filmovc iednostavne stmkture čija je glavna vrednost u kinesteličkoj mašti. Men judžin je i značajan teoretičar filma, koji je svoje poglede izgradio nasuprot shvatanjima o radu u studiju. Animiranim filmovima se ova gmpa manje bavi. Najzanimljiviji su animirani kolaži Prestona i čuveni tilm Lea Dratfilda »Glina«. Zanimljiv je film Herolda Mejera »Nasleđe«, koji se opire svrstavanju u kategorije. To je vešta kombinacija arhivskih materijala, koja daje satiričnu sliku Amerike. Pošto se još nisu odrekli svojih profesionalnih pretenzija, ovi autori se stalno tmde da zasnuju čvrstu proizvodnju i distribuciju, što im ostaje glavni nerešen problem. Većina njihovih lilmova predstavlja nešto slicno novinarskom radu. To ne umanjuje vrednost tih dela, ali uvek stavlja film u službu nckih dmgih, u ovom sluaju spoređnih stremljenja.

ŠTA 081 ćAVAir MIKAS, BREKIDŽ I MARKOPULOS?

Druga. j>lavna grupa njuiorških autora uspe! ■ ie da osnuje jednu slobodnu zadrugu, koja

se stara za distribuciju filmova svojih članova, uglavnom preko sopstvene mreže kinematograla. Obilno se koriste svojim časopisom za diskusije o tim filmovima i vrlo organizovano nastupaiu u svetu. Vrata zadruge otvorena su svima, ah po prećutnom sporazumu tu se okupljaiu auton koji sebe smatraiu avangardnim istraživačima filma. Njih je blizu tri stotine i imaju pi eko sest stotina fdmova u živom prometu. i stalnom su sukobu sa Holivudom i uspevaju da uvere svet u ispravnost svojih shvatanja o njegovoj umetničkoj smrti. Niihov zajednički nastup rešio je moge đistributerske teškoče i oni se sada spremaiu za veće proizvodne podnhvate. SJuze se naiiednostavnijom tehnikom, što im omogučuie da sami budu proizvođači većine svojih filmova. Mnogi autori su poznati njuiorški slikari, novman ih pisci. Naročito se ističu Brir, Varhol, Mikas, Biekidž. Klarkova i Sitni. Svi se sasvim slobodno bave istraživaniem filma nezavisno od svojih ranijih ili drugih trenutnih intere.sovanja. Među njima su i filmski istraživači poznati od ranije kao Markopulos, Mid i Klarkova Nphov uticaj u svetu postaje sve jači, a ima izgleda da če njihov položai u Americi postat; cvrst uprkos Holivudu. Predstavliaju tremitno najjaci istraživački pokret u svetu i ostvaruju savrsenu slobodu i međusobno poštovanje u svojim redovima, jer ne deluju u ime neke proklamovane estetike. Glavni teoretičari ove struic su BrekidŽ, Mikas, Klarkova i Sitni. Neki od ovih reditelia polaze od stvamih problema, situaciia ili književnih dela, koja im sluze samo kao povođ. To daie veoma lične filmove u Kouma se prva inspiracija više ne prepoznaje. Nuhov rad dao je izvestan broj vrlo značaimh dela koia se s pravom moo, smatrati istonisKim. A takvi su »Dnevnici« Džonasa Mikasa »Umetnost viđenja« Stena Brekidža, čitav onus' retera Kribelke, »On kao ona« Gregoriia Markooulosa filmovi Varhola i Mejera, »Relativnost« bmšvilera, poiedma otkrića Konera i »Oh te lubemce!« Roberta Nelzona. Od ovog pokreta ne treba očekivati samo outicaj na druge pokrete amaterskog ekspe imentalnog filma u svetu. koii uostalom j'ec moze jasno da se vidi, nego i uticai na prokoja u hol ivudskim /IvS t? 0 t moze da b !’ de i istrao'?. eka , Ta .' Pokretsve više ukazuje svetu da Hohvnd nne m jedma. ni naibolia, ni naiznacaimja metronola filma u Americi i sve brže Dt)kret Z i a f onimnos t:- T° l e sasvim avangardan 1 105 . ne nailazi na nrihvatanic mnogih n t ,ec | ova nenonulamost kod nublikc rmitlcJ Hv Ia ozbdmu smetniu nieaovom nwl k V°u ,e u nenosrp dnoi vezi sa razvojem lilmskt kulture, Čemu njuiorščani daju izvant edno znacaian donnnos svojom nraktićnom i teonjskom delatnošču u oblasti filma. LAZAR STO.TAVOVIČ

1968/4 STUDENT