Student

V. BANJEVIC

(NASTAVAK SA 2. STRANE) naka SK na F'lpzofskom fakultetu. Тоше u prilog govori i sledede. Sutradan, 29. jupa, pdržan je sastanak aktiva komunista na stavnika SK na Filozpfskon fakultetu. Aktiv je saslušao moju inforrnaciju, saglasio se sa Životićev m i mojim držanjem u pomenutoj diskusiji \ jednoglasno se ogradio od svih neprijateljskih istupa, mada oni msu dolazih od studenata i nastavnika sa našeg Fakulteta. Sastanku aktiva prisustvovao je sekretar UK. drug žanko Bulajić- Aktiv je zatključto da svpj usmeni izvestaj ponov m u pismenoj izjavi sekretaru UK, kako bi se onemoguć lo dajje kruženje dezinformacije o tomp kako su studenti t nastavnipi Filozof&kog fakulteta natpah Titov govor. 4 a sam takvu izjavu napisao i predao sekretani UK 1. juia. 11. decembra 1968. Beograd

SVETOZAR STOJANOVIC

DOCENT FILOZOFSKOG FAKULTETA

CRTEŽI

KONCERT

Jednog jutra u junu, Crni dođe rano na fakultet. Bilo je lepo jutro, blještavo i puno sunca. Crni prođe pored straže na vratima i uputi se kamenim stepenicama gore. Iz aule odiednom počeše da ruje zvuci. Akordi muzike odzvanjali su ogromnim prostorom rasipajući se рк> svakom kutku. Strujali su, poput blagotvomog mirisa, ploveći vazduhom, kao dašak nečeg što je dobro, i što će se za trenutak izgubiti, i otići netragom, kao sve dobre stvari, Da ostane samo sećanje, dok i ono ne iščili. Zvučalo je kao orguIje u kamenoj katedrali, kao pesma vetra kad briše kamenom planinom i huči, provlaČeći se kroz vrleti i kroz borove grane. Zvučalo је kao kad nategneš strune i pustiš ih da Igraju, da treoere, da se prepliću i sudaraju, da zvone. Negde se nešto iz dubine valjalo, eilazeći niz mračne stepenice, u tminu, ječeći kao zveket gvozdenih lanaca. Crai је slušao, omamlien. Stajao te ispod sata kod ulaznih vrata i gledao gore, na

•> dišni podijum. Na podija.,u je bio veliki, crai koncertai klavir, sa jednora klimavom nogom, koja je bila poduprta parčetom daske, i sa četiri momka koji su sedeli za klavijaturom i svirali čineći od klavira orgulje. Do njih je sedeo peti momak i svirao gitaru, pevajući glasora koji je bio čisto srebro, i sve najlepše Što postoji. Bili su sami, njih petorica, sami u zgradi, jer je bilo rano jutro, negde oko pet. Sedeli su i svirali, njih petorica, sami prema svetu. Petorica Ijudi zaraslih u brade i sa crailom oko očiju, petorica koja su bila sama sebi dovoljna; petorica I klavir, i jedna gitara, i jedan glas koji je bio čisto srebro, i nešto najlepše na svetu, i koji se kretao visinom aule, rasipajući se i pršteći poput bistroga potoka. Onaj sa gitarom, sa srebraim glasom, sedeo je opruženih nogu, sa licem koje je bilo okrenuto nagore, i koje se ocrtavalo u profilu, sa jabučicom na grkljanu koja је skakala i menjala mesto kao ping pong loptica u žustroj igri. Pevao je pe-

smu kao što je kojot peva, glave ckrenute punom mesecu- samo što ovoga puta nije bilo meseca, i sunce se tek rađalo, i bio је jun 1968 godine, i bilo је lepo, kao što treba. Pevao je pesmu koja je bila tužna pesma, balada u ritmu konja koji galopira, i vetra koji mu mrsi grivu i nanosi pesak u oči, kupajuči ga sitnim, užarenim zrncima i nagoneći gai da zabacuje glavu, i da njišti. dozivaiući vetar da stane. Pratio ga je huk prostranih pustara i bas zemlie koja tutnja, i kreščendo orgulja čiji se zvuk za trenutak skuoio u šiljatim kamenovima svečanog svoda, рге nego što bi se vratio dole, poput bujice, i satro sve živo, do zadnjeg mikroba. I onda je pesme nestalo, i ostalo je samo disanje mnoštva stvari koje je pričao klavir sa četiri momka za klavijaturom. Na kraju је klavir začutao i čulo se samo sitno, pomalo tužno ruganje prsta jedne od osam ruku na dirkama visokih tonova. I bi mir. Crai se tiho uspuza uz stepenice, i sede pored njih. ću-

tali su neko vreme, a onda Rasim, jedne od momaka za klavirom, reče: 'Oćeš da čuješ koncert za sedam ruku, i jednu nogu? i pre nego što je Crni stigao da odgovori, počeo je da svira, zajedno sa ostalom trojicom, kao da su samo to čekali, celog svog života. Momak sa gitarom je sedeo, zabačene glave i otvorenih usta, kao mrtav, sa očima polusklopljenim i uperenim u svod aule. Počinjao je koncert za sedam ruku i jednu nogu. Klavir, govorio је muziku koja je bila istovremeno i poznata i čudna, fpoput zvukova marsovske himne ili simfonije svih ludih, sa zvucima koji su ličili na one poznate isto kao što čovek liči na sebe gledajući se u sinusoidnom ogledalu Zvukovi dubokih tonova su se gromadno valjali, stvarajući zbrku i lom, kao kad zemlja klizi. Na njihovoj pozadini dva oara ruku je stvaralo preplet slika i motiva, čas ozbiljnih čas šaljivih, čas tamnih i tragičnih, sa prizvucima cmila, i katastrofe. Sa jedne strane nadolazio je takt vreme-

na koje prolazi, dok mu se kezio i bežao zvuk cinculiranja visokih tonova, које je sedma ruka izvodila, bežeći po klavijaturi od pohlepe ostalih šest. Sve skupa je zvučalo kao rad neke čudesne muzikalne mašine koja radi nešto besmisleno i pokadkad i opasno, dok se usnut sama sebi ruga. Kao sat koji nije navijen mašina je polako sustajala, gubeći zahuktao ritam, dok ne bi sasvim stala, zadihana kao životinja, pulsirajući kucanjem sitnih tonova koji su skakali i trčali poput iskrica. A onda je konačno prestao koncert za sedam ruku i jednu nogu, i čulo se strujanje žica gitare, i tečenje glasa koji je bio toliko len da је Сгпош dolazilo da plače od radostl, ili da pukne rukom po kamenoj ogradi stepeništa, zato što sam nije mogao tako nešto da kaže. Posle je bila tišina koja je traiala dugo, јег su momci bili umomi, јег su svirali celu noć, bez prestanka. Imali su plikove na prstima, od gitare, i ćutke su sedeli i pušili, pijući kafu koju im је Cmi doneo. A

onđa su polako počeli da pristižu i ostali i koncerta nije bilo više. kao što ga ni ranije nije bilo, i kao što ga nikada više neće ni biti, iako će ga njih petorica i Crni pamtiti dok su živi, i dok mogu da se sećaju i da dišu

MOMCILO SELIC

(odlomak)

Hoću da pokažem kako se čovek zavarava misleći da živi. Hoću da onišem kako čovek ne zna zašto živi. Hoću da razgrnem gar dok је još pod pla» menom. da liudi saznaju da je i tu već hladan. Hoću da kljucnem čovečanstvo po njegovoj tankoj kori na mozgu. Eto: to hoću. Postoji još milion malih miliona razloga za otkrivanje tih istina i protiv ćutanja. Ako bih nabrajao sve razloge, zbog kojih najiskrenije želim da nap'išem pripovetku, bilo bi tu toliko hartije da triput uvijera celu zemlju. Triput: ц cmo. I

MIROSLAV JOSIĆ VISNJIĆ

(odlomak iz monologa glavnog junaka pripovetke »Pijana Jelena«)

EMPIRIZAM, METAFIZIKA I MATEMATIKA

Istoriia modeme filosof’je obeležena je jednim ne malim i ne beznačajnim paradoksom. Naime, kada se na početku razvitka oslobođene filosofske misli postavilo pitanje o poreklu i izvoru svekolikog našeg znanja, filosofi su krenuli različitiro putevima. Neki od njih su odbacili svaku pomisao o urođenim Idejama i istinama čiji bi jedini izvor bio razum, i potražili izr vore Ijudskog znanja u čulnom Iskustvu. S druae strane, racionaJistički filosofi, ili metafiziča ri, nisu mogli da prihvate mogu 6 nost da se išta, osim golog privida, može imati ako se ostane na onome što nam pružajp percepcije, senzaćije, utisci, Ш kako su već sav taj čulni materijal nazvali empiristički filosofi. Nesuglasice su, kako se može videti, nastale u odnosu na gnoseološki problem, osnovni problem novovekovne filosofije. U ovom članku, pokušaću da odbacim neke pozitivističke kritike metafizike tako što ću je porediti sa jednom drugom disciplinom; tačnije, upravo sa onom disciplinom čiju su prirodu pozitivisti inače koristili kao jedan od najjačih argumenata protiv metafizike. Ta disciplina је motematika, Stav pozitivista prema metafizici najočiglednije se iskazuje јестот definicijom Alfreda Ejera, po kojoj je metafizika »istraživanie one reainosti koja transcendira pojave čijim se proučavanjem bave prirodne pauke«. U neposrednoj vezi sa »princjpora verifikacije« (kao jednim od najpoznatijih merila za eliminisanje metafizike) nalazi se i pozitivistička podela iskaza. Iskazi (sve ono što izražava indikativna геčenica) dele se, prema nekim pozitivistima, na doslovno smislene (propozicije) i na one koji to nisu. Za jedan iskaz se može reći da je doslovno smislen ako je ili 1. analitički ili 2. sintetički ali empirijski proverljiv. Doslovno sm'sleni iskazi su oni koji su istini'i ’li lažni u pravom smislu reči. Svi ostali iskazi, ti. oni koji nisu ni analitički ni empirijski proverljivi, spadaju u besmislene. Među prvima su svi iskazi matematike i logike (kao analitički) i svi stavovi sađržani u empirijskim naukama. Metafizički iskazi, pak, pošto ne spadaiu ni u jednu od оуе 4ve gruge, nužno su besmisleni. O PRIRODI МАТЕМДТIКЕ Cinjenica je da matematički stavovi nisu proverljivi, te da. po toj osobini pripadaju grupi metafizičkih stavova. No pozitivisti bi mogli tvrditi da kod matematičkih stavova nema šta da se proverava, jer oni ne govore ništa o realnosti: oni su istiniti пз osnovu matematičkih ili logičkih pravila. ili na osnovu značenja samih termina. Matene opisuje nikakav svel. nikakvu strukturu. da bismo mogli, poredeći sa njima matema-

tičke iskaze da saznamo da И su oni istiniti ili nisu. Kako je, onda, moguće pokazati da je pozitivjstičkp tvrđenje o potpunoj neinformativnosti matematike netačno? Kako pokazati da stavovi matematike nisu stavovi a priori, tj. stavovi koje uspostavljamo 1 usvajamo nezavisno od svakog relevantnog iskustva? Kant piše da se u iskustvu ne može naći ona apodiktička izvesnost koja dolazi do izražaia u matematičkim stavovima. Mada je tačno đa »oni u sebi nose nužnost koja se iz iskustva ne moŽe dobiti«, isto je tako moguće da se ne složirno sa onim zaključkom koji je Kant izveo iz ovog tvrđenja. Prihvatljivije je stanovište po kome nas iskustvo, mada lišeno onog stepena izvesnosti kojim se odlikuje matematika, inspiriše, po kome nam ono sugeriše da usvojimo određene stavove. Ovakvo stanovište čini mi se opravdanijim od Kantovog uvođenja stavova matematike u područje neiskustvenog, apriornog. Naime, ako stavovi matematike mogu da se primene u istraživanju, recimo, fizičke realnosti, onda oni o toj realnosti, bez sumnje, nešto govore, informišu. Teško da je, otud, prihvatIjivo pozitivističko shvatanje po kome su iskazi matematike prazne tautologije. Poznato je da se matematika razvija relativno nezavisno od empirijskih istraživanja, I da njeni rezultati mogu ali ne mo raju da budu primenjeni. Pitanje glasi: da li matematički stavovi opisuju išta pre i nezavisno od primene, u fizikalnim. astronomskim i drugim istraživanjima? Mislim da je prihvatljivo gledište da matematika opisuje izvesne moguće strukture, ili, drugim rečima, strukture mogućih svetova. To mogu biti strukture fizikalnog sveta (mikro i makro kosmosa) ili strukture Izvesnih oblika mišljenja, a i druge. Da li su one realne, ili samo moguće, nikad se ne može znatj unapred, pre nego što uslede empirijska istraživania. šta euklidska geometrija stvarno opisuje, saznalo se tek kada je Njutn pokazao da je svet sazdan na strukturalno sličan način, naime, kada je pokazao da euklidska geometrija opisuje izvesna svojstva jednog dela realnog, a ne samo mogućeg sveta. ANALOGIJE Pozitivističke argumente ргоtiv metafizike hteo bih da opovrgnem upravo poredeći metafiziku sa matematikom, Metafizika, kao ј matematika, opisuje strukture izvesnih mogućih svetova. Da li su oni reaJni, nikad se, kao ni u slučaju matematike, unapred ne može znati. Pozitivistički argumenti protiv metafizike obesnaženi su i onda ako se složimo sa pozitivistima da se veći deo dosadašnjih me-

tafizika pokazao inkompatlbilnira sa naučnim iskustvom i naučnim činjenicama. Neusaglašenost sa empirijskim istraživanjima pokazuje samo to da neka određena metafizika ne opisuje realni već irealni svet, odnosno irealnu strukturu; pokazuje dakle ono što se poklapa, u slučaju matematike, sa nemogućnošću primene nekog matematičkog modela na svet fizičkih, bioloških ili društvenih pojava. To znači da se za metafiziku, kao i za matematiku, može reći da je neadekvatna, Ui lažna, ali se ne može tvrditi da je besmislena. Svakako da se analogija Između metafizike i matematike ne može potpuno izvesti. I matematika i metafizika opisuju izvesne moguće strukture, za koje se, ranije ili kasnije. pokazuje da li su realne ili ne. No u tom opisivanju ima značajnih razlika. Matematika opisuje strukturu i na tome ostaje; metafizika, шеđutim, ulazi u kvalitativni opis elemenata te strukture. To je опо mesto gde kritika pozitivista postaje oštra: sada je lako proglasiti metafizičare za pesnike koji su našli pogrešan medijum izražavanja. Analogija između matematike i metafizike ne prestaje time što je pokazano da one obe opisuju moguće svetove, moguce strukture. To je njihovo spoljnje zajedničko obeležje. Cinj mi se, raeđutim, da postoje i neke bitne strukturalne sliČnosti izmedu ove dve discipline. Unekoliko dogmatski iznosim ovde tvrđenje da su za metafiziku osnovm stavovi, aksiomi i definicije ključnih pojmova, koji u pojedinom metafizičkora sistemu figunšu, isto ono što su za neku aksiomatizovanu matematičku disciplipu postulati, edcsiome i definicije. Konkretno: ono što su za geometriju aksiome paralelnosti, neprekidnosti i druge, i defimcije tačke prave i ravni, to su za metafiziku (na primer Hegelevu) osnovni stavovi o oprečnom odnosu teze i antiteze i razrešavanju njihove oprečnosti u spuezi, i definicije pojmova kao što su; duh, ideja, i drugih. Nacm dokazivanja u metafizici nije tako strog, tako rigidan, ni tako eksplicitan kao što je to u matematici. Zato bi tvrđenie o strukturalnoj sličnosti između matematike i melafizike buo konačno strogo dokazano jedmo u slučaju da se bar jedna metafizika. bar jedan sistem spekulativne filosofije, prevede na matematički jezik. Cilj ovog članka, međutim. samo je predlaganje jednog novog načina razmišljanaj o prirodi i suštini metafizike. U vezi sa drugom analogijom između matematike i metafizike. može se postaviti jednp značajno pitanje: da li se na način sličan ovome mogu opravdati svi neprc tivrečni sistemi iskaza. Ako je to moguće, onda bi uspostav-

Ijanje analogije sa matematikom i insistiranje na konzistentnosti metafizike bio jajov posao, jer bi se na sličan način mogao opravdati svaki neprotivrecan, makako besmislen, skup iskaza. To bi odista bilo moguće, kad bi neprotivrečnost bila jedini kritenjum opravdanosti postojanja metafizike; ona to, međutim, nije. Utvrđivanje sličnosti između logičkih struktura matematike i metafizike treba samo da obezbedi metafiziku od jednostranog i apriornog odbacivanja kao besmislene. Analogija je uspostavljena da bi se pokazalo da metafizika nije jedina oblast duhovne delatnosti koja pati od slabosti kojc su pozitivistj primetlli. Naime, s obzirom da vu matematika i moderna logika kao neanalitičke (u doslovnom smislu reči) a empirijski nepro verljive, u sličnoj poziciji kao metafizika, pozitivistima ostaje da mnoge od übojitih arguraenata povuku. Najzad, analoški način potvrđivanja opravdanosti postojanja neke metafizike, nije jed ni mogući način. Razni spekulativni sistemi imali su velikog ndela u formiranju opštih principa naučnog istraživanja. Dovoljno je pomenuti samo primenu Hegelove dijalektičke metode u istorijskim istraživanjima i u inter pretaciji istorijskih činjenica. Bez obzira na to što je sam Hegel robovao svora sisterau, njegov način analize otvorio je nove horizonte u naučnom istraživanju uopšte. Maksimalno sveStran. konkretan i dinamjčan pristup pri istraživanju, što bi predstavljalo osnovnu karakteristiku dijalektičke metode, nije stvoren u nauci ех nihilo, niti je došao sam po sebi, spontano, samira razvitkom nauke. Naravno, nauka nije prihvatila dijalektiku, kao najopštiju metodu, zato što je ova uspela da je osvoji i opčini svojom dinamičnošću. Razvoj empirijskih istraživanja dospeo je dotle da se za veoma složene probleme i kompleksne istine morala potražiti nov ainterpretacija. Dijalektika, odkako ju je Hege) izgradio, pretipela je mnoge izmene; doživela je, рге svega, preformulaciju kod MarHsa, i manie se danas shvata kao neka imanentna zakonitost samih stvari a više kao opšta metoda i interpretacija naučnih rezultata. No, rac’onalno Hegelovo jezgro je ipak ostalo. Najvažnije je јрак naglasiti da je jedna, pre svega, racjonalistička doktrina izvršila otsudan uticaj na nauku j na istraživačke metode. Naime, čini mi se da je mnogo važnije nastojati na tome da 5ц »besmislene« metafizičke tvprevine uticale na nauku. negq tvrditj da je ovai filosof uticao na onoga, ui da je jedna metafiz čka konpepc ia pmizvela neku drugu, i na taj način dokazivati neopravdanost pozitivističkog odbacivanja metafizike kao besmislene. Jer, istorija filosofije može se shvatiti kao zatvo-

ren razvoj gde jeđna besmlslica proizvodi drugu; time što je znatan broj nadarenih Ijudi podlegao istom načinu razmišljanja, još uvek se ne može dokazati da se nije radilo o zabludama. Međutim, kad se izađe iz okvira razvoja filosofije i pokaže da je postojao шапје ili više đirektan i plodotvoram uticaj metafizičkih doktrina (napr. Hegelove dijalektike) na nauku, onda postaje jasno da tako veliki uticaj na istraživačke metode ne bi bio u stanju da izvrši bilo kakav sistem neprotivrečnih iskaza. Povucimo, najzad, još jednu analogiju ne bi li tako još više pribl žili metafiziku i matematiku. Uporedimo nastavak Euklidove geometrije sa nastavkom neke metafizike. Cinjenica je da aksiomatizovana geometriia nije nastala ad hoc i bez oslonca na prethodno matematičko znanje. Euklid nije iz dokonosti počeo da izmišlja aksiome i ppstulate i da izvodi teoreme iz njih. On je naišao na već prilično razvijenu matematiku.: Talesa, Pitagoru (odn. pitagorejce) i druge. No, matematičko zmanje do njega nije bilo ni organizovano ni sređeno. Radilo se, pre svega, o slučajnim i mestimičnim zapažanjima o geometrijskim odnosima; nije bio upotrebljavan strožiji dokazni postupak, već, pre svega, mereoje. Euklid je video, međutim, da sve to znanje logički poč.va na izvesnora broju prećutno Ш nesvesno usvojeno polaznih stayova. aksioma i postulata. Uspeo je da te stavove eksplicira, da pojmove definiše i da, na poznat nam način, sačini orvu aksiomatizaciiu u istoriji nauke . Sličan je slučaj i sa metafizikom. I metafizičar nailazi na izvestan skup znanja, naučnib i filosofskih, koja, prema njegovim koncepcijama nisu najbolje sređena, sistematizovana. Metafizu čar želi, između ostalog, da osi nove naučnog znanja psihologij^,

biologije, astronomije... unese u svoj spekulativni sistem, da ih podvede pod jedan ili pod nekoliko osnovnih principa i da po kaže da se sva raznolikost ovoga sveta pokorava izvesnoj logičkoj nužnosti ili određenom redosledu. AJi, tu je кгај analogijama. U metafizici, i filosofiji uopšte, po javljuje se jedan vrednosni mo menat, jedno »treba da« kojeg u matematici nema. Spekulativni filosof uređuje pojmove po jedпош planu koji je više subjektiуап, koji odgovara koliko obiektivnom rasporedu stvari, toliko i filosofpvipi željaina da bude nekako drugačije. CEMU METAFIZIKA,; , Metafizika (ili spekulativna filosofija) nije tu samo da bi konstatovala: ona zahteva i uoućuie. Ta njena strana je podiednako važna kao i ona druga, indikativna. Metafizika bi izgubiЦ evoj razlog postojanja kad bi, slično nauci. sveia svoie interesovanje na pitanja o činieniсаша. Mada iedna metafizička teorija može da bude implikacija neke naučne teorije ili hipoteze, njen odnos prema predmetu razlikuje se utoliko što ona. za razliku od nauke, nije samo gestiofacti. Ц jena svrha je drugačija. Stavovi metafizike irpaju i jednu übeđivačku funkciiu, Spekulativni sistemi neće samo da razjašniavaiu; oni žele i da rukovodc. Metafizika ima i propisivačko i emotivno značenje. Ako se metafizika ј nauka obraćaju različitim regionima čovekova duha, onda su obe (uz umetnost i religiju), na različit pačip, ali u podjednakoj meri, potrebne čpveku. Ako su im različite uloge i ciljevi, onda moraju biti razhčita i metode i nredmet. Neonravdan ie, otnd, pokušaj pozitivista; oni su metafiaiku optužili jednostavno zato što nije nauka. .

DRAGAN MONASEVIĆ

1968/28

STUDENT *

7.