Šumadinka

3»3 150

воикама одђ 16. година, да бм поредЋ нби уловиле срце кога младогЂ момиа. У 21. години несносанЂ iofi е животћ , често плаче проклинЉ свого срећу, али опетЋ иели: „ше суђенљ дошао." Уздише врло често, ништа неможе да ради. Неспокоина e. На едномЋ месту неможе седити по сатаКако ко у кућу дође све мисли да су простци. Умива се врло често, да е бела, маже се различнимт, мирисавимт> водицама, свако готро нагоре на сиећи езгру одћ ора и сћ тиме навлачи лрилћжно обрве. Лготи се кадЋ iofi ко годћ рекне да е бледа. У 22. години, незна ни сама пгга да ммсли, али неочалва, претвара се да незна ништа. Жалостиво говоримена гласЋ у говору, силомћ преда се гледа, у друштву е весела, кадЋ е сама она е врло жалостна. У 23. години ирестае већв дружити се са девонкама кое су одћ 1G. година, свакои налази ману, и оговара ifi и обично каже да су безобразне, и да се она неће сћ дечурл1 *омЋ да дружи. Нађе се увређена ако е кои удовацЋ запроси, н пева по кадЂ што: „ сћ ОФицира спа до на Фурира." У 24. години каже да врло нерадо игра, зато што слабо ко игра сћ нвоме, виче и оговара момке што негледе зреле и разумне девоике, него се заносе са дечурлшмЋ одћ 15. година. У 25. години очалва o caoioS срећи. Размеће карте, и у нвима ioiuTt помало налази надежде| пита врачаре, и мало се развесели, кздћ iofi врачара каже: да ће бнти срећна и да еданЂ момакЋ носи е на срцу, и ммсли еднако о нћои. У 20. години обично каже да има око 20. година; и у друштву каже: да она неброи оно за животђ, кон се девоика млада уда и зароби, а нимало непроведе свое девован-ћ. Несме да рачуна свое године. Плаши се одђ свогђ дана рођенл. Фарба косу, румени се (т. е. зарумени се одђ невиности и стида.) Свак1и човекЋ кои е спрамЂ н1. учти†допада iofi се. Мрзи на младе момке, и радје се дружи са зрелим-ć лгодма. Пошла бм за свакога. У 27. години почне презирати суету женску, чита романе, почне о политикн говорити, и врло е родолгобива. Воли самоћу. Говори еднако да ће умрети, и нћне дарове да ће носити ђаци на чираци. Пева жалостне песме. У 30. години никадЂ се ripe подне неочешлн. Рани тице у кавезу, и мачке, и сђ нвима проводи време. Хули на све лгоде, и наиволила бм да оде у калуђерице. ■Лготи се кадЋ когодђ о-али младе девоике. У 33. години изђ дугогЂ времена чита Шумадинку и у комћ годћ брого нађе што о Јкенама, она га изцепа; и каже да е учредникЂ неучти†човекЂ, и да бм Шумадинка другч|'е писала, кадЂ 6bi девоике бмле учредниц , а жене цензори. У 30. години сматра за увреду кадЂ ioK ко годћ рекне да е девоика. Позна е да нико немари за нбомђ. Чита усамлкногг ИОноту п царицу Kacito. У 39. годнни каже да се решила да се неће нигда удавати, и млого со;калуе свое другарице како се муче гаећи децу. У 40. години само се у неделго чешлн. Редко кадЂ стане предЋ огледало. Нигда Hie добре ћуди. Радо свавога савћтуе. У 50. години иде сваке неделћ у цркву, чита црквене кивиге и моли се Богу за свого душу.

ВЕЛИЧИНА ДУШЕ У КАРАКТЕРУ Н-ћНОГЂ ОШТРОУМ1Д. Млоги одђ наивећи догађан у свету зависили су че. сто одђ малогЋ случаа, кои е нћиовћ единми узрокЂ бмо, и безЂ кога небм се породило оно велико слћдство, кое се заиста догодило; (да ли на добро или на зло човечества, овде Hie питанћ.) Ово не само да е необорима истина, него е и сасвимЂ чудновато. Наивеће призренје и и удивленћ заслужуе она сила, кон е маннпномЂ обстолтелству срећнми обртаи умела дати за произведенћ велики догађаа. Н мислимћ , удивленћ побуђуе у нама онаи човекЂ, кои има дарЋ, да на стази нћговогЂ душевногЂ дКпства у право време наиманћ обстонтелство на свого и човечества ползу тако употреби и так]'и му правацЋ даде, да е оно, што е онћ намерјо, известно морало слћдовати. Лгоди, кои таково што учине, што е скоро непонлтно, у скупу млоги препона, кое имћ на путу сгое, окружени одђ илиду опасности, на прагу неизбћжиме пропасти, храбрости и присутствЈемЋ духа узпалћни, даго нсно наисниЈце сведочанство нђиовогђ проницателногћ оштроулпн и дивне величине душевне. Неки примери изђ истор!е некЋ намв покажу величину душе млоги велики леоди , као што се у карактеру нћиовогђ наидублћгЋ оштроум!а поавлгое. У средини Римлнна, догоди се страшна буна. ШлЈусЋ ЦезарЋ покаже се пунЋ смћле храбрости гомилама бунтовника и само сђ еднимЋ узвикомЋ пунимв вагре: „Воииици", утиша буну, коа му е смрћу и пропасћу претила.У едномЋ сасвимЋ опасномЋ положешо нашао се еданпутЋ, кадЋ е бмо на челу нћгови воиника. Оии му одреку покорностЋ и стану жеднити за нћговомЂ крвл^оЦезарЂ е слушао са непримћрномЂ ладнокрвносћу пребациванл изђ уста незадоволвника; на последку ступи сђ раздрл1>нимЂ прсима предЋ нћи и повиче: „Овде самв, кои е одћ васЋ наидрзновенш, таи некЂ ме прободе! На ове речи, утиша се као некимЂ волшебствомЂ пламенЂ буне; ни еданв одђ воиника ше се противЈо , они се покоре и пођу за нбнмђ на првми нћговЋ мнгђ. Скоро на истБ1и начинЋ умирн) е ХанибалЂ свое побунћне воинике, кадЋ су се нћговимЂ заповестима поcioaiio противили, нехотећи да пређу алписке горе; шта вигпе, претили су му да ће га убити. Небоећи се смрти, изговори имђ неколико речи пуни снаге, и то учини свое дћиство. Воиници продуже ћутећи путЂ, и пређу алпкске горе, претрпивши исгина наивеће неволћ и опасности. У Рнму скупи се гомила народа на шнци. Свакји е имао на штогодћ да виче, и брои незадоволБннка умложавао се свако магновенћ. ВећЋ е бмло дошло до плачкана, кадЂ Сцишо Насика међ' побунћцима ступи и повиче: „ћутнте Римлини! л знамЂ болћ него вм, шта служи на благо републике." Брзо као муна утиша се незадоволђство народа; мнрЂ се поврати и свак!и отиде спокоанЂ кући. Владателго сиракускомЂ Гелону донесу вћств о едномђ ужасномЂ созаклећу проти†нћговогЋ живота. Таини созаклетници скупилису се на ш'нци. ГелонЂ се ни наиманћ неуплаши. Познавагоћи моћв, кого е надЂ своим Ђ подаиницима имао, отиде и онћ на niнцу; неустрашимо' увуче се у средину побунћиика, баци свое оруж!е и рекне; „Вм оћете животђ да ми узмете"; овде самв међу вама као што видите безоружанв ; чините самномЂ, шта