Student

VASKO POPA TRI PESME

Nedavno je saopšteno da je ovogodišnja austrijska Državna nagrada za evropsku poeziju dodeljena našem pesniku Vasku Popi. Ova nagrada je ustanovljena рге tri godine, pre Pope ona je bila dodeljena poljskom pesniku Zbignjevu Herbertu i anglosaksonskom pesniku W. H. Odnu. Skrećući pažnju na ovo značajno priznanje, objavljujemo tri nove Popine pesme. POSLEDNJE UŽE Sareno debelo uže Puzi između sazvežđa I jedva može da prođe Na svakoj zvezdanoj raskrsnici Vezuje sebi čvor Sve puteve da zapamti

Kraj svoj beskrajni Neprestano izvlači Iz modre utrobe neba Puzi između sazvežđa Prema samom srcu sveta I nikako da se zamrsi. ZVEZDOZNANCEVA smrt Morao je kažu da umre Zvezde su mu bile bliže Nego sami Ijudi Pojeli ga kažu mravi Uobrazio je da zvezde Rađaju mrave a mravi zvezde Pa je kuću mravima napunio

Došle mu glave kažu Njegove nebeske pokvarenice I smešne su glasine o bodežu Sa otiscima Ijudskih prstiju Našao se prosto van sveta kažu Pošao je da nađe suncokret U kome se stiču putevi Svakog srca i svake zvezde Morao je kažu da umre MUDAR TROUGAO Imao je tri strane Cetvrtu je skrivao U svome užarenom središtu Danju se peo na svoja tri vrha I divio se svome središtu Noću se ođmarao

U jednom od svoja tri ugla Zorom je gledao svoje tri strane U tri užarena točka pretvorene Kako se u nepovratu plavom gube Vadio je svoju četvrtu stranu Ljubio je lomio je triput I ponovo je na staro mesto skrivao I opet je imao tri strane I opet se danju peo Na svoja tri vrha I divio se svome središtu I noću se odmarao U jednom od svoja tri ugla

VASKO POPA

ISTORIJA: IZ KNJIGE MIŠELA TUKA "REČI I STVARI - ARHEOLOGIJA LJUDSKIH ZNANJA"

Tično je da je Istorija postojala mnogo pre oformljenja Ijudskih nauka od samog početka grčkog doba ona je obavljala u zapadnoj kulturi izvestan broj najvažnajih funkcija: bila je memorija, mit, prenošenje reči i primera, prenošenje tradioije, ikritička svest sadašnjice, dešifrovanje sudbine čovečanstva, anticipaoija budućnosti ili obečanje povratka. Ono što je bilo karakteristično za takvu Istoriju ono što bar može da je definiiše u njenim opštim crtama (nasuprot našoj istoriji) jeste to što ona, određujuči Ijudsko vreme prema kretanju sveta (u nekoj velikoj klasičnoj hronologiji kao u istoričara), dli pak naprotiv primenjujuoi na i najmanji deo prirode princip i kretanje Ijudskog opredeljenja (nešto slično hriščanskom Proviđenju), stvara predstavu o jednoj velikoj glatkoj istoriji jednoličnoi u svakoj od svojih tačaka, koja bi odvukia istom stranputioom, u istu propast ili ka istom uspo nu, u isti ciklus, sve liude i sa njima stvari, životinje, svako živo ili mrtvo biče. I baš to jedinstvo bilo je razbijeno početkom XIX ve ka, u veldkom preokretu zapadnog epistema: otkrivena je istoričnost same prirode; definisani su čak i oblioi prilagođavanja sredini sva ke veće žive vrste, što je omogućilo kasnijc defindciju njihovog evulucionog profila; štaviše, dokazano je da čisto Ijudske delatnosti kao što su rad ili jezik sadrže sopstvenu istoričnost koja nije mogla da nađe sebi mesto u velikom zajedničkom pripovedanju stvari i Ijudi: proizvodnja ima svoje načine razvoja, kapitaJ ima svoje načine akumulacije, cene, svoje zakone ascilacije које ne mogu da se izjednače sa prirodnim zakonima mti da sc svedu na opšte kretanje čovečanstva; Isto tako jezik se ne menja toliko pod uticajem seoba, trgovine i ratova, proizvoljnom igrom onoga što se čoveku dešava ili onoga što on izumi jezik se menja pod uslovima svojstvenim fonetičkim i gramatičkim oblicima koji ga sačinjavaju; iako je bilo rečeno da se razni jezici rađaju, žive, jenjavaju i najzad umiru ta biološka metafora ne može da rastoči njihovu istoriju jednom vremenu koje bi bilo vreme života, več naprotiv ističe da i oni imaju unutrašnje zakone đelovanja i da se njihova hronologija odvija u vremenu koje prevashodno proističe iz njihove jedinstvene koherentnosti. Obično se veruje da je XIX vek, pre svega ж političkih i društvenih razloga, izoštrio paznju prema Ijudskoj istoriji, da je napustio ideju neprekidnog redosleda ili vremenskog plana, kao i ideju neprekidnog napretka, i da je buržoazija, u želji da ispriča sopstveni uspon, našla u kalendaru svoje pobede na istorij sku zbijenost instltucija, na otežalost navika i verovanja, na silovitost borbi, na naazmeničnost u.speha i promašaja. I pretpostavlja se da se, počevši od tada, istoričnost, pronađena u čoveku proširila na predmete koje je on napra vio, na jezik koji je govorio pa i na sam život. Ekonomske studije, istorija književnosti i gramatika i u krajnoj liniji razvoj živih bića, ne bi bile ništa drugo do difuzno dejstvo na sve udaijenije predele znanja istoričnosti pronađene prvo u čoveku. U stvari, dogodilo se suprotno. Stvarl su prvo dobile sopstvenu istoričnost koja ih je oslobodila tog neprekidnog prostora koji im je nametao istu hronologiju kao i Ijudima. Tako se čovek obreo lišen onoga što je sačinjavalo najizrazitiju sadržinu njegove Istorije: priroda mu ne govori više o nastanku ili kraju sveta, o njegovoj zavisnosti Ш skorom sudbini; ona govori o prirodnom

vremeniu; njena bogatstva mu ne govore o dav nini ili skorom povratku zlatnog doba; ona samo govore o uslovima proizvodnje koji se menjaju u Istoriji; jezik viže ne nosi tragove od pre Vavilona iii prvih krikova koji su možda odjeknuli u šumi; on nosi obeležje sopstvenog porekla. Ljudsko biće više nema istorije: ili bolje rečeno, jx>što govori, radi l živi, njegovo sopstveno biće je nerazmrsivo povezano za istoriju koje mu nisu ni podređene ni homogene. Usled rascepkanosti prostora u kome se bez prekida prostiralo klasićno znanje, čovek koji nastaje početkom XIX veka lišen je istoričnosti. A imaginarne vrednosti koje su tada pripale prošlosti, lirska obojenost koja je tada bila svojstvena istorijskoj svesti, živa radoznalost prema dokumentima ili tragovima koje je vreme moglo da ostavi za sobom, sve to odražava čistu činjenicu da se čovek obreo istorijski prazan, aii da je već prionuo da pro nađe u sebi, i u svim stvarima koje su još mogle da mu povrate njegovu sliku (pošto su se ostale povukle u sebe), istoričnost која bi bila bitno vezana za njega. Ali ta istoričnost se odmah pokazala dvojakom. Pošto se čovek predaje poziitivnom znanju samo ukoliko govo ri, radi i živi, može li njegova istorija biti nešto drugo do nerazmrsivi čvor različitiih vremena, koja su mu strana i koja su međusobno heterogena? Može li čovekova istorija da bude nešto više od zajedničkog moduliranja prema promenama koje nastaju u uslovima života (klimii, plodnosti tla, oblicima kulture, korišćeniju bogatstava), prema ekonomsklm preobražajima (i samim tim društva i institucija), i prema ređanju jezičkih obldika i upotreba? Ali u tom slučaju čovek nije i sam istorijski; pošto njegovo vreme proističe iz nečeg što nije on, on postaje subjekt istorije samo naslagom istorije bića, istorije stvari, istorije reči. On je podređen njihovom čistom zbivanju. AIL taj odnos čiste pasivnosti se odmah preokreće: jer ono što govori jezikom, ono što živi Ijudski život, to je čovek, a kao takav ima takođe prava па razvoj pozitivan isto kao onaj bića i stvari, i ruišta manje autonoman možda čak i bitniji: nije li Ijudska istoričnost, istoričnost duboko urezana u njegovo biće, ta koja mu omogućava da se prilagodi kao svako živo biće i da se razvija, koja mu omogućava da izmišlja nove oblike proizvodnje, da učvršćuje, produžava ili skraćuje važehje ekonomsfcih zakona svojom svešću o njima i o institucijama koje zasniva na njima Ш oko njih, koja mu najzad omogučava da vrši na jezik, na svaku reč koju izgovara, izvestan vmutrašnji pritisak zahvaljujući kome on neosetno klizi ka sebi u svakora vremenskom trenutku. Tako se iza istorije pozitivnosti javlja radikalnija istorija, Ijudska istorija. Istorija koja se sada odnosi na samo Ijudsko biće, pošto se pokazuje da je čovek ne samo okružen Istorijom, već da je on sam u sopstvenoj istoričnosti ono čime se piše istorija Ijudskog života, istorija ekonomije, istorija jezika. (...) Početkom XIX veka izlazi na videlo jedan goli oblik Ijudske istoričnosti činjenica da jc čovek kao takav izložen zbivanjima, Otuda briga da se pronađu zakoni tog čistog oblika (a to su filozofije kao Spenglerova), ili pak

da se on definiiše počevši od činjenice da čovek živi, radi, govori i misli: i to su interpretacije istorije koje polaze od čoveka shvaćenog kao živa vrsta, ili od ekonomije, ili od kulturnih celina. U svakom slučaju, taj položaj Istorije u epistemološkom prostoru od velike je važnosti za njen odnos prema Ijudskim naukama. Pošto je istorijski čovek: čovek koji živi, radii govori, svaki (bilo koji) sadržaj Istorija podleže psihologiji, sociologiji ili jezičkim naukama. АИ i obratno, pošto je Ijudsko biće postalo sasvim istorijsko, ni jedan od sadržaja analiziranih u Ijudskdm naukama ne može da osta ne nepromenjen niti da izbegne kretanje Istorije. I to iz dva razloga: 1) zato što psihologija, sociologija, filozofija, čak kada ih primenjujemo na predmete tj. na Ijude koji su im savremeraci, dosežu samo sinhrooične iseč ke unutar istoričnosti koja ih sačinjava i kroz njih protiče; 2) zato što je Istorija ta koja stalno daje, nosi sa sobom i menja preraa svom nahođeoju naizmenične oblike Ijudekih nauka, izbor njihovih predmeta i više Istorija pokušava đa prevaziđe sopstvenu istorijsku utemeljenost, što se više trudi da do segne dalje od istorijskc relativnosti svog početka i svojdh opredeljenja sfem univerzalnosti, tim jasnije nosi neizbrislve tragove svog istorijskog nastanka, tim očiglednije se kroz nju razabiira istorija čijj je ona deo; i obratno što više prihvata svoju relativnost, što se više prepušta kretanju koje se poistovećuje sa onim što ona priča, tim više teži ka tananosti pripovedanja i sva pozitivna sadržina koju je sama sebi davala kroz Ijudske nauke nestaje. Istorija je dakle za Ijudske nauke prihvatna sredina, povlašćena i opasna. Svakoj Ijudskoj nauci ona daje pozadinu koja je uspostavlja, koja joj određuje tlo i otadžbinu: ona određuje kulturni predeo hronološku epizodu, geografsku pripadnost po kojima se mo že prepoznati vrednost tog značaja; ali ona ih istovremeno ograničava i ruši na samom početku njihovu pretenziju na univerzalnu vrednost. Ona tako otkriva da ako je čovek pre nego što je to i saznao oduvek bio potčinjen predodređenostima psihologije, i jezičke analize, on samim tim nije vanvremenski predmet znanja koje bi na nivou svojih prava samo bilo izvan vremena. I onda kada izbegavaju svako obraćanje istoriji, Ijudske nauke (a kao takvu možemo u njih uvrstiti i istoriju) ne rade ništa drugo sem to što uspostavljaju vezu između dve kulturne epizode (one која im služi kao predmet i one na kojoj temelje svoje postojanje, metode i koncepte); a ako se primenjuju na sopstvenu sinhroničnost onc povezuju sa sobom epizodu iz koje su potekle. Tako da se čovek nikad ne pojavljuje u svojoj pozit'ivnosti a da ona odmah ne biva ograničena neograničenošću Istorije. (...)

(S FRANCUSKOG: M. J.)

MISEL FUKO

ŽURNAL ŽELIMIRA ŽILNIKA

sećanjc za autentičrm životnu činjenicu koje je ispoljio u svom prvom značajninTl 1 filmu »Srpske freske«, žilnik potvrauje i u profesionalmm dokumentarnim iimovima »žurnal o životu omladine na selu mi«, »Pioniri maleni, mi smo vojska prava...« ljudi«. Banalnost situacija i sin Jost njihove su gla\ r ne oznake. U »žurci !! Zlv °t u omladine na selu zimi« mladiu dimu seoske krčme pevaju paprene bevt-at«’ P eva vika priređuje »balet i koncert« istomictJi?- 0 ' glu , m , ci . diletanti izvode neobičnu lektričari« adaptiraju narodnu pesiain U *? lonir i, ma malenim...« deca koja »izoJ Preko noći« pričaju o svojim sitnim lonoviucinaa, devojćice o prostituciji na koju su n . m °rane; u »Nezaposleiim Ijudima«, nezapo*j-inj>okazuju mišiće. izvode različite »veštine

tela«, pevaju rodoljubivc i partizanske pesme itd. Svaka liČnost ima svoju numeru: po Slobodanu Novakoviću to je »dokumentaristička estrada«. Te numere ili »atrakcije« Žilnik slaže u kolaž svedočanstva. On je, poput Makavejeva, üblažio napadnu metaforiČnost ejzenjštejnovskog principa »montaže atrakcija«, i tako dao činjenicama neposredniji i verniji tok.

Žilnikov kredo da je »čovek pred кашегош na ispovedi«, efektno je došao do izražaja u njegovom filmu »Pioniri maleni...« Iza dece, kola, pojedinačno u krupnom planu, govore o svoJim životima, nalazi se samo trošan zid; ргоstor u kojem se ona kreću nema treou dimenZ'iju. Filmska slika tako postaje angažovani plakat; ona našu pažnju usmerava na sudbinu »malenih pionira« koje oni nisu svesni i koju pnhvataju kao konačnu. U »Nezaposlenim Ijudima« dokolica iz nuzde dovedena je do groteske. Žilnik, polazed od pretpostavke đa Ijudi nikako ne mogu da miruju, slika svoje junake samo kada se »ispoijavaju«. Oni pevaju, nadmeću se veštinama, recituju, marširaju, vode »higijenski život«. Upravo zbog tog gotovo obesmišljenog »veseog programa« koji oni izvode, realnost situaaje r/nnđuje druge, sasvim neugodne emocije.

žilnik se naoko namerno odnosi prerna filmskom izrazu. Vizuelna ekspresivnost njegovih kadrova proizilazi iz smišljeno odabranog prirodnog ambijenta: u »Žurnalu o životu omladine na selu zimi« mladići piju i pevaju u podrumu Rafani, pritisnuti grubim svodovima lavanice, u dimljivoj i tcškoj atmosferi. »Pionui maleni...« se kreću po mševinama, prljavim dvorištima, razvalinama. U »Nezaposlenim Ijudjma« dobija se utisak gužve, Ijudi su zatvoreni u sebe, eksterijeri su'bez svetlosti sunca: trnurna atmosfera prvog kadra postignuta je namernom neizoštrenošću. žilnikovi angažovan’ filmovi imaju tužnu sudbmu; nanravljeni da širokom auditorijumu kažu koliko je na ovoj zemlji još ruševina om se prikazuju samo na festivalima i za uski krug filmskih poslenika.

R. C

1%8/Ц

STUDENT