Student

Univerzalni iskaz Crnjanskog

(Nastavak sa 1. strane)

raspravi sa pečujsk.im biskupom. Ovaj poslednji doista se ootpuno iscrpljuje psihološkom potkom lika, ovaj pi'vi, iscrpljuje se njome samo dclimično. Ovo tvrđenje može se lako dokazati. Pisac nam raziičitlm umetnačkim sredslvima sugeriše mdsao o tome, da osim psihološke motivacije, u Vukovom doživljaju pod gradom Strazburgom, ima nečeg što znatno prelazi okvire psihološkog portre a. Eksplicitnim komentarom: »Nikada pre« autor nam stavlja do znanja da je Vukov doživljaj nešto sasvim izuzetno. U čitavoj liniji Vukovog bitisanja onako kako ju je zamislio p'.sac, nema ničeg što bi se s pomenutim doživljajem moglo, po njegovoj vrednosti i izuzetnostd uporediti. Onome što je Vuk Isakov : č pod Strazburgom doživeo, pisac pripisuje jedan poscban, ako se tako može reći, aksiološki kvahtet. Prisustvo tog kvaliteta čitalac sluti posredstvom mnogih izraza koje autor upotrebljava gradeći strukturu teksta o kome razm’šIjamo. U strazburškoj noči Vuk Isakovič žudi za nečim »nadzemaljskim«. On oseća da je bio rođen za nešto »čisto, svetlo, vanredno i neprolazno«. Ove re-6i imaju ne samo visok, izuzetno velik emotivni naboj. nego podrazumevaju, sasv ; m eksphcitno, izvanredno vi c oku aks’ološkti ncenu Isakovičeve žudnje. Zahvaljujući pre svega upotrebi ovakvih reči iskaz kojim se poraenuta žudn ja formuiiše odva ja se od psihološkog portreta glavnog junaka i postaje sastavni deo jedne speciflčne, aksiološke dimenzije romana koja se samo ,još nekim labavim tematskim uzama drži istorijskih okvira knjige. Posebno značajnu ulogu u ovom »osamoslaljivanju« aksiološkog plana romana na račun psihološke i istorijske dimenzi.je igra način na koji je pisac stilizovao strazburški doživljaj Vuka Isakovića. Sve rečenice kojima se oblikuje pomenuti doživljaj imaju naročit, lirski ton- Pasus koji smo naveli satkan je od najčistijih poetskih niti. Svojom muzikalnošću on ne samo što spada među melodijski najlepše tekstove Miloša Crnjanskog, nego možda ne bi bilo preterano reći da dolazi i među najlepše tekstove te vrste uopšte. Koristeči se ovako izuzetno uspelim muzičkim i lirskim efektima .pisac postižc više različit:h umetničkih rezultata. ZahvaIjujući lirskoj lepoti teksta aksiološki vid Isakovičevog llka biva još oštrije i nedvosmislenije razlučen od svoje psihološko-istorijske podloge. Takvi izrazi kao što su »nadzemaljski« čist, »svetao«, »neprolazan«, koji bi, inače, zvučali isuviše patetično. pa samim tim redovoljno übedIjivo, ovde deluju potpuno prirodno budući da se nalaze u adekvatnom, lirskom ambijentu. To, razume se. još više doprinosi odvajanju »aksioloških« iskaza od psihološko-istorijskog vida kniiževne strukture. Osim toga kada u jedrom pr oovedaniu koje inače n je pretežno lirski obojeno dođe jedan ovakav intenzivno lirski pasus, onda se taj nasus i u komnozicionom pogledu visoko uzdiže u strukturi romana, pa se. samim tim, jače ističe i naorlašava ona poruka koju on sobom nosi, odnosno jače se isbče i naglašava njegov nniverzalni karakter. Kada je več reč o jeziku kojim se oblikuje književna viz'ia Isakov'čeve »nadzemaljske« žudnje, treba i ov : m povodom istaći posebnu ulogu upotrebe starinske jezičke konstrukcije kojoj pisac često pribegava u prvim »Seohama«. Pasus o kome rasoravljamo sadrii zanravo samo jednu reč tipično starinskog porekla koja se u romanu koristi kao stalni ep’tet. To je reč »čestnjejši«. Svoiim blago potsmešljivim prizvukom ona, izolovano uzeta, uspostavlja izvesnu distancu prema liku glavnog junakr*. onu distancu koja ze. prema Bcrr T, ' cv novom tačnom zapažanju. odlika svakog humora. Istma je da se nomenuta distanca razlikuje od one koiu u nama izazivaiu brojni likovi »Dnevnika o Camoievnću«. U ovom noslednjpm d.elu nisac uspostavlja odstojanje prema književnim likovima mnono radikalniijim umetn’čkim sredstvima tako da oni često pobuđuju izvestan laki nrez : r nomešan sa sadeniem. »Dnevnik« nema ništa što bi makar iz daleka b : )o nalik na blasru, nosmešlhvu dista.nciranost »Seoba«, iako i u »Seo-

bama« ima, videli smo, dosta pr;mera tehnike »opredmeći\ ranja« književnih likova. Upotreba starinske jezične konstrukcije u »Dnevniku« pored toga što je ređa i drukćija, predstavlja sastavni deo metoda suzbijanja sentimentalno-humanih efekata .U »Seobama« naprotiv, ovakva jezička konstrukcija koristi se u sasvim drukčije svrhe. Blago ironični prizvuk epiteta »čestnjejši« u tekstu o kome razmišljamo samo je delić književne građevine. samo usamIjena struja u moćnoj lirskoj bujici. Ovaj prizvuk lake ironije, po logicj kontrasta na jednoj strani jače ističe osnovni ton umetničkog kazivanja, a na drugoj strani blaži i smanjuje patet!ku pomenutog tona, Samim tim, korišćenje starinskog jezičkog blaga u »Seobama« ima veći melodijski smisaoni domet nego u »Dnevniku o Camojeviču«. Primer ko.ji smo naveli nedvosmisleno pokazuie da u »Seobama« ima iskaza čija se stmktura ne može u potpunosti izvesti iz psihološkog 1 istorijskog vida romana. Time, razume se, još nije rečeno da ovd iskazi u svemu imaju univerzalni karakter. Da bismo priznali status umverzalnosti valjalo bi da oni prema već utvrđenim merilima sobom pokriju celokuonu stmktum knjiige, odnosno neke osnovne tokove te stmkture. Već naslov prvog poglavlja romana sadrži, međut’m, sve osnovne elemente univerzalnog iskaza: »Beskrajni, plavi krug. U njemu zvezda« (Ibid., str. 111). Ovako formulisana, ova rečenica ima jedno značajno obeležie univerzalnosti, ono isto koje smo utvrdili isp’tujući doživljaj Vuka Isakoviča za vreme primirja pod Strazburgom. Naslov prvog podavlja je tako stilizovan da u čitaocu izaziva utisak nečeg što prelazi psihološkoistorijsku ravan teksta. Taj utisak sugeriše pre svega tematski karakter naslova. Nebo i zvezde od vajkada su slike koje upućuju na nešto uzvišeno i nedostižno, slike koje simbolički predstavljaju vrednostl Simbol je, os : m toga, sažet u kratke, rltmične rečenice povišenog, gotovo svečanog tona. Na taj način iskaz dobiia izuzetno rvovlaščeni stmkturalni položaj. To je sasvim dovoljno da čitalac, i pre nego što počne da prati tok pripovedanja »Seoba«vbude suočen sa jednom speoifičnom, aks:ološkom đimenziiom knjige, onom istom koja dolazi do izraza u lirskom pasusu o Vukovom doživljaju pod gradom Strazburgom. U oba slučaja simbold su bliski ne samo tematski, nego i po svojoj ritmičkoj i tonskoj stmkturi. Naslov knjige smisaono zrači u pravcu Vukovog strazburškog doživljaja osvetljujuća a i produbljujući, kao što tekst koji ima za predmet ovaj doživjaj snrsaono zrači unazad, produbljuiući i osvetljavajući naslov prvog poglavlja. Tim povodom treba istaći ioš iednu stmkturalnu osobenost »Seoba«. Naslovi prvog i poslednjeg poglavlja imaju potpuno istovetne formulacije. Iznad desete, poslednje glave »Seoba« opet čitamo:»Beskrajno, plavi kmg. U njemu, zvezda« (Ibid., str. 319). Takvim strukturaln’m potezom iskaz o kome je reč dobija jo.š jedno značajno obeležje univerzalnosti, obuhvatnost. Obuhvatnost pomenutog iskaza podrazumeva, takođe. više različitih elemenata. Jedan od najznačajnijih je položaj iskaza u stmkturi romana, Videli smo već na primem prve rečenice »Dnevnika o Carnojeviću« da nije svciedno na kome će se mestu nalaziti književni iskaz .U »Seobama« ie, štavhše. položaj prvog univerzalnog iskaza u tekstu kni’ge stmkturalno povlaščen u većoj meri nego odgovarajući iskaz romana o Carnojeviću. Ovoga puta se naime, rečenica univerzalnog dometa nalazi ne samo na početku pripovedanja nego u naslovu prvog poglavlja čime dobija dvostmko prvilegovan ro Ic 'ž” : . Budući n «aslov'u, ona je izdvojena od ostalog teksta, pa otuda uočlj : vija i upadIjivija, a zatim čitalac je, sa razlogom, navikao da od naslova očekuje neku vrstu sažete interpretaciie osnovnih tokova teksta koji sledi. Isto tako povlaščen položaj ima i dmga, nonovliena formulaciia univerzalnog iskaza o kome je reč. ono što se, nalazi iznad posleđnjeg poglavlja. Međutim, največi stepen stmkturalne povlašćenosti, pa time i najveći stepen obuhvatnosti. leži u duhokoj povezanosti dvaiu naslova. 1 Okolnost da se na početku prve i

poslednje glave nalazi istovetna, efektno sačinjena formulacija simboličkog karaktera, ima za posledicu najveću moguću smisaonu obuhvatnost teksta. Poput kakvog mosta, ona se' nadnosi nad celokupnu strukturu »Seoba«. Naslov prve glave kao da opdsuje vehki smisaoni luk §to se pruža sve tamo do poslednjeg poglavlja obrazujući jednu univerzalnu liniju značenja koja pokriva celinu romana čitavom njenom dužinom. Simboličnd, univerzalni iskazi ne pojavljuju se sarao na dva, ili tri strukturalno povlašćena mesta romana. Ima dosta drugih rečenica za koje se takođe može kazati da imaju potreban stepen obuhvatnosti. Ilustracije radi, navešćemo još neke odlomke iz »Seoba« u kojima se mogu pročitati iskazi po svom značenju veoma bliski naslovima prve i poslednje glave, a isto tako i pasusu posvećenom Vukovom doživljaju pod Strazburgom. Jedan od tih odlomaka nalazi se u sedmoj glavi: »Videći, po širokim, praznim poljanama, do reke, I, iza nje, do brda u plavetnilu, oseti i to, u toj daljini, da ni je ni on rođen za svu tu neizrecivo otužnu dosadu i prazninu u kojoj se našao. Negde, kao i taj snop sjaja što je stajao na vrhu voćnjaka, iznad varoši, sa zvezdanim nebesima za sobom, u tami krovova što su u dubini bili puni golubova i lasta, mora da ima nečeg nebesnog za njega .Lak život, vedrina, događajl što se slivaju kao člsti i hladni, prijatni, penušavi slapo vi moraju bitl negde i za njih dostižni. Odselitd se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde na nečem čistom, bistrom, glatkom kao površina dubokih, gorskih iczera, mišljaše, dok je oznojen ležao kraj svojih pasa, koji su dahćući hvatali muve, ispruženi po slami. Otići sa ostalima, i sa patriiarhom, iz onog blata, iz neprekidnih ratova, službi j obaveza, živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se i rodio. Idući nečem vanrednom, što je kao nebo osećao da sve pokriva i završava« (Ibid., str. 257). Ovaj tekst iraa izrazitije psihološko obeležje nego što je to slučaj sa formulacijom naslova koju smo ranije ispitivali. To je i razumljivo. Jedan isključivo lirski, raspevani, apstraktni tekst skoro sasvim lišen psihološko-istorijske sadržine može da se pojavi samo u izdvojenom i krajnje sažetom obliku, jer bi inače, u nekom drugom vidu, mogao da pretvori umetničko kazivanje u patetičnu lirsku tiradu. Stoga pisac gradi strukturu navedenog pasusa na protivstavu epskih i lirskih, psiholoških i aksioloških, »trivijalnih« i »uzvišenih« momenata. Epski, psihološki i »triviialni« su,_ reoimo, ovakvi detalji: »mišljaše dok je oznojen ležao kraj svojih pasa, koji su dahćući hvatali muve, ispružen po slami«, U ovoi rečemci sve je neverovatno realistično; ona je niskog emotivnog tona. a sastoii se iz »običnih«, iednostavnih i svakodnevnih izrazn, pa kao takva, or;n!edno odudara od velike vedine drug’h iskaza koji je okružuiu. Međutim, naivećim svoiim đelom navedeni pa,‘us je uobl’čen prema istim onim princinima na osnovu kojih su uobličeni naslnvi r*rvog i noslednieg poplavlia. On obiluie izrazima veI ke emotivne srage i povišenog tr>nq kao na nnmer: »nebesno« »č’sto«, »vapvedno«, »bis+ro«. »glatko« itd. Ti izrazi imaiu i pozit ; van aksiološH pa ieraiu veoma važnu plomi u nrocesu rečenVe u iskaz. Pomoć' takv ; t* izraza č'taocu se suger ; še misao da sp vrpdnosna dimenziia

Vukovog lika odvaja od svoje psihološke i istorijske osnovice. kao što se, prema dobrom starom verovanju, duša odvaja od tela. Ovom utisku znatno doprinosi topli, duboki, lirski ritam iskaza o kojima ie reč. Taj ritam svojom osobenošću čini da se oko pomenutih iskaza obrazuje jedna spec'fična »uzvišena« atmosfera. To, razume se, sa svoie strane, mora u čitaocu još više pojačati utisak da ovom doživIjaju Vuka Isakoviča, u skladu s piščevom zamisli, pripada naiviša moguča vrednost. Pri svem tom treba naglasiti da ona jedina rečenica realističnog prizvuka u navedenom tekstu, svojom trezvenošču i suvoparnošću, nimalo ne smaniuie opšti smisaoni i ritmički efekat celog pasusa. Naprotiv, po nrinc’pu kontrasta, ona tai efekat samo pojačava. Upravo zato što se kombinuie sa lednim realističnim iskazom, lirski tok teksta dobiia na dubmi i snazi. Na drugoj strana, smeniivanie lirskog i epskog ritma i tona čini umetničko kazivanie muzički i slikarski raznovrsniiim i raznoboindidm . S tačke gledišta problema o kome razmdšliamo, od velikog ie značaia što se ovaj aksiološki izrazito pozitivno zarmšlieni odlomak romana ioš jednom ponavlia, samo u nešto izmenjenom obliku. Nalazimo ga, nadme. opet u desetoi, poslednioj glavi romana 1 to u sledečem vidu: »Negde mora biti lakšeg ždvo*a, vedrine đogađaia, što se slivaiu kao čisti i hladni, priiatni, penušavi slapovi. Odseliti se treba zato .otići nekuđa, smiriti se negde, na nečem čistom, bistrom. glatkom kao što je površina dubokih, gorskih jezera. živeti po svoioi volii, bez ove strašne zbrke .idući za svoiim životom, za koii se beše rodio. Idući nečem vanrednom, što ie, kao i nebo, osečao da sve pokriva.« (Ibid., str. 334-5). Sličnost između oba navedena odlomka »Seoba« sasvim je očlgledna. Iste su to slike, isti su to izrazi povišenog tona, lirskog ritma i intenzivne aksaološke oboienosti. Samo se po sebi razume da u ovakvom ponavlianiu postoii izvestan duboko promišIjen sistem. Ono ie sastavni deo autorskog plana kniige. To nam ■stavlia do znania i sam pisac kad, neposredno pre gorenavedenog teksta, kaže kako ie Vuk Tsakovič »...osečao da niiie rođen za svu tu neizrccdvo otužnu dosadu i prazninu, u koioj se našao, i koia ga je terala na iste misld, kao u onoj čamotinji pod Strasbourgom.« (Ibid,, sitr. 334). Nije niimalo slučaino Sto je pisac smatrao za potrebno da i posebno naglasi kako se Vuku Tsakoviču vraćaju iste one misli koje je imao logorujuči ispred Strazburga. Na taj način čitaocu se snažnije i sugestivniie stavlia do znania da rečenice u koiima su sadržane pomenute »misli« imaiu neko osobito giarooito mesto u sklopu Vukovog Lika, a time i sklopu čitavog romana uopšte. S druge strane, ističuoi ponavlianje ovih iskaza pisac opet kao da nad čitavim tokom pripovedania opisuie jedan veliki smisaoni luk, on kao da upire prstom čitaocu na ono što ie u sklopu umetndčkog kazivanja smisaono tesno povezano, uprkos razdaliini između poiedinih poglavlia U tome treba videtd još jedan znak više da se iskazi koje ispitujemo svoiim smisaonim zračeniem prostim duž celokunne strukture romana o Tsakov’ču. U stvari, to ie zakliučak čiij se obrisl sada več [asno naziru —. pomenuti iskazi č ; ne sastavni deo iedne neobično razgranate mi'eže značenia što pokriva. ; 1i holic reći nrožima, čitav t'-'V«:* »^»-v;h (Iz IstoJmene knjige)

NIKOLA MILOŠEVIĆ

PORUKA

A ti od zmije do medveda od gavrana do krtlce od jazavca do sove pragove, luda glavo, obijaš i bilo koga moliš da ti jezik makar 1 pasji makar 1 teleći udeli da progovorlš. Cak si i žabi na vrata zakucala čak tl 1 žaba u strahu pred nosem vrata zaluplla. Cak si iz grobova jezike mrtvaca stavljala u usta, pa su i jezici mrtvih u tvojim ćutali ustima još tvrđe no u grobu. Ni da zagrakćeš, ni da zablejiš, ni da zalaješ nećeš moći, glavo bez jezika. Prihvati zlatan zalogaj da ti u ustima ne smeta praznina da se jedanput smiriš. Jezik je tvoj u mojlm ustiraa ali ih ja ne otvaram ni lud! Nećeš mi ga izmamltl ni mesom, ni medom, nl sabljom stisnute ml rube žlvome nećeš razdvojiti! Zalud za svojlm jezikom, istino, zaludnom zemljom lutaš do skončanja. U SLAVU DRVODELJACA Uz dve drvene skulpture seljaka Milana Stanisavljevića Glavu Mislioca I Ženu nemaka iz Jabučja na Kolubari u Beogradu sam doneo I gle oko njegove se glave skupljaju oblaci volovi svadbe pčele georgine grobovi crkvene zastave devojke a na njenlm sisama, trbuhu i njenom ludom licu razgorcva se plava svetlost neba i žuta svetlost gomlle tikava JOVANJSTAK Stuštlli se mrakovi mrčave pomrčine tmuše magluštinc golomrazice avetinje stuštili se usovl nameti topovi su napunjeni snegom mrčni nam vetar dlmnjak zapušio pucketa zid Izložen vejavlci u Ijudski se život vraćaju gavran ! vuk. Samo tvoja noga, gola ženo, na medvedini pred hrastovom vatrom samo tvoja bosa noga svetli u ovoj ziml ovoj neosvanlcl. UHO D I Ti da menl kažefi »prljatelju« ti kojl dve kruške vidiš 11 na stolu nisu 11 suvlše bPzu pripitkujefi * fita 11 to Sapću krufike jedna drugojl Ti da meni kažefi »dobro jutro« tl fito uho sel jačklm bradama prtmlčeš da posle bradu prlmaknefi uhu carskom! Da Je tvoje »dobro jutro« zemlja svako bl Joj seme sem gljivinog bllo bačeno u brazđu ko u nepovrat! Pa ti da meni kažei da ne vidlm Sta Je put šta besput a fita stranputlca ti da mi slepče pokazujefi put tl da mi sufina godlno oroslfi pfienlcu, ti da mi oblačino sunce s vencem od hlljadu zvezda obećavaš rmnoU tl kojl ne umeš nitl da upalifi nltl da zamlsliš nefito bllstavije od senke testlje u tamničkom uglu! uubomir simovic

MALARME

STEPHANE MALLARME CANTIQUE DE SAINT JEAN Lc soleil que sa halte sumaturelle exalte aussidt redescend incandescend Je sens comme aux vertčbres s’eployer des tćnfebres toutes dans un frisson a l’unisson Et ma tete surgie solitaire vlgie dans les vols triomphaux de cette faux Comme rupture franche Plutdt refoule et tranche les anciens dćsaccords avec le corps Ou'elle de jeunes ivre s’opinidtre a suivre en quelque bond hagard son pur regard La-haut oii la froidure etemeile n’endure que vous le surpassiez tous 6 glaciers Mais selon un bapteme illuminće au meme principe qui m’ćlut penche un salut.

STEFAN MALARME HIMNA SVETOG JOVANA Sunce Sto do žiže natprirodne stiže kroz pad se belasa istog časa Slutim kroz pršljene tmine rasprSene kako se zgrtaju u drhtaju A glava mi šikija samotna svetiljka kroz moćne letove kose ove Kao stvarni prelom što u m«hu smelom nesuglasja davna s telom sravna Nek od posta pjana prati pouzdana kroz skokova sled svoj čisti gled Gore gde se zima večna zauzima da ga ne svladate sve o sante Već krštenjem čistim obasjana istim početkom mog cilja blagosilja. PREVEO KOLJA MICEVIĆ

196874

STUDENT

Strana 7.

KOLEGINICE! KOLEGE! STLDENTARIJO! Mi uopšte ne možemo bez vas. U svojoj predstojećoj, vrlo produktir/noj, vrlo perspektivnoj pozorišnoj akt : vnosti, koja će bi'ti puna najraznolikijih mogućnosti mi moramo da računamo s ?. va ste se ikada nosili mišlju da glumite iilj režirate okušajte svoju životnu šamsu u jedinom eksperimentalnom situdontskom pozorištu u Beogradu. Vidimo se dakle, u nedelju 24. Xl u 10b. u naš’m prostorijama u Kne/ M i'haj lovoj 40/1. (ulaz iz dvorišta) UNIVERZIIETSKA EKSPERIMENTALNA SCENA