Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

СТВАРАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ С.%Х.С. 18

великога утицаја Беча. Букурешки Мир од 1913. је примила Аустро-Угарска на као шамар „који јој је ударила Немачка посред лица“, како су то тврдиле бечке Радничке Новине, него као нову увреду коју јој је нанела Србија. У томе уговору Аустро-Угарска налази још један разлог више за обрачунавање са Србијом.

Стари Фрања Јосиф говорио је у месецу мају 1914. своме посланику у Цариграду да је светски рат неизбежан. „Централне Силе неће примити ђукурешки Уговор као уговор за решење Балканскога Проблема, и онда ће га моћи решити општи рат“.

Због тога што је Букурешки Уговор обезбедио Србији територије ратом добивене, аустро-угарска влада тражи ревизију тога Уговора. И припрема се да упадне у Србију и присаједини је земљама Двојне Монархије. Сад се Србија из економских, а не само из политичких разлога, сматра као „животни, битни услов за опстанак Аустро-Угарске.“

У августу 1913. аустро-угарска влада мисли да заузме Новопазарски Санџак „ради регулисања границе“, а међутим спрема план да Србију завади са Грчком и Бугарском, и да их присили да ударе на њу. Ово се сматра као неко „помирљиво решење српскога питања.“ Немачка у то време обећава да ће вршити своју савезничку дужност.

У септемару 1913. — кад су српске трупе држале неке стратегиске тачке у Арбанији — гроф Берхтолд је предлагао да се окупира Шабац и држи све дотле докле трупе не напусте те стратегиске тачке. А у октобру 1913. предао је ноту београдској влади са претњом да ће силом оружја затражити извршење овога захтева.

И тако су војнички кругови тражили у 1913. бар десет пута да се Србија нападне. А за време другога Балканског Рата они опет отворено кажу: „Ако дође до рата између Бугарске и Србије, ми можемо решити великосрпско питање“.