Student

JA SAM BORBEN ČOVEK

Gost naše Redakcije ovog puta je jedan od najpopularnijih univerzitetskih nastavnika, profesor Radomir Lukić o kome studenti (ne samo pravnici) mnogo pričaju. Zamolili smo profesora Lukića da nam kaže nešto o svom školovanju, naučnom radu, studentima, dosetkama... U osnovnoj školi u selu bio sam dobar đak. Od bližih, imao sam samo dedu po ocu, a deda samo mene, pa je želeo da me zadrži kod kuće. Moj učitelj iz četvrtog razreda osnovne škole, koji još živi, übediio je dedu da me pusti, pa sam, tako, sa zakašnjenjem, ipak otišao u Požarevac, u gimnaziju. Kad sam zavrišo osam razreda, pošao sam u Beograd, ne znajući pouzdano šta da studiram i uglavnom bez sredstava. U to vreme mnogo se pričalo o atomistici. Mene je to živo zanimalo, pa sam se upisao na tehnologiju, ali studije na tom fakultetu bile su skupe a o atomistioi nisam mogao dovoljno da saznam. Upisao sam se na prava, sa namerom da živim u selu, spremam ispite i polažem. Brucoš Radomir Lukić ipak nije otišao na seio. Uoči mog planirano'g odlaska iz Beograda upoznao sam se sa poznatim antikvarom Vlajkom Ignjačevićem Marsovcem, koga su tako zvali jer je slao telegram na Mars u vreme kad sa torp planetom nismo imali kontakte. Od njega sam dobio izvesnu vrstu pomoći i ostao da studiram u Beogradu. Na prvoj godini studija zapazio me je profesor Đorđe Tasić, koga su 1943. godine streljali Nemoi. On me je podsticao da radim i pomagao me. Upisao sam se na fakultet 1933. a diplomirao 1937. godine. Sve ispite polagao sam u junu, uvek sa ocenom 10. Za vreme studija dobio sam četiri ili pet nagrada za temate o Svetom Savi. Dobio

sam stipendiju za Francusku, bo ravio u Parizu dve godine i doktorirao u martu 1939. iz oblasti filozofije prava. Vratio sam se u Beograd, Do jvma 1940, ћопоrarno sam radio u narodnoj ban ci a tada sam izabran za docenta i počeo da predaiem psihologiju prava. Posle je došao rat... # šta savetujete stuđentima koje žele da se bave naučnim radom? Mislim da je najvažnije: ne ograničiti se na sasvim usku spe cijalnost. Ja sam se trudio da steknem što više znanja ne samo iz oblasti teoriie i filozofije prava, već i iz filozofije, istorije, ekonomije, političkih nauka, knji ževnosti i jez’ka, jer se bez svih tih znanja teško može nešto ozbiljnije raditi u oblasti bilo koje društvene nauke, posebno pran:tk mo2ra sam sebe da stvori. učnom radu profesor ne može mnogo pomoći, bar ne u pravnim naukama. On pre može dati primer, nadahnuti studenta i oduševiti ga za rad nego što mu može konkretno pomoći. Naučnik mora sam sebe da stvori ф Šta je to što je Vas nadahnuio za naučni rad? Kao mlad čovek veoma sam se interesovao za književnost, zatim za fiiozofiju i na kra ju za prirodu materije, atomsku fiziku. Kad sam pukim slučajem došao na pravo, misiim da је sasvim prirodno što sam se za* interesovao za filozofiju prava. U tome je nesumnjivo veliku ulogu odigrao profesor Tasić koji je bio odličan mislilac i vanredan predavač, koji je voleo Ijude i verovao u njih. Smatrao je da imam smisla za naučni rad i očekivao je od mene rezultate. želja da ispunim njegova očekivanja bila je najjači motiv koji me je podsticao na rad. Pored toga, ja sam borben čovek i volim da se sa Ijudima borira i da, po mogućnosti, u borbi r>obedim. Cinii’ mi vehko zadovoljstvo to što otkrivam nedostatke tuđih mišljenja i potvrđujem svoje mi šljenje, bez obzira što sam sve-

stan da ne moram biti u pravu. Veoma sam skeptičan u pogledu mogućnosti otkrivanja relativno čvrstih istina u nauci, a osobito u društvenim naukama. Zadovoljan sam ako mi se učini da sam svojim radom otkrio neku ma i delimičnu istinu. Veoma sam radoznao, ne samo u oblasti nauke kojom se bavim, pa je i to jedan od važnijih podsticaja na bavljenje naučnam radom. • Hoćete 1! da nam kažete, profesore, kako ste Vi kao student koristiii svoje vreme? Jeste li, pored obaveza na fakuitetu, zadovoljavali i druge zahteve svo je ličnosti, jeste li imali vremena za izlaske, za devojke...? Koristio sam vreme za šire obrazovanje umesto da se koncentrišem samo na učenje u bukvalnom smislu. Pošto sam p°ta gao sve ispite u junu, imao sam dosta slobodnog vremena preko leta i u jesen, i mogao sam ga koristiti kao i svi mladi Ijudi za odmor i razonodu, uključujući tu i prijateljstvo, pa i Ijubav. Trudio sam se da što je moguče svestranije razvijem svoju ličnost, jer bez toga nije mogućno u pravom, Ijudskom, smislu reči baviti se naukom, a nosebno ne društvenom. Mislim da greše Iju di koji naučnika, a oogotovu onog koji se bavi društvenom naukom, cene samo ako se usko speciializuje_i svo vreme oosvećuje isključivo knjigama. U društveniim naukama mnogo više može da se nauči iz samog životnog iskustva. Kako ocenjujete sadašnju naučnu klimu na Univerzitetu? • Mislim da ne možemo biti zadovoljni. Ne mogu govoriti sa dovoljno poznavanja o Univerzitetu uopšte, ali nisam zadovoljan stanjem na našem fakultetu. Profesori i studenti, uključujuči i mene suviše se bave mnogobroj nim drugim, relativno nevažnim stvarima, umesto naukom; nema dovoljno zajedničkih naučnih

problema niti odgovarajuće naučne diskusije o njima. Naučni rad se ne ceni dovoljno, niti u opštoj oceni nastavmka, niti u njihovom napredovanju na Univerzitetu, niti pak materijalno. Raditi danas naučno, znači čist materijalni gubitak, jer se naučni rad ceni i deset puta manje nego bilo koji drugi, i lakši, intelektualni rad. Smatram da je neophodno učiniti nešto za poboljšanje ovog stanja, јег bez razvijene nauke nema ni razvijenog i čovečnog društva. • Vi znate, sigurno, da studenti orepričavaju mnoge anegdote 0 Vama...? Gotovo o svakom čoveku koji ima dodira sa većim brojem Ijudi stvaraju se anegdote. Te anegdote skoro uvek proširuju, pooštravaju i, u svakom slučaju, netačno predstavljaju događaje koji im služe kao povod. Prema tome, gotovo ni jedna anegdota nije bukvalno tačna, ali ona ima 1 jeđnu tačnu stranu: da po pravilu pogađa osnovne crte karaktera dotičnog čoveka, samo ih preuveličava i preterano podvlači. čuo sam i čitao mnoge anegdote o sebi i dosta često sam zažalio što se ono što one tvrde nije desilo. • Da li biste hteli, na kraju, da kažete neku anegdotu, koja se Vama posebno dopala? Na žalost, nisam obdaren ni za pamćenje ni za pričanje anegdota. Profesor Lukić je, tako, na kraju ovog razgovora ipak ispričao vic. Razgovor vodio KEMAL KURSPAHIC

KAKO SE ZABAVLJAJU STUDENTI

Jediie subotnje večeri svratili smo na nekoliko studentskih i omladinskih igranki. Želeli smo da vidimo kako se studenti zabavljaju, gde se najviše okupljaju i na kom se mestu najprijatmije osećaju. Sve ono što smo zapazili, čuli i doživeli zapisali smo još iste noći. Tako je i nastala ova reportaža o studentskim zabavama. MESTA ZA DEVOJKU KOJA POSLUŽUJE! Dragan Lazić, student Pravnog fakulteta, momak koji se po sopstvenim rečima ne vadi sa »igranjaca« i za koga nema mesta gde nije privirio, ponudio se da bude пека vrsta vodaća. Prvo smo krenuli u ulicu 7 jula, u Klub umetnika. Naplatili su nam po tri nova dinara za ulaznice. Momak na ulazu i'ekao nam je nekoliko reči o Klubu: »Nedeljom, subotom i četvrtkom, kada su igranke, uJaznice koštaju po tri nova dinara. Ostalim danima dva.« »Gu lite narod!« našalio se Dragan. »Morali smo da uvedemo neke mere za organičavanje pristupa«, pravdao se vratar. »Svake večeri Klub se napum kao saidina, Naplaćivanjem ulaznica bar donekle je sprečen dolazak raznojakih tipova, koj ma шје mesto ovde.« »Navrate momci da ovde utucaju vreme i da se malo ugreju«, dodao je mladić koji je naplaćivao karte. »Uz njih se počeo uvukivati i drugi šljam; bilo je nekoliko maloletnica (valjda su pobegle iz popravnog doma), koje su daniша čamele ovde«, гекао je na kraju vratar. Sišli smo zavojitim stependca-

ma. Mukom smo se probiii do malog šanka, koji je, kao i stočlći i ukrasi na zidu, napravljen u nekoj finijoj vrsti rustiklanog stila. U zadnjoj polumračnoj sali svira džez orkestar »Mo zaik«. Na malom prostoru za igru mile parovd. U uglovima sale natiskani mladiići i devojke. »Da prođem, da prođem!« viče punačka devojka koja poslužuje. Drži plato sa čašama visoko iznad glave i gura se kroz gomilu. Za šankom suvonjavi mladić, razbarušene kose, saginje se, pruža za flašama i čašama, pere ih, sipa piće, naplaćuje, vraća kusur... znoj ga obMo, kosulja mu se izvukla iz pantalona. Jedna devojčica u uskim prugastian pantalonama, nemamo oslonjena uza zid, cucla svoj palac. Visoki mladić sa bradom joj nešto dobacuje. Devojčica mrmlja: »Ribara starog ćer...« »Jedan rum«, kaže mladić koji se ustoličio kod šanka. Gricka semenke već pola sata. Gomila Ijuštura je kod njegovih nogu »Ispijte, ispijte«, dere se šankista, » šta cedite, vidite li da neraam čaša?!« »To su osrednje igranke«, kaže Dragan. »Orkestar im nije naročit. Skuplja se društvo sa Akademije, Filološkog i Fnlozofskog fakulteta. Dolaze da posede, popričaju i popiju nešto (piće im je jeftino: vinjak 150, manastdrka 200). Do muzike im nije toLko ni stalo.« U sali smeh: devojka koja poslužuje igra »čarlston«. Mlatara rukama, nogama. Za tdla čas svi

parovi su se skolnili sa podijuma. ;>Mesta za Miru!«, dovikuje neko. MOGU LI TRI, MAJKE TI! žurdlii smo prenrn Domu omladine. Imali smo samo malo vremena da navratimo u Klub Filološkog fakulteta, u Knez Mihajlovoj 40. Prošli smo kroz ргIjavo i mračno dvorište (umalo noge nismo polomili na stepenicama) i ušli u dugu i zadimIjenu salu. Subotom uveče u Klubu nema mnogo studenata. Tada mogu i da odahnu momci koji гаde u njemu. Inače, ostalim danima, od deset рге podne pa do deset uveče, teško je nači slobodnu stolicu. Ima studenata koji ne iziaze (»na ve vade se«) iz Kluba. Najgore je što u Klubu »inventarišu« d lažni studenti. Dolaze tu, naruče kafu i puše. Mnogo puše. Cetiri osobe koje poslužuju jedva stignu da čiste pepeljare. I tako je, umesto da služi studentima Filološkog fakulteta, Klub postao stecište momaka sumnj'vog društvenog statusa. Pod u Klubu se uvek šareni od slepljenih pikavaca i duvanskih’ kutija. Ulazna vrata su više otvorena nego zatvorena: kada je hladno, unutra prod re oštar vazduh, kada je toplo smradež iz zapuštenih dvorišnih fclozeta. I pored svih napora da se napravi jedno prijatno mesto za zabavu studenata (u-trošena je velika suma novca za adaptiranje sale; zidovi su ukrašeni reprodukcijama Pikaoa, Manea, Gogena, Goga i dr.), Klub ličd kafco to kažu - na kafanu pred zatvaranje.

Ove subote nije bilo mnogo posetilaca. Kod šanka su stajala tri mladdća u zelenim mantilima. »Sva trojica se bave švercom«, šapnu Dragan. Za jednim stolom dvojica studenata igrali su šah. U dnu sale, kod televizora, sedela je jedna devojka u otrcanom plavora kaputu i crvenim čizmama. Igrala se šibicom. »Zdravo, srce«, pozdravd je Dragan. »Zdravo, miki!«, uzviknu ona. Tiho dodade: »Majke ti, daj mi jednu cigaretu!« Izvadili smo paklicu. »Mogu li tri, majke ti?« zacvrkuta. »Ona je sa Karaburme. Isterana je iz škole, objasnio nam je Dragan dok smo u mraku tražJj izlaz na ulicu, na čist vazduh. TAKSIJEM NA DUEL! Peli smo se širokim stepenicama u dansing dvoranu Doma omladine. Prostrana sala. Na sve strane velika ogledala, kristalne inkrustacije u zidu. Veliki prostor za igru. Pozadi polukružni šank. Sviraju »Crni biseri«. Izvode ponzarti hit »San Francisko«. »Najblistavije igranke u Beo građu su ovde«, reče Dragan »Muzika je besprekoma, sala svet koji se okuplja...« Zapažalc se prisustvo srednjoškolske o mladme. Nekoliko mladića, be sprekorno obučenih, šepurilo sc salom. Jedna lepa devojka (»sla! ka mala«) vrti se gura kroz go milu, javlja se mnogim muš karcdma, pojavljuje na svakom mestu... cLgaretu za cigaretom pali. Svira se nešto brzo. Cuje se: evri bodi nous i tek najednom;

јој, koliki је moj... na cipeli broj! U sali vrlsak. »U Dom omladine dolaze i studenti«, priča Dragan. »Većinom oni sa dubokim džepom. Ovo su igranke, ako tako smem da kažem, zatvorenog f.pa. Svako ima svoju klapu. Klapa ima kola„ u kojima odlaze na igranke, na žureve...« »Inače«, nastavlja Dragan, »svi oni prodaju lažne fazone; pola ovih klipana je desetorazredna, ili još bleđa, imitacija njihove londonske sabraće. Eto, poslednji fazon je da 'muškaroi odlaze taksijem na Kalemegdan i tamo se tuku, obračunavaju između sebe!« ČAŠICA RUMA 750 DINARA! U blizini Doma omladine, u ulici Iva Lole Ribara, nalazi se još jedan omladinski klub, Diskoteka. »Nema mesta! Puno! Iglu ne možeš da spustiš!« promumlao je širokopleći momak na vratima. Zajedno sa još nekim mladićima, počekali smo trenutak ispred ulaza. Jedan mladić u italjanskom manflu izišao je iz sivog folsfagena i uputio se ka ulazu. »Zdravo, Roko!« snisihodIjivo je procvrkutao širokoplcćati i napravio prolaz momku. »šta čefcate, vidite li da nema mesta?« obrecnuo se na nas. Nismo uspeli da uđemo, ali smo saznali: da je Diskoteka mesto gde se okupijaju mladići i devojke čijl fmevni džeparac nije ispod pet hiljada starih dinara. Jer, ulaznica sa konzumacijom košta hiljadu dinara. Cene p!ća su paprene; pivo 500, rum 750, manastirka 1000. Na

jli studentske igranke izbiizg. Л

taj naćln stalnl posetioci Diskoteke su se distancirali od cstalih svojih vršnjaka. U poslednje vreme oni kažu da se Diskoteka profanisala, da su u

MILAN' ZEC

nju poceli uavraćati »seljaci« (njihov izraz za ostale studente) i da se ne osećaju više prijatno u njoj. (nastaviće se)

MILISAV SAVIĆ

KARIKATURA:

10.

STUDENT

1968/9