Student

U rakovom krugu

K A. SOLŽENJICIN* ... eto šta je smisao umetnosti: povratak ku<sd, vraćanje sebl, obnavljanje života”. B. L. Pasteraak, Doktor živago UjednoJ raspravi o knjlževnosti našeg doba Tamara Motiljeva, poznatd tmdbenik sovjetske nauke o književnosti, utvrđuje da u modernom romanu novatorstvo valja tražiti ne u oblasti knjlžcvnog postupka nego u piščevoj spremnosti da otkriva nove i aktivne Ijudske vrednostl. Ali, sudećl po tome kako T. Motiljeva na primerima demonstrira svoja shvatanja o aktivnoj humanosti, plsac poput Aleksandra Solženjdcma ne bi se mogao übrojati u književne novatore. Solženjicin doista ne pokazuje nikakvu želju da eksperimentiše sa formom romana, on, takođe, ne ovaploćuje u delu nikakva politički zgpdna shvatanja o novom čoveku. Njegova prozna dela u pogledu knjlževnog metoda veoma su tradicionalna, a nekad su blizu feljtona i reportaže. Ald, kada se razmišlja o celdni dela kao što su Jedan dan Ivana Denisoviča ili Odjel za rak, mora se priznati da ono što se moglo videti tradiclonalno otkriva izvesne nove osobine. Te nove osobine najpre će biti posledica nečega novog što Solženjicin donosi baš svojim traženjem novih vrednostd žlvota, svojim obnavljanjem vrednosti Ijudske ličnosti. Jedan dan može izgledati kao reportaža o životu u jednom Staljinovom logoru za politićke kažnjenike. Zanimljivost ove reportaže kao da dolazi iz neliterarnih izvora, iz političke aktuelnosti same građe. Ispostavlja se, ipak, da ndje reč o pukom opisivanju teških posledica izvesne politićke prakse, nego o nečem sasvim drugom. Pokaže se da knjiga govori o tome kako se Ivan Denisovič spasao samice, kako je došao do prekorednog obroka za ručak i večeru, kako je sačuvao teslericu i mistriju, i kako su sve ove stvari učinile da na kraju opisanog dana Ivan Denisovdč oseti neku neobičnu sreću. Logoraši u Staljinovdm logorima nisu mogli ni pomišljatd o nekom idejnom suprotstavljanju svojim mučiteljima. I žrtve i dželati, na iđeološkom planu, ovde su borci za istd put ka istom idealu, kako bi rekao Oskar Davičo. Logoras Bujnovski, bdvši pomorski kapetan, kažnjen je sa deset dana samice zato što je logorskom oficim za disciplinu s mnogo razloga prebacio da ne postupa ni kao komunista ni kao »sovjetski čovek«. Pa ipak, Solženjicinov jimak neće izgubiti osećanje čovečnosti, osećanje za vrednost života. Surove prilike svele su Ilčnost Ivana Denisoviča na nekoliko eiementarnih nagona, ali on ostaje čovek u jednom dubljem' smislu, ostaje sposoban da živi u miru s Ijudima, da samopregorno i sa zanosom učestvuje u kolektivnom radu, u zidanju termoelektrane. Samopregorno se predaje radu 1 jedan od junaka Odjela za rak. Dvadesetšestogodišnjl geolog Vadim, koga je nasmrt ujeo tumor »zmijskog imena«: melanoblastom ,potpomo se predaje istraživačkom radu. Vadim se odriče svega što čini obdČan Ijudski život, on pomišlja da može smrt savladatd jedino tako što će još za života prezreti život i svaki preostali trenutak učiniti apsolutno korismm za čovečanstvo. Međutim, Vadim je tako postavljen u romanu da se najposle pokaže kako se njegov stav lako srozava do nerazumevanja ili pravo pogrešnog tumačenja Ijudi i života JPoput Pavela Nikolajeviča Rusanova, čljl su stavovi najjasnije izvrgnutd ruglu u ovom romanu, Vadim nastoji da složenost životnih pojava stegne u nekoliko apstraktnih načela; on kao d Rusanov, voli i čitav se posvećuje »ivom velikom narodu«, all Je rato sve manje sposoban da shvati svoju živu okolinu, *nepokomu masu koja je vječno migoljila, odu* plrala se i još koješta zahtijevala«, potrebu zivog čoveka da se »vrpolji ovamo-onamo«, »besmisleno luta«, »razbacuje vreme«. Pobedu koju Ivan Denisovdč odnosl nad zlom đmge je vrste, kao što je i njegov samopregor dmge vrste. Zaneseno učestvovanje u radu kod njega nosl karakterlstlke radosnog učestvovanja u nekom opštijem životu, postojanog i dubokog razumevanja za ramovrsno ijudske potrebe. Rad za njega nlje princip, nije asketskl samozaborav, nije izraz prezira prema životu nego izraz samog života, najjasniji trijumf života nad tragičnlm okolnostima. Rad je za Ivana Denisoviča, takođe, samo vid životne sdle, iste one »ile koja ga gonJ da se sav preda tzv. sitndm zadovoljstvima, traženju duvana ili što većeg obroka hrane, što udobndje odeće, Sto ugodnijih odnosa sa Ijudima oko sebe. U pokušaju da odredimo novinu 1 značaj Solženjicinove prozne. umetnosti valja se jednako osvrtati za pomeutim osobinama Ivana Denisovdča. Jeđan dan je jednostavna knjiga, proznl postupak u njoj je veoma uprošćen, barem se takav može učiniti isprva. Sklop predstavljenih zbivanja veoraa je prost, svaki zaplet je odsutan, retrospekoije retke. Pripovedanje uzima ton usmenog kazlvanja, ton prilagođen psdhološkom profilu jimaka, mada o njemu govori u trećem licu. Tako, jednom događaje vidimo jimakovim očima, a drugi put se pnpovedačevo stanovište neprimetno odvaja od junakovog i omogućuje nam da ovog ocenimo sa strane. Ovakvim postupkom Solženjicin je osigurao čvrstinu i uverljivost nadmoćnosti Ivana Denisoviča nadmoćnosti nad režimom i Ijudima koji Ivana progone, ali l nad zlom opštije prirode. Robija je Ivana Denisovdča kao Ijuđsko biće znatno osakatila, on je daleko od ideala čoveka, pogotovu Qd ideala koji brane njegovi manje zlosretni zemljaci. Ipak, u njemu se ostvaruje čovečnost šira i trajnija, čovečnost utemeljena na najdubljem osećanju smisla Ijudske egzistencije kao »zajedriičkog radosnog dela koji ujedinjuje * Povcdom romana »Odjel za rak«. Prevod Ivaji Kuian. Rijeka, 1968,

sv« Ijude«; čovečnost koju tako uprazno traži estetika tzv. socdjaiističkog realizma . Odjel za rak je složenije delo, u njemu je krug značajnlh Mkova znatno širi, česte su redijalog postaje višesmislen. Ma da je takođe bez zapleta, ovaj roman je složen utoliko što se rarvija kao složen sistem odnosa u koje stupaju likovi. Prozno umetničko delo člje se jedinstvo osniva na nekom neIspoljenom jedinstvu, nezavisnom od vidljive radnje, na jedinstvu »beskonačnog lavirinta spojeva«, u evropskoj književnosti je proslavio Lav Tolstoj. Tolstoj je prlsutan u Odjelu za rak ne samo u Solženjicmovom proznom postupku; o njemu često govore i citiraju ga mnogi junaci knjige. »Zajedničko radosno de 10... rečenica je iz Tolstojeve pripovetke Rad, smrt 1 bolest koja se obično nalazd u Tolstojevim »Narodnim pripovetkama«. Ovu pripovetku, između ostalih, čita Jefrem Poduev, jedan ođ junaka Odjela za rak, a pod uticajem nje i drugih koje pročita za njom, Jefrem, pred smrt, temeljno menja svoja shvatanja 0 vrednostl života. Tolstoj je pisao: »... Ijudi su dugo živeli ne shvatajući đa raogu i moraju biti srećni. I tek u poslednje vreme su neki od njih poćeli shvatati da rad ne treba da bude strašilo za jedne a prinudna robija za druge, nego da treba da bude zajedničko radosno delo koje ujedinjuje sve Ijude. Počeli su shvatatj da je, zbog smrti koja svakog trenutka preti svakom, jedino razumno delo za svakog čoveka da u slozi i Ijubavi radosno provede određene mu godine, mesece, časove i minute. Počeli su shvatati da bolesti ne samo što ne treba da budu uzrok razdvajanja, nego naprotiv, da moraju biti razlog za međusobno opštenie u ijubavl.« Boiest i smrt, Ijudski rad i sreća, smisao života, često su teme razgovora i premišljanja Solženjioinovih junaka. Odjel za rak obuhvata događaje koji se odigravaju u nekoiiko dana u odeljenju za rak jedne provincijske klinike. Poseban značaj tih nekoliko dana otkriva se, s jedne strane, u tome što tok zločudne bolesti kod jednih kreće ka ozdravljenju dok druge naglo približava sfljrti. S druge strane, tih nekoliko dana postavljeni su u vreme neposredno uoči krupnih personalnih promena u sovjetskoj državnoj upravi, za koje se moglo misliti da znače 1 preokret u razvoju socijalizma. Tragika opake bolesti raka i tragika polit’čke sdtuacije, koju u svoj težini osećaju svi Solženjicinovi junaci, spojeni su na neki način. Tomas Man je u Carobnom bregu takođe Ispitivao duboke i sudbonosne veze Ijudskog fizičkog i duhovnog zdravlja, bolesti tela i opšteg stanja evropske civilizacije. Solženjicinova prozna slika nema snagu Manove slike, ona hvata znatno uže oblasti Ijudskog života i često neopravdano računa na efekat tzv. jednostavnih istina i direktno izrečenih političkLh sudova. Karakterističan je Solženjicinov izbor glavndh likova. Bilo kako da su idejno opredeljeni, svi junaci Odjela za rak borci su protiv zla. Surovo suočeni sa smrću i trošnošću života, svi uviđaju da je neko krupno zlo dohvatilo same osnove Ijudske egzistenolje. I svi počinju da sumnjaju u vrednosti koje su do tada uvažavall. Na koliko je sličan njihov položaj u »rakovom krugu«, toliko se razlikuje njihovo shvatanje o tome kakve je prirode zlo 1 kako se valja s njim boriti. Za P. N. Rusanova, čoveka od položaja i vlasti, koji je mimo slao nedovoljno pokome a nevine Ijude u smrt, misleči da se odužuje sovjetskoj domovdni, zio je najviše u slabljenju čvrstine 1 neprikosnovenostl staijinlstičkog režima. Rusanov je nesretan što se razni špekulanti ne übijaju javno, on veruje da najveće zlo dolazi od zloupotreba i špekulacija pomoću kojih se neoSravdano stdče imovina. Prl tom, pak, Pavel ■ikolajevlč ne vidl »ništa loše u tome ako čovek svoj materijalni položaj poboljšava velikom državnom plaćom tli visokom mlrovinom«, pošto su onda »i automobil, i letnjiko vac, 1 mala vlla obični plodovl rada«. On sam ima odviše sposobnostd da bd bio u proizvodnom radu; on »nadzdre i kontrolira« one kojl takođe nađziru 1 kontrolišu. Ne puštajućl Rusanova * oka, Solženjicin postepeno otkriva kako se ndz revolucionamih 1 altruističklh parola savršeno prilagođava nezajažljivim egoistlčkim prohtevlma ovog značajnog funkdonera blrokratske državne mašine. Ali Rusanov nlje junak roraana samo tim Sto se kroz njega otkriva zlo iednog nakaznog i parazitskog shvatanja o socijalizmu. U Rusanovu, kao i u ostalim junacima romana, pdsac nalazi zlo dublje 1 pogubnlje od čdsto društveoog zla. Dublju temu Solženjlcinovog romana najefektnije nagoveštava razgovor koji vode dva dmga aktera, politdčki kažnienik Kostogutov i rendgenolog dr Doncova. Kostogutov, mada nđje ni blizu ozdravijenja, traži da napusti bolnicu, a na trezvene i superiorae razloge lekarke ođgovara neočekivanom primeđbom da nlko nema prava da odlučuje u ime đrugog. a ko to pravo sebi prisvoji čini užasnu grešku i ne može očekivati dobar Ishod; na opasku da je nelogičan, Kostogutov kaže: čovek je odveč složeno biče, ne može je objasniti logikom, ekonomijom, fiziologijora, njegovo je pravo da raspolaže svojim životom i đa ga ne prihvata po svaku cenu. Doncova Je predstavljena kao ličnost na čiJoj su straiii neskrivene autorove slmpatdje. Poglavlje njoj posvečeno mala je oda lekarskom pozivu u određenorn društvenora sistemu. I pored kmpnijih nevolja Doncova če bitl pogođena nerazumndm otporom Kostogutova prema lekarskoj pomoći. RazmiSljajući o tome, ona će pastl u potištenost, svesna da se porazi svakog lečenja, koji uvek znače nečdju smrt lli patnju, okreču principijelno protiv samog njenog životnog pozdva. Ali i sam Kostogutov pada u greh netraženog »lečenja« i objašnjavanja tuđih života. Na neki način, sve Mčnosti u Odjelu za rak kao što sve boluju od raka više iM manje greše prema složenostJ Ijudskog žlvota, prema nasušnim pravima Ijuđske ličnosti. Rusanov, najteži krivac, uzimao bi 1 glave onima koji se ne

pođvrgavaju opšte važečim i uprošćenim ideološkim propisima za koje on veruje da su večdti. Vadim smatra da ne treba ni jesti ni piti, ako to ometa rad. Jefrem Poduev, pre nego što je čitao Tolstoja, smarao je da čovek treba da bude ili »dobar stručnjak ili snalažljiv«, da se čcvekove vrednosti iscrpljuju odgovorima na pitanja »šta radiš, koliko zarađuješ. »I ako čovjek ne zarađuje osobito, značd da je ili glup, ill nesretan, jednom riječju, bijeda od čovjeka.« Izvan takvog »jasnog i razumljivog života« Jefrem nije vddeo nikakvog smisla. I kao što če Rusanov (poput Tolstojevog Ivana Iljlča) preko bolesti užasnuto otkriti da se ruši njegov jednostavni optimizam, njegov razuraan, srečan i sređen život, tako če i Jefrem dokučitd da se ogrešio o život i da mu nema spasa pošto mu »savest nije čista«. U Odjelu za rak nema pozitivnog junaka ni u kojem smislu. »Po tome kako su bespomočnl i kako do poslednjeg časa pokušavaju sami sebe lagati da ne boluju od raka, bilo je jasno da su svi odreda slabići i da im je život promašen.« Svako je grešan na svoj način. Ipak, poluobrazovanom i prgavom Kostogutovu palo je u deo da svojim oštrim rečima 1 netrpeljivim stavom dovrši rušenje iluzija, koje je započeo rak, o srečnom i neproblematičnom životu u svetlosti staljinistdčke dogme. Kostogutov je, kao i Ivan Denisovič, predstavljen kao obogaljena liČnost, ali je njemu dato da formuliše ill nagovesti neka shvatanja za kojp se može utvrditi da su ušla u temelj Solženjicdnove prozne tvorevine. Ođjel za rak, rekli smo, nije građert'na jedinstvu ispoljenje radnje. Jedina »priča« uovom romanu takođe je pripala Kostogutovu: to je priča o njegovom zbližavanju sa medicinarkom Zojom. Značenje celine, pak, ili »žižu« iz koje polaze svi zraci, možemo tražiti jedino u strukturi odnosa likova. Svaki ođ junaka predstavlja jasno jeđan stav prčma životu, bolje reći jedan način uproščavanja, kvarenje života. Kao što u svakom od njih buja bolest-parazit, tako se u manjoj ili večoj meri njihova shvatanja o životu parazitski odnose prema životu, teže da unište beskrajnost vidova životne sile. Priča o Kostogutovi I Zoji, kao i sasvim epizodne priče o Demki i maloletnoj Asji, i o sreći neopravdano zatočenog bračnog para starih Kadminih, imaju u izvesnom smislu značenje idejnog rešenja u sklopu romana. I Zoja i Asja unose u roman sasvim poseban stav prema životu .Taj stav nema u sebi nikakve ideološke čvrstine, ove devojke znaju najpre šta neće. A one neće tačno ono što se na ovaj ili na onaj naČin ispoljilo kao vera u neku nasilnu stabilnost, u neku »idejnost« života. Asja prezire svoje školske učitelje zbog toga što ovi traže od učenika da bez rezerve, slepo prihvataju politička uverenja koja im se serviraju. Devojčica smatra da prvo »treba da vidi« pa da poveruje, Ni Asja ni Zoja, dalje, ne poštuju nikakva ograničenja u svojim nagonskim potrebama. Ali one u romanu nisu predstavljene kao ličnosti čiji bi idejni autoritet bio neprikosnoven, mada im je dato da kažu i nehotice veoma značajne stvari. Odgovor na pitanje o tome »zbog čega Ijudi žive« pitanje koje se, kao i odgovor na njega, parodira tokom čitave knjige dolazi iz usta baš maloletne i sasvim raspuštene Asje. Ljudi, po Asji, žive »zbog Ijubavi, naravno«. Cinilo se (stojl od pisca) da je pružila obje ruke preko razvalina svih bedema na ovoj zemlji«, dok govori da »postoji samo Ijubav, ništa vlše!«, a sve je ostalo prazna i zlonamerna priča. Asja i Zoja su, u kontekstu romana, najpre sugestija o širini i neukrotivosti života. Autoritet nosioca piščeve poruke nema ni Kostogutov. U sklopu romana Kostogutovu je pripalo značajno mesto pre svega zato što su u njemu, više no u ostalima, razorene predrasude svih vrsta. Ali on je protivrečan, u njemu pisac nastoji da otkrije sve sumome crte jednog na smrt izmučenog čoveka, i baš zahvaljuju ći tim crtama on je otjpočetka otkrivalac i mera »bolesti« u ostalim likovima. On s«, rečeno je, uvek opirao da se »ponaša kao majmim«, on je jedini kadar da se suprotstavi dogmatskom stavu Rusanova, budučd uveren da »jednom zauvek nlko ništa ne može tvrditi na ovoj zemlji.« Poslednja dva poglavlja Ođjela *a rak kao da čitavom romanu daju izgled nedovršenosti.

Ta nedovršenost moze se, izgleda, posmatratl i kao prinoipdjelna. U pretposlednjem po glavlju Kostogutov se priseća udaljenog Uš-Tereka, mestašca u koje je doživotno pfognan. Još uvek pod uticajem vesti o krupnim promenama u sovjetskoj vladi Kostogutov počinje da gleda na život u progonstvu u novoj svetlosti. Priseća se svojih prijatelja, staraca Kadminih koji gaje svoj vrt i vole svoje pse. Sećanje na Uš-Terek oblikuje u Kostogutovu dva značajna zaključka: u jednom, on dokona da »ne stvara sreću stupanj blagostanja, nego naš odnos prema vlastitom životu. A to je ono što ovisi samo o nama«; u drugom, Kostogutov otkriva da je život odveć dragocen da bi se traćio u večitom očekivanju nečega boljeg postoje obične a suštinske stvari, svoj dom 1 svoj vrt, voljena žena, »u kući red a okolo bi skakutala đjeca«. Ne može se reći da zaključci Kostogutova imaju snagu opštijeg rešenja, spasa od zla koje pritiska sve junake ovog romana. Sami za sebe, tl zaključci su. šta više, naglašeno banalni i stereotipni. Ali oni se mogu pokazati i ozbiljniji ako se setimo da prividno slična rešenja vidi i Rusanov. Rusanov je verna i predana glava porodice, oko njega isto »skakuću deca«, Samo, njegovo porodično gnezdo ima značenje bedema. ono zadiše na sebičnu zaveru protiv čitavog sveta. U posiednjem poglavlju pokazano je kako je Rusanov opet uspostavio svoj mir i samouverenost I nadu u ozdravljenje, pošto je bio prethodno posumniao čak i u smisao novih vladinih mera. Uz oomoć otresite i autoritativne kćeri Aviete. Rusanov shvata da ni povratak nevino osuđenih robijaša, ni zvanične osude »kulta ličnosti«, ni promene u vladi, ne moraju biti odveć ozbiljne. Reč je, kako kaže Avieta, samo o novoj etapi kojoj se, uz malo elastičnosti, može prilagoditi bez štete. Avieta, kao i njen otac, smatraju da će prava revolucija doći sa novim, neviđenim porastom materijalnog standarda, sa »posve niskiim stolilčima, kao kod Amerikanaca«. Poslednjim poglavljem Solženjicin nagoveštava tešku misao o tome da ne treba očekivati ništa sudbonosno od političkih promena koje su toliko poplašile Rusanova a obradovale Kostogutova. Ova misao približava nas onome što možemo nazvati »porukom« ovog romana. Na pitanje o tome »od čega Ijudi žive« Rusanov je, na jednom mestu u romanu odgovorio: »Upamtite da Ijudi žive od ideologije i brige za društvene interese«. Citav Solženjidnov roman utvrđuje da Ijudi ne žive o samom hlebu, ali su ideološka »čistota« i apstraktni društveni interesi predstavljeni, preko Rusanova i njegovog Istovremeno dželatskog i jagnječeg mentahteta, kao najsuroviji kalupi, najstražniji paraziti koji tmištavaju i jalove Ijudski život. Svoje junake Solženjicin posmatra u trenutku kad su parazitske forme uzele toliko maha da ugrožavaju elementarnu egzistenciju. Rastvarajući sudbine tih Ijudi, otkrivajući tragiku svakog od njih, Solženjicin ipak ne nudi rešenje, uprošćeno govoreći, on samo upozorava na koje se sve načine čovek može »razboletd« ako odbija da sam upravlja svojom sudbinom, ako pristane na nasilno podvrgavanje svoje ličnosti bilo kakvom kalupu, ako prihvati mimo svoje iskustvo bilo koju ideologiju kao apsolutnu. Složenost života i bujnost Ijudske ličnostl ne daju se uprostiti ni ukrotiti, mogu se samo izroditi. Na složcnosti, o kojoj se mnogo govori na stranicama Ođjeia za rak, insist'ra sam sklop romana. Sudbine Solženjicinovih junaka su u veoma kompleksnom odnosu, one ne isključuju jedna drugu, životni stavovi se ne potiru, mada sve stoji u polemičnom i komplementarnora odnosu. Životni zaključd jednih formulišu se u razmišljanjima drugih, višestmko, pa se otkrlva ono što bi inače ostalo skriveno; isti stav beskrajno se preliva prema pozadini različltih sudbma. Ali nijeđna sudbina ne stoji kao Idejno rešenje prema dnigim, svako je tragičan na svoj načln zato što se nerazumevanje složenostl Ijudskog života na kraju pokazuje kao vlavtita bolest, kao srart u vlastdtom životu. »Pamet dolazi od toga napisano je u ovoj knjizl da vjerujes svoOVASTAVAK KA 7. STRANI)

LJUBIBA JEREMIĆ

Uspon i pad otomanske imperije

ĐANBATISTA VIKO

Otomansko carstvo se zasnivalo na propisima kojl na najprikladndji naćin vode ka tdranijl, proplsanira prila* gođenim starira obJčajima Sklta, od kojih Turcd vode poreklo. I zaista, te ludo okrutne, surove, divlje horde, koje zaslužuju prezir, lišene svega što je plemenito i rođene da služe, mogle su da se drže na uzdl samo strahom, strogošću, bahatošću i okrutnošću. Zato su zakonodavne, vojne i finansdjske ustanove bile organizovane tako da služe jednom jedinom čoveku. Koran, taj lažni verski kodeks ovoga sveta, obešćava večno blaženstvo duša kao nagradu za zasluge prema vladaocu. Otuda slepa poslušnost potčinjenih. S druge strane, on propoveda pogrešno fatalističko verovanje da ništa neće moćl da übrza 111 usporl več unapred određeni tok zbivanja i trenutak smrti... Na sličan način su i svetovne stvari koje *e odnose na državu zamišljene kao sveta zbirka obrazaca, u uskoj vezd sa ovom smešnom rellgijom. Tumačenje zakona je povereno onim istim Ijudima koji su privrženi obredima njihovog lažnog i lažIjivog boga. Svaka stvar je, jednom rečju, prožeta religijom, jer despotizam ullva više straha kada se s njom udruži. Otuda prodzlazi činjenica da &u fas i lus, kanonsko pravo i građansko pravo, isključivo prepušteni sa-

movoljl vladara, na fiiji mig osta-11 lamo čckaju, Despotizam m na 4stl način neprijateljski odnosd i prema izuzetnim sposobno&tima kao i prema vellldm porooima: zato u Turskoj preovladava težnja da se velike nagrade dodeljuju za osrednje sposobnosti 1 osrednje zasluge... Nagrade i kazne su jednake za sve. Jedino merilo je vemost vladaru. Što takmlcenje čini još ošitrijira, a strah od same kazne još većim. I iz jednog i iz drugog razloga pokomost vladaru sve vlše raste, 0tuda se naređenja izvršavaju naglo i u velikoj žurbi, otuda onaj tajanstveni i nejasni strah kojl svi osećaju, otuda je toliko opasno, čak razgovarati o volji tiranina. Strah koji Vdiki Gospodar Izaziva kada se pojavi usred svoje vojske je veliki, all osećanje užasa je još jače kada se on skriven u skrovištu carskog dvorca. Samo je velikom veziru dopušteno da ga gleda u lice i da sluša njegov glas. Ali, s dmge strane. da ovo tajanstveno o&'amljivanje kojim se despot okružuje ne bi doprinelo porastu vezirove moći. tiranin Turaka, skriven iza zavesa. u mračnom ćutanju, prisustvuje raspravama na Divanu o političkim poslovima. Gospođar svih stvari je sultan, a veliki vezir je njegov opunomoćenik. Svi

ortali samo sarađuju da bi jedan Jedlni mogao da uživa u neradničkom ipokoju kojl tolikoj vlastd odgovara. 8110 da sultani bllstaju llčnom sposobnošću, bi* Jo da radi sopstvene koristi odvuku pažnju od slave koja je stečena raslugama drugih, običaj da se kažnjava smrću onaj ko je dao nesrećan savet ili loše obavio nekl poduhvat, dovodi do toga da greške vladara plaćaju drugi. Pošto se izuzev vladajuće porodice Osmanlda, ne priznaju razlike po rođenju među svim ostalim porodicama, otvoreno je ogromno razbojište za sunarništvo ispunjeno zavišću. Zbog toga dvor vrvi od potkazivača ; Opasno je klizava stvar uzdići se, kao što je pogubno posedovati nadprosečne sposobnosti: oni koji se takmiče iskrivljuju i predstavljaju kao prestupe ne samo one poduhvate koji nisu u volji sudbini, već takođe i one koji se zavpše srećno. I najmanja sumnja kod ovog tupoglavog sveta predstavlja neoobitan dokaz. U ovom sveop štem drhtanju od straha samo je sultan siguran. Upravljanje je otvoreno Iju* dima neplemenitim, dostojmm prezira, naviknutim na grubost i, baš zbog toga, spremnim na (NASTAVAK NA 8. STRANI)

6.

STUDENT

1961/22