Student

aTLaS MOG POSTOJaNJa

Prekini tu nit što mi duh prožima Dražesna ptico umilne nežnosti Glava mi je sva u spletu svetlosti I vid tone ka zlatnim biljurima Tvoj prostor obnažen snom, bit otvara Ko’ ioplma slike nasel jene reči Tvoja usta prži čežnjiva jara Tvoja nada pred molitvom kleči Doziva život velike vode, znaj: Tvoj put do vlastitog tela i sveta Kad stvari zapeku razum, tad cveta U njemu neizrecivi pejzaž: raj Otiču tvoje misli. Duša sija. Krvi Ijudska, zatočenice sunca Ne spavaj: neizvesnost nas probija Žaruljom svesti i u nama bunca Svisni nad atlasom mog Ružo zaplođena korenom mojim Ja znam da sve teče dole i brojim Svet prepušten žudnji koja nas ganja Тлој prelet bajni hteo bih da smrvim Anđele tajne svetog isposnika Žetvu će stići samo grešnik prvi Kad skine mrežu razapetog lika

SINIŠA RISTIć

Ш-onlem I

Zovem se PameC, žensko sam i stoga nije čudo što me mnogi pokušavaju zavest:. Ponekom se oprem ali u principu nisam protiv zadovoljstava. Ako popustim, samo znači da nisam dogmatična. Većina hvali moju nedogmatičnost, tj. kažu da sam razumna i dobro usmerena, tj. da mi vrednosna tarifa nije previsoka. Kada nastanu sparna vremena, kada ključaju neke magluštine, moja je dužnost da ob jasnim njihovu pravu prirodu. No, u tome uspevam tek kada ključanje prestane. I bivam nagrađena zbog toga: moje lepo telo nije pretrpelo nikakve opekotine. Jednog sparnog dana ja i moji pratiocr tragali smo za pravom prirodom jednog ključanja. Tako smo naleteli na jedan problcm koji је ležao u prašini nekog podruma. Oduševljeno smo zastali i škljocnuli kritičarskim spravicama. Pix>blem je bio polumrtav, gotovo prevaziđen, i utoliko nam je dobro došao kao pravdanje našeg neučestovanja u traženju prave prirode pomenutog ključanja, Јег, ako se okomiшо na ovaj jadni i iscrpeni problemčić, onda niko neće moći da nam kaže da smo pasivni, da izbegavamo otvoreno govorenje o trenuinoj situaciji, da posedujemo neke tajne koje Ijubomomo čuvamo. Elem, nađeni problem je bio polumrtav ali ioš uvek dovoljno živ da ga mi konačno dokrajčimo. Na jadnika je, uz ratničke krike, prvi skočio moj prvi pratilac. Nemilosrdno je zgrabio problem za gušu okrivljujući ga za đeformaciju ispravnosti. Stani! Ti jednostavno daviš ovaj problem.

Problem ima više strana i zato dozvoli da se * ’ini umešamo. Njegova smrt treba da svestrana, uzviknuo je drugi pratilac uplašivši se da prvi pratilac ne odmakne daleko na društvenoj lestvici pa da оп, drugi praiilac, postane samo daktilograf. Potom smo u kolektivnom jurišu navalil! na umirući problem. Uskoro se od naših reči ргоblem nije mogao ni videti ali ni aktivnost nije mogla prestati pošto je magluština još uvek vrila. U jednom trenutku osetila sam da stežem nečiji vrat. Aha! Tu li si! Pomoli se bogu da ti oprosti grehe! uzviknula sam pobedonosno. Dovraga! Ko je to navalio na шој vrat! nervozno je zastenjao moj prvi pratilac. Ргеrarla savn od straha. Moje su ruke olabavile, nekoliko puta sam padala u nesvest dok mi moj prvi pratilac konačno nije oprostio. Drug ; pratilac ie bio razočaran: šansa mu je propala: Postalo je očigledno da je naš prvi nalet na polumrtvi problem ргорао. Malo smo se po vukli kako bismo prikunili snage za sledeći napad. Tek se meni učmilo da je polumrtvi problem malo živnuo posle našeg davljenia. Ipak, ništa nisam rekla kako ne bih pružila novu šansu drugom pratiocu. Prvi pratilac je ipak nezgodniji. Drugi iuriš je bio strašnij s od prvog juriša pa se polumrtvi problem prestrašio smrti počeo je naglo da oživliava. Mi smo ostali nc.noćni pošto nas živi problemi mnogo ne interesuju. Možda ćemo navrathi kada problem opet dođe u polumrtvo stanie. BOSKO RANISAVUEVIC

BOšKO RANISAVUEVIC

između emocije i intelekta

Američki književnik Saul Bellow (Sol Belou) po godinama pripada generaciji Džemsa Džonsa i Irvina Shawa (Irvina Soa). (Rođen je 1915). No kao moderan romansijer, on je bliži mlađim piscima koji najviše privlače pažnju u savremenoj amerićkoj literaturi, Johnu Updikeu (Džon Apdajk) 4 Williamu Styronu (Viljem Stajron). Njegov HERCOG, objavljen 1964. ima mnoge vitalne elemente kJasićnog realističkog romana XIX veka, ali se vezuje, mada ne direktno i ne izr a " zito, i za velika dela anglosaksonskog psihološkog romana između dva i'ata, za ULYSSES, (ULIKS) možda, ponajviše. HERCOG je kompleksno romaneksno tkavou čijoj je žiži lik Mojzesa Hercoga, sredovečnog profesora književnosti. Taj lik dominira roma nom i svi su ostali likovi dati kroz prizmu njegove svesti. Samim tim, oni su strukturalno potisnuti i predstavljeni ponajviše kao fon na kome se odsiikava složeni lik Hercoga. Na taj način, analiza romana je, nužno, prvenstveno analiza glavnog lika. Belou nas psihološki nir jansirano, složenom tehnikom upoznaje sa svo jim junakom kroz njegove sopstvene mish, tako da mi mada najvećim delom saznajemo samo njegove, Hercogove subjektivne predstave, utiske o sebi т drugima uspevamo da ga realno sagledamo kao lik, ne uve k onako kako on sebe vidi. No, treba istaći, u HERCOGU su i sporedni likovi, a takođe i epizodm, predstavljenii snažno kao individualni karakten - sto je jedna od sjx>na koje ovaj roman vezuje sa 'realističkom tradicijom. . , , Siže HERCOGA je organizovan tako da pnpovedno vreme u romanu (u okvim: prolece-leto) obuhvata samo manji, finalni deo rabule, deo zbivanja posteriomih u odnosu na prvi, dramationi zaplet. Tako je opšta iabula razbijena na vćše nesukcesivnih vremenskih mvoa: događaji se većinom, izlažu ne hronoJoskim redom, već haotično, prema previranjima u svestdi Mojzesa Hercoga, njegovim secanjima i asocijacijama, a celina se tek na kraju uobija, kao u mozaiku, od mnostva delova. Mada je roman koncipiran kao panorama subjektivnog viđenja i doživljavanja sveta jednog složenog intelektualnog lika, u njemu Preovlađuje objektiivna, bezlična knjizevna tehmka. pisac se, najčešće. ograničava na stav mterpretatora, posrednika između »svesti« junaka i čitaoca (indirektni unutrašnji monolog). veoma ie retko piščevo distancaranje od glavnog lika kritički »pogled sa strane«. Razmisljanja i opaske samog glavnog junaka u monoloskoj formi nenametlijvo su ukomponovam u оуаkav prosede, često i bez »prelaza« obelezenih konvenoijama tipa »mislio je Mojzes«. Taj d.rektni unutrašnji monolog glavnog hka izlozen јс i sintaksički sređeno, a spontani, neuobličcni »tok svesti«, u džojsovskom srrnчlи samo je ponegde nagovesten. Na taj na ćin Hercogova svest i doživljaj sveta su »ob jektivizirani«, što đopru.osi snažmju fundamentalne. misaone damenzije ovog dela, a daje mu i nešto od osobene strukturalne kohezijc klasičnoe realistickog romana. , , Mojzes Hercoe kaže za sebe: »Visokoobrazovani specijalist za intelektualnu Povjest. optereccn emocionalnom zbrkom«. Jedan od zna-

čajnih motiva ovog romana je dieharmomja intelekta ! emocija u konfliktnim situacijama. Kod Hercoga, uvaženog univerziteskog profesora, pisca glasovite knjige »Romantizam i hriišćanstvo«, ovaj nesklad stvara duboku кпzu: delimično parališe niegove duhovne moci, i dovodi ga na skliski rub neurotičnog ponasanja. Njegov duh je haotično dezintegrisan na više planova, ali su sve njegove refleksćje o filozofskim ili socijailnim problemima pod pecatom emocionailne ozlede, banalne duhovne rane koju mu je nanela žena, napustivši ga s detetom radi života s Ijubavnikom. Raoionalan, izraizto intelektualan duh, Hercog otknva da je nesposoban da racionalno uguši ili bar ogra niči bolno karozivno dejstvo emooionalnog šoka, koje ga umrtvljuje kao duhovnu jedmku. (»U meni, je neko. Ja sam u njegovoj moći. Kad o njemu govorim, osjećam ga u glavi, kako nečim lupa zahtijevajući tišmu. On će me uništditi.«) Intelekt se, na taj načm, pokazuje nemoćnim pred stihijnom snagom osecanja, strasti, a »sila nezadovoljervih težnji vraca se kao otrov koji žari«. Mojzes Hercog se jK>vlačl u sebe, težeći da se zaštiti. povlačn se od sva ke radikalnije akcije, ne nalazeci snosobnosti da nadvlada te »strašne sile«. U ovakvim okolnostima snažni intelekt omogucava Hercogu samo da objektivno sagleda sebe da razjasm pobude i postupke. ali se takva moc pokazuie dluzoma, jalova u svojoj nedelotvomosti. Emocije ostaju supenome u .svojoj snazi kao dominantne psihičke harmonije. Tako rnisao predstavlja samo moć shvatanja nemoćl. (»Mojzes nije trpio komediju bolnog srca koја ponizuje. Ali može li misao probuditi čovjeka iz životnog sna? Ne, ako postane drugo p Ije zbrke, još jedan složemji san san intelekta zabluda sveobuhvatnih objašnjenja.«) Sastavljanje nikad poslatih pisama, upucenih nepoznatima, prijateljima, slavnim poicojnicima, oraogućuje Hercogu da subhmiše svojc patnje. ali i da u insoiraciji kaze mnoge značaine misli. (»Ja tražim realnost jezikom« kaže Hercog.) Ta su polufiktivna pisma ponekad mali traktati o pojedinam filozofskim i sociološkim problemima. (Utoliko se njihovo formalno obeležje kao »msama« pokamje <mginalnom književnom konvenciioin Beloua.) Hercog na taj način beležii mnoštvo zammlj vih refleksdja. (On piše, na pnmer, generalu Ajzenhaueru: »Inteligentm Ijudi bez utjecaja osječaju prema sebi izvjestan odražava prezir onih koji društvenu vlast, ili misle da je_drže».) Upraao ta pisma. naravno, najodređemje daju lntelektualnu dimenziju romanu. Mada doticu sitok, raznovrstan krug tema. pisma, naicešce, govore o večnim egzi'stencijalmm problemima smisla liudskog postoiania. S druge strane, ta su pisma izrazito subiektjvna, P lo d trenutnog stanja duha коц se, obično, vrauj za Hercogovu trenutnu emocionalnu tenziju. Ona su zato, zaoravo, zabeleške, nesređene i nerazviiene misli i, reklo bi se, predstav^ jaju za Hercoga svest o sebi, pomalo kao utehu u burama sentimenta. Na taj način. Belmi _ postiže potpuno uklapanie tjh filozofsk'h rasprava u tkivo romana. dajuci im dvostruko značenje; oisto intelektualnu vrednost kao retiek

sije, i tesnu povezanost sa subjektivnim kontekstom psihičkog stanja Mojzesa Hercoga. (Ova, da tako kažemo, subjektivno-mtelektua 1na dknenzija romana veoma je značajna i kod još jednog savremenog američkog pisca Henrija Milera. Takođe i snažna mt autobiografskog elementa vezuje ovaj roman Soul Beloua sa Milerovim delima.) Belou ndje bez razloga dramatski zaplet (Madlenino napuštanje Hercoga) ostavio van osnovnog pripovednog vremena dela, kao vec svršen događaj. Tako je postigao u kratkom ok\iru pripovednog vremena romana (кгај proleća sredina leta) usredsređivanje na unutrašnjii' zaplet, na složena psihička previranja, dileme Mojzesa Hercoga. Pisac nas uvodi u zbivanja u delu značajnom rečenicom: »Potkraj proleća Hercoga je obuzela potreba da raščisti, opravda, dovede u perspektivu, razjas ni, ispravi«. U rasponu trajanja romana, mi pratimo samoup>oznavanje glavnog junaka, u stvari duhovno očlšćenje Mojzesa Hercoga. On pred sebe postavlja mno tšvo egzistencijalnih problema. Kao duhovna jedinka oseća se dezintegrisanim. usamljenirn, bez pravog jedinstva sa svetom i bez oilja pred sobom. Pokušava da nađe neke stabilne nlozofsko-etičke oslonce, na kojima bi mogao. da zasnuje harmoničnu egzistenciju i oslobodi se tereta poraza na ličnom emotivnom planu. Her oog kaže jednom pri'jatelju: »Ja se vjerovatno trudim da održim napetosti bez kojih se Ijudska bića ne mogu više zvati Ijudskima«. On moralno pati, težeći za dobrim, istmitnm. U njemu se kristališe saznanje o humanosti, čvr stini Ijudskih odnosa, kao osnovnoj snazi života. Afirmativne emocije Ijubav, pnjateljstvo, solidnost, to su primame vrednosti Ijudskog postojanja. No to su, za Hercoga, umnogome, u modemom svetu razorene vrednosti, i treba ih obnoviti. Bratstvo čini čoveka liudskim, veli Hercog. Na kraju on dolazi do krnke harmonije, ali ipak harmonije, do svog шtimnog rešenja. »Nešto izazivlje snažno osjecaje, sveto čuvstvo, kao što narandžino drvo гаđa narandžama. trava stvara zelenilo, a ptice toplinu. (...) Ali to snažno doživljavanje, zar ono ne znači ništa? (...) Ja sam prihcno zadovoljan samim postojanjem, da postojim upra* vo onako kako mi je određeno, i tako dugo dok mogu ostati u tom svojstvu«. To zapisuje Hercog. No i ta je harmonija dvosmislena, nestabilna. Hercog se ponovo povukao u sebe, čuvaiući taj imutrašnji mir i teško pronađem sklad. Da li je, u ostvarenoj harmondiji. taj pre kid komunikacija sa svetom zaista samo trenutan? . n »Pateči, Mojzes je patio u stilu« Ueo roman Soul Beloua je građen na doslednom iro : nlčnom stavu pisca ргеша glavnom junaku, l ne samo prema njemu nego i celom njegovom svetu (Već prva rečenica romana to naeoveštava*; »Ako sam lud, meni ie nravo pomisli Mojzes Hercog«) Zato u HPRCOGU, unrkos svemu, i nema prave tragedije i raogac bi se nazvati. kao i mnogi drugi modemi romani, antiitraeredijom. S dmge strane, gorkrvhumoraa atmosfera romana. natonljena ironijom, onemoeućuje i trivijalnu sentirnentalnost. U svoioj '’ntidramatičnosti Moizesi nisu ni epski ni< lir-

ski junaci. U »hamletovskim« dilemama oni su ponekad samo na ivici drame. S namerom da übije Ijubavndka svoje bivše žene, Hercog ćc dospeti pred svoju nekadašnju kuću, ali videv§i kroz porozor tog omrznutog čoveka kako nežno kupa Mojzesovu malu kći predomisliće se. I za niega samog njegove übilaćke namere »pretvorile su se u teatralnost, u nešto smešno«. I pisac, koji je čas podrugljivi _P<> smatrač svog junaka, čas sam Hercog, napisaće negde u romanu s melanholičnom ironijom: »Osjećajna životinja suptilan, razmažen. osjećajan čovjek. Tko ga može upotreibti? Oo čezne da bude upotrebljen. Gde je potreban' Pokažite mu kako da podnese žrtvu istini, геdu, miru. Ah, to tajanstveno biće, taj Hercog. sapet flasterima, dok oblači košulju uz pomoć brata Vila.« . No ta se sveobuhvatna ironija ne iscrpljuje na relaciji pisac-lik. I sam Hercog ima konstan tno ironičan stav prema sebi. Jednom prilikom. kod svoje erotične liubavnice Ramone koi a mu pomaže da zaleči svoje duševne ozlede, Hercog će »zapisati«, posve fiktivno, u misji' raa: »Mojzes koii pobeđuje dok plače, plačc dok pobeđuie. Očito ne može vjerovati, u po bjedu. Patnjom u sreću.« (Uopšte, Hercog »za pisuje« u svakoj prilici, ponekad, kao ovde, sa mo u mašti. Reklo bi se da ie prinuđen da svoja osećania i misli formuliše u reči it za beleži, dajući im tako racionalniji vid.) On ne prihvata svoje patnje i »sekcirajući« sam sebe nalazi razloga za tmumo-podrugljiv osraeh. Sposoban је da se pridruži »obiektivnom svetu« i prezrivo se sebi nasmeje. Ali to nm ne olakšava situaciiu, jer on je taj Hercog ne može izbeći nužnosti lične akcije. Naizac, samo Hercogova pisma, mada najčešće dubo ko intelektualno fundirana, ponekad su k' ! mična, prelazeći iznenada s dubokoumnog na naitrivijalnije lične asocijacije. (»Bog dolazi ■ ulazi u čovečju dušu. A liudi dolaze i ulazc jedni dmgima u krevet«.) S druge strane, pak u nekim delovima romana Moizesova raznrn šljanja deluju groteskno u kontekstu sa tzrazitom banainošću situacije. HERCOG Soul Beloua, njegov šesti romam može se übrajati među naiznačajnije ne američke romane. (Dobio ie nagradu Formentor.) Taj ironični panoptiikum, koji Jezt da pokaže da »u Ijudskoj situaciii ima nećekomiČnog i da civiliziirana inteligenciia zbja šalu s vlasttim ideiama«, obnavlja usahle tokove velikog realističkog romana u njegovoi mnogoobuhvatnosti. nanorami ideja i izrazitim karakterima. HERCOG je sinteza takvoe kisičnog realističkog dela i modernog psiho O' kog romana sa niegovim ukliučivaniem u dei 1 neromanesknih elemenata. lehnikom oslobođenom ustalienih konvendia. sverazornom трniiom d prodiranjern u suhiektivno . U HERCttGU ie Soul Bdou umetrniički oblikovao uneca Ijiv karakter kolebljivog intdektualca nrožeto;»starovremenskrim« h”manizmom, lik neooštednoa ironičnog analitičara s ejnodonaln 11 ' metežom u srcn«, } možda mie p' 4 ” terano postaviti Moizesa Hercrma m e Ju slavn»kniižsvne likove-tinove, pored Don Kihota, Р°' red Hamleta i Oblomova

GVOZDEN EROR

6.

STUDENT

1968/И