Student

LJUBAV U FILMOVIMA

ODLOMCI IZ KNJIGA SMMANJA POZNATIH FILMOVA ZAN LIK GODAR: 2IVETI SVOJ 2IVOT U krupnom planu mladić čita knjigu. Donji dco njegovog Иса je zaklonjen knjigom koju on drži pred sobom, nasuprot kaleri. Može da se pročlta naslov »Sabrana dela« od Edgara Poa. Prevod Sarla Bodlera. Pozadina je bela, sivkasto osvetljena. Оп spušta svoju knjigu i gleda... Nana u kadru, s leđa, otvara prozor i okreće se prema njemu Ona je malo u polusenci. (Citav početak je bez dijaloga, ali je ozvučen muzičkim lajtmotivom), Tltl preko Nane u kadru: Dakle, šta ćemo danas? Tltl preko njega: Ne znam. (Mladić kao da ponovo dta. Lice mu je raklonjeno knjigom.) Tltl preko njega: Hajdemo u Luksemburški park. Sta bismo drugo? (Zatvara knjigu). Tltl preko nje: ZnaŠ, čini mi se da će da pada kiša. (Ona zatvara prozor). Za vreme čitanja grofa Poa (glas je Godarov) mnogobrojni krupnl planovi Nane. U početku, druga pročitana rečenica prolazi u duploj ekspoziciji (kao titl) ргеко krupnog plana Naninog profila. (Muzički lajtmotiv). Cltanl teksl (»Pad kuće Ašer«), Primetio stun u živoj svetlosti jednu sliku koja mi je u početku bila izmakla. 810 JE TO PORTRET DEVOJKE U ZRENJU KOJA JE GOTOVO BILA 2ENA. Bacio sam brz pogled na sliku i zatvorio oči. (Fleš bek na mladića koji spušta knjigu... Ponovo je diže... Nastavlja. Ponovo Nana.) Bilo je to bezvoljno kretanje da se dobije u vremenu, da bi se razmišljalo, da bih sebe übedio da me oči nisu prevarile, da smirim i prpiremim svoj duh (mladić u kadru, delimično zaklonjenog lica) za neko hladnije 1 sigumije raznušljanjc. Posle nekoliko trenutaka opet sam se netremice zagledao u sliku. Bio je to portre jedne mlade devojke, rekoh. Obična glava, sa raraenima, taj stil u celini, tehnički nazvan stil

vinjete, na omiljenl Silijev način slikanja glava, (Mladić gleda u nju trenutak. .. Krupni plan Naninog profila.) Ruke, grudi, pa čak i raspušteni pramenovi kose su stvaraU neuhvatljiv talas u senci, ali dubok, kojl se služio kao pozadina tom sklopu. (Vrlo krupni plan Nane s lica, sada vrlo osvetljen.) Kao umetničko delo ,ništa nije divnije nego slika po sebi. AU lako je moguće đa to nije bilo ni stvaranje dela, ni besmrtnost lepote fizionomije koja je tako naglo i snažno ostavila utisak na mene. Još manje je trebalo da verujem svojoj mašti, izlazeći iz polusna, koja je glavu prihvatila kao živu. (Ponovo plan na Nanu, slično ženskom portretu prikucanom na zid.) Vremenom, otkrivši stvarau tajnu njenog postojanja, ponovo sam se srušio na krevet. Pogodio sam da je čar slike u životnom zirazu koji je bio nalik na stvaraost samu. (Posle kraćeg ćutanja, Nana kao da izlazi iz sna i oslovljava mladića.) NANA; To je tvoja knjiga? MLADIĆ: Ne, našao sam je bvde. (On prolazi u senci ispred nje, čini se da puši.) NANA: Ti češ mi dati jednu? (Vide se prolaznici ... Ona pali cigaretu.) MLADIC: (off) To je priča o nama . , Slikar koji pravi portre svoje žene. (Cutanje). Hoćeš li đa nastavim. NANA: Da. (Nana u kadru. Stavlja ruž na usne.) (Tekst se čita dalje ...) (Nana u kadru u senci. Kraj scene koja sledi podseća na scenu pre Citanja. Muzički lajtmotiv, ličnosti neme. Titlovi.) Titl preko Nane: ,Sto sc mene tiče, ja bih u Luvr. Tltl preko mladlća: Ne, dosadno li je da gledam ta platna. (Još uvek u senci, mladić se približava Nani. Ona

ga privuče sebi i poljub! vrlo nežno. Oboje u kadru, polusenka.) Titl: Obožavam te. Tltl: Volim te. Tltl: Zašto ne dođeš da stanuješ kod mene. Tltl: Da, treba da kažem Raulu da je sve gotovo. (Zatamnjenje) DŽON FORD: MOJA DRA,GA KLEMENTINA Na izlasku iz grada, кгај druma, stajala je tog dana Klementina. Zelela sam davamkažem toliko stvari, reče ona Valteru, koji je sjahao s konja da bi se oprostio s njom a sad ničega ne mogu da se setim Znam več to ... nasmešio se Valter l zastao ne znajući ni sam šta da kaže. Predsednik reče da ćete ov-4e možda osnovati školu... priseti se on. Biću učiteljica! Divno! Morgan t ja idemo do oca da mu ispričamo Sta se ovde dogodilo .. . Možda ću opet proći ovuda ... i ostatl još ovdel Verujero da ću vas naćd. Posetićete me u školi? Naravno! . . . Valter se rukovao s njom Doviđenja! Doviđenja! Znate, rekao je Valter pošto je uzjahao konja Klementina je divno ime! .. I poleteo je niz drum. Klementina je dugo gledala za njim. Daleko na drumu konj i jahač izgledali su kao mala cma tačka koja se treće... ALEKSANDAR PETROVIC: SKUPMACI PERJA UNUTRASNJOST PAJTASEVE KUCE 1. Krupni, far do polukrupnog, švenk, poluopšti. Pajtaš dero se, peva (pokušava pijano da peva istu pesmu koju je pevala muzika u birtiji) ... Kreć©

napred tetura se ... Кашега se farom unazad udaljava do polukrupnog plana; u kadar ulazi Pajtaševa žena krupno, naočita. Cigantka; udara ga i grdi: PAJTASEVA 2ENA: Cuti nesrećo. Dete ti bolesno, a tl piješ mrcino!... Oči ću ti iskopam... Imam te übijem. Gura ga na postelju ovaj pada nauznak ... Kamera Svenkorn prati; па kraju: Pajtaš zavaljen nauznak na krevetu. 2. Detalj. U kolevci, u krpama, ječi bolesno odojče. 3. Polukrupni. Bora sedi na balama perja izuva cipele... PajtaSeva žena prolazi pored njega; on je »vata« za bokove i pokušava da privučo na bale pored sebe... Usput govori. BORA: Pusti čoveka viš da ne zna di mu je dupe, a di glava ... PAJTASEVA 2ENA: (Otima se, ali ne baš Ijutito; govori prema Bori poluglasno): Ostavi me... Di ću tu pred njim sutra kad ode ... 4. Krupni. Pajtaš zaspao je; hrče pijano .., 5. Krupni, švenk. Bora i Pajtaševa žena: Bora je ustao... Pokazuje pokretom glave prema Pajtašu i grimasom govori da je ovaj zaspao: vuče ženu na dole prema balama регја ... Padaju na perje. Kamera snima celo vreme sasvim krupno iz ruke. Pajtaševa žena je još jednom pogledala u pravcu Pajtaša hrkanje ... Pa se opustila. IZBOR: TOMISLAV GOTOVAC PREVOD: T. GOTOVAC 1 S. GOLDMAN

ETIČKI PROBLEMI SOCIJALISTIČKE REVOLUCIJE

Razmislimo li kakav odnos između cilja i sredstava u jednoj društvcnoj transformaciji шога biti da bi se taj postavljeni cilj postigao, ne vodeći u ovotn ćasu računa o tome kakav je taj cilj u stvari (iz naše današnje perspektive), onda vidimo da nas to vodi ovakvom zaključku. Da bi se jedan cilj oslvario (cilj je zapravo uvek ncko zamišljeno društveno stanje, jedna zamišljena s‘ruktura odnosa), i da bi pri tom ostao ono što su pregaoci na njegovom ostvarenju imali u glavi kada su se upustili u borbu za njegovo ostvaггпје znajućih da im je cilj upravo sa takvim osobinama, jedini pravi put ka njegovom ostvarenju mora biti ispravan i u svakom svom pojedinom delu. Kada se kaže »ispravan«, misli se: saglasan, u punoj meri, sa onim šta je već u idealu (cilju), sadržano, postulirano, ono za šta se propoveda da je sadržina ideala (cilj). Рге nego što pogledamo neki primer, kažimo odmah da ovaj zaključak ne može ostati u ovom obliku. On *.o ne može ostati zato što je, iako je logički koherenlan, kada se uporcdi sa realnim svetom i događajima, obojen jednom bojom koju bsimo uslovno (figurativno govoreći) mogli nazvati »boja apsolutnosti ili apsolutizma«. Pod tim razumemo to da je put ka ostvarenju nekog novog i po pravilu uvek boljeg sistema drušlvenih odnosa i instituci ja, ma koliko to bilo u suprotnosti sa tim novim, boljim sistemom, baš sa njegovog stanovišta, u pojedinim svojim delovima nužno stranputica. Sredstva koja se na tom delu puta upotrebljavaju u opreci su ili nisu u punoj saglasnosti sa ciljem. Možemo tvrdili obrnuto, ali to bi značilo zavaravati samog sebe. Zato bi, dakle, i naš prvi zaključak, ako bismo dosledno ostali pri njemu, bio zapravo zahtev za nečim apsolutnim, što je, kao takvo fapsolutno) neostvarljivo, i što bi pri našem rigoroznom traženju da se pri tome apsolutnom zahtevu ostane, značilo izazvanje indigna?ije prema svakoj akciji, jer bi ona, bar u jednom svom delu, izneveravala sebe i svoj smisao, pa bi, u tom slučaju, i sama potreba za novim ostala samo potreba ili bi se naš zahtev morao relativizirati, približi ti stvamosb. A tadda naš prvi zaključak »bojimo jednom novom bojom«, a to i jeste ta modifikacija, koju smo morali da učinimo. Značilo bi to ostati pasivan, neaktivan, ako bi se ostalo na pozicijama tražcnja apsolutnog slaganja cilja i sredstava. čežnja za apsolutnim bi značila u stvari jednu nihilističku težnju, težnju za ostajanjem u nepomičnosti, strah od -grcške i »greла«, čežnju za ništavilom. Moralni problem rcvolucionara kao individue je tu. (On zapravo V v ’ c * i jeste individualni problem konkretnog borca za novo). Dostojevski je u »Zlim dusima« opisao, u liku Kirilova, dileme kon- s V av IJaju u kontekstu ovakvih razmišljaПЈа -. v . tav * sve Ш ništa« nije najbolja moguća, *najcistija«, od zla sasvim očišćena čovekova dastrojenost: ukočenost i dvoumljenja, hamv-iovsko kolebanje zbog savesti i nesigurnosti a se ne pogreši, da se ne »uprljaju ruke« i vode ka tome da se u postojećem, лас! ne dobrom ostane. Objektivno je to г!н Пе ?° ako hi se postiglo bar nešto. Tek Jativiziranje naših zahteva omogućuje akciJ.prevazil^j 6 datog, koje nije dohro. MeЈШ, ideal zbog toga trpi. Pravi revolucionar m Га . P/ihvatiti tu relativnos'. Pitanje je, sa. aokle se u tora relativiziranju može ići. možemo da ignorišemo čisto i strogo Inm • • put mora svakim svojim denoif * !tl ls P rav p n > da sredstva svakim svojim 2nv; ret ° m - mora i u bili saobrazna idealu i njeda рппс ЈР Јгпп ignorisanje koje је nužno t Dism° uopšte nešto preduzeli, ali koje ima n : av sm isao samo do izvesnih gra-IС - (...) Irnajući sada pred sobom skiciran cilj socilalističke revolucije moramo i naš stav o odno-

su cilja i sredstava modifikovati, vodeći računa samo o onom što je specifično za ovu revoluciju. Videli smo da nije u pitanju bilo koji cjlj, nikakav krstaški »svcti giob«, vcć najviši mogući, pravi Ijudski oilj: svestrane i roalne emancipacije čoveka. Naš stav bi dakle glasio: jedini pravi put ka ostvarenju pravog Ijudskog cilja, mora biti ispravan u svakom svom pojedinom delu. Videli smo da u svom apsolutuom obliku ovaj stav nije prihvatljiv jer bi to zna-

čilo odustati od akcije. Reč je o tome da soci* jalistička revolucija ne može biti osrvarena bez nasilja ili bar da ona to u dosadašnjim uslovima iako je do nje moralo doći svoje ci* Ijeve nije mogla drukčije ostvariti. O odnosu socijalističke revolucije i nasilja govorio je već Marks u svom poznatom govoru u Hagu, gde je izneo svoje poglede na mogućnosti i nemogućnosti mimog prelaza u socijalizam idr. Bezbroj je Lenjinovih stavova o tim pitanjima, koji su primeri zadivljujuće revolucionarne ingenioznosti čoveka koji је bio na čelu prve socijalističke revolucije. Iz svcga toga proizilazi da je nasilje do sada bilo nužno da bi se građansko društvo prevladalo, što је istorija potvrdila i kod nas, i u Kini, npr, (Samo ćemo napomenuti da je Kardelj u svojoj knjizi »Socijalizam i rat« razmatrao dalje mogućnosti i perspektive socijalizma u svetu, što bi u ovom kontekslu bilo interesantno izložiti, ali se na tome ne možemo opšimije zadržavati). Pošto je to tako, pokušaćemo da damo odgovor na pitanje koie smo već odavno postavili: dokle se može ići u odstupanju od naŠeg zahteva da na putu ka idealu stalno moramo biti na njegovoj visini? Cime se sve smemo poslužiti da bismo, prevladavajući staro, na putu ka novom, viš’jm i savršenijem, sada sa stanovišta našeg pravog cilja istinskc čovekove emancipacije, to novo što efikasnije ostvarili, a da pri tome ipak ostanemo u onim granicama u kojima upotrebljena sredstva, iako dclimično suprotna ciljevima za koje se borimo, znače korak napred, dakle nešto dobro, a ne uništavr ju, budući previše nepodobna i neadekvatna cilju, sam naš cilj kao takav, »zvrgavajući ga u nešto drugo? Koji su kriterijumi koji će паш pomoći da to odredimo? I nije li odgovomost revolucionara pooštrena, povećana time što u pitanju nije bilo koji cilj, već onaj koji je najvažniji mogući za Ijude? Ne može se dati, naravno, nikakav matematički precizan kriterijum. Ipak može se геći da bi to mogao biti spreg: razumna humanost u konkretnim postupcima dabkovidost. To bi značilo: ne biti u svakoj prilici i po svaku cenu isključivo filantropski raspoložon, iako je realna filantropija i Ijudska solidarnust cilj

revolucionara u socijalističkoj revolnciji, iz prostog razloga što bi to značilo u ratnim previranjima slabljenje svojih pozicija i snaga, koje treba upoticbiti u vrš-cnju nasilja i borbi, jer je to zato da bi se u budućnosti izbegle i ukinule mogućnosti za borbu i nasllje uopšte, što bi, dakle, značilo delovati upravo u skl a d u sa idcalom filantropije i Ijudske solidarnosti, znači na njki način dal»*kovido. Međutim, s druge strane, stalno se mora imati na umu da je svako nasilje zlo, koje kao takvo ostavlja tragove, te da prema tome u našoj svesti, da bi ona bila istinski revolucionarna, stalno mora biti prisutan zahtev da se to zlo proizvodi Što je u datom slučaju naj manje moguće. To je onaj drugi vid kriterijuma koji smo postavili i koji smo označili kao razumnu humanost u konkretnim postupcima. Ova dva vida su nužno često u sukobu i mogu izazivati, kao što smo se mogli uveriti da su i izazivali, tragične dileme kod revolucionara. U celom ovom razmišljanju ne smemo zaboraviti udeo Ijudskih strasti, opšti nivo i lik revolucionara, činjenicu da su oni Ijudi koji mogu biti i opijeni događajima, koji mogu zaboraviti na patos revolucije, na ono najplemenitije u njoj, koji mogu ne biti u situaciji da razmišljaju o tome da li neki njihov postupak šteti revoluciji više nego što joj koristi, i koji opet, zbog nerešivih situacija u kojima se mogu naći raspeti, između različitih motiva i zahteva, mogu iz tih situacija, udovoljili jednom ili drugom, izaći Ijudski skrhani, itd,, itd. Treba možda akcentovati odgovornost vođa revolucije, Ijudi u kojima se počinje da javlja moć jer imaju vlast, njihovu povišenu odgovornost da tu vlast svesno ili nesvesno ne zloupotrebe, zahtev da je uvek upotrebe na objektivno najbolji mogući način. Treba takođe imati u vidu da niko nije savršen, svemoguć i unapred oslobođen opasnosti da donosi pogrešne odluke. Treba spomenuti Lenjina kao vdiki primer genija revolucije i revolucionarne doslednosli i čistote, što ne znači da ne bi trebalo spomenutu još bezbroj drugih геvolucionara, sa istili razloga. Ne treba, međutim, zaboraviti da se na neki način asketsko ponašanje od revolucionara ne traži samo kao jedno od moćnih oružja u masama, protiv građanskog egoizma i izopačenosti, već kao i neka vrsta garancije da će cilj za koji se bore biti između ostalog, i sa etičke pozicije gledano što pre i bolje ostvaren, a što manje okrnjen. Međutim, taj u jednom trenutku nužni asketizam je potreban samo dotle, dakle, on se ne traži za sebe, kao takav, nezavisno od funkcije koju ima dok je to najbolji mogući način u borbi za društvo u kome se neće uopšte postavljati pitanje ovakvog ili onakvog ograničavanja ili samoograničavanje ličnosti. Naime, stvar je u tome da se uslovi za nastajanja nekih pojava izmene i prevaziđu a ne da se s'.alno menjaju same pojave, suprotstavljajući im ovakve ili onakve zaliteve, norme, propise ili apele (što bi značilo, između ostalog da bi i moral večno postojao), јег možemo mi zahtevati i normirati postoje ipak izvesne granice dokle je sve to održivo, a kada u Ijudiraa počinje da se odražava kao nešto drugo; u lom smislu previše dugo insistiranje na asketizmu vodilo bi ili stvaranju neuroza i apatije kod onih koji bi to prihvatili, ili iluziju da se živi na jedan način na koji se u stvari ne bi živelo. Postoje granice Ijudske prirode i sa tom prirodom se mora računati, jer se ona revolucionarnim preuzimanjem vlasti ne može u tren oka i~meniti, kao što bi se to katkad želelo, i ispoljavanje smisla za samu revoluciju od bilo kakve egzaltiranosti. (Iz rada nagrađonog na konkursu Univerziteta, koji je bio raspisan povodom pedesetogodišnjice Oktobarske revolucije)

DRAGAN STOJANOVIĆ

GRAF I RADIĆ KONCERT BEOGRADSKE FILHARMONIJE

Prethodna nedelja ovogodišnje koncertne sezone zaslužuje pažnju. Ona pokazuje dokle može da ide nesistematičnost jedne produkcije (zašto je odgovoma poslovnica) т, s druge strane, nestalnost nivoa našeg najvažnijeg muzičkog tela Beogradske filharmonije. Simfonijski koncert od 3. marta u sali Ko larčevog univerzLteta višestruko je iznenadio. Verujem da je gost iz Zagreba, Stjepan Radić, trenutno u nekom traženju koje počiva na zabludi. On interpretira solo deonicu Mocartovog Koncerta za klavir i orkestar d-moll, povremeno toliko energično a nekada sa ogromniim agogičkim zahvatima pak oncert tako dobije pravu betovensku boju. Uveren sam da bi prosečan slušalac, Ijubitelj perioda 1850. ovaj koncert, u korekciji Stiepana Radića, proglasio delom dubokog romantizma. Razlika u Iretmanu dela između dirigenta i soliste izaziva, razumljivo, ritmičkd asdnhroniitet između soliste i orkestra. S druge strane, izgleda da Radićeva korepetitorska aktivnost, ima velikog uticaja na njegov izraz. Radićev solo nije velikog, nosećeg tipa. Iznenađenje iiz švajcarske je flautista Peter Graf. On je imao na programu takođe Mocarta: Koncert za flautu i orkestar D-dur. Petar Graf oduševljava koncertnom estradnom snalažljivošću i svojom galancijom. Sa vanredno odmerenom, odlično doziranom, pokretljivošću tela bio je jasan i poslednjem clanu orkestra. Mada leđima okrenut (naravno) svom orkestru, dinamička i ritmička situacdja je Grafu bila očigledno jasna. Ovim je saradnja dirigenta Oskara Danona svedenn na vrlo malu meru. Iskreno rečeno njegov l ud se sveo na organizovano mahanje. Ovo je grubo određenje Danonove u onom trenutku. Ja i ne mislim na njega, iza koga је dugogodišnjf' renome, sada treba najuriti ali takve greške (kao: davanje upada orkestru, pre vremeno i u jednoj i u drugoj kadenci) impliciraju izvesne etičke momente. Zbunjenost orkestra, zbunjenost soliste zbog poremećenog logičnog, ritmiičkog protoka, dovodi izvođača na rub fijaska. Slušalac, onaj iz sredine sale koji najsigurnije nije veliki stručnjak, vidi samo grešku soliste. Nažalost, najlakše od svih prolazi dirigent, vinovnik haosa. U interpretacionoj koncepciji Graf je pošao putem stilske transpozicije. Romantičarska logika ritma, primenjena odmereno, sa ciljem da osveži strogost bečkog ritma, našla je najboIju najadekvatniju primenu u alegru prvog stava. Još jedain od kvaliiiteta Petera Grafa: prijatna boja tona sa nazalnim prizvukom. Takođe, virtuoznost i muzikalnost najvišeg reda u delu Kloda Debisija »Sirings« za solo flautu izvedeno na »bis«.

В. 2IVKOVIC

1968/9

STUDENT

7.